ARDIJAN ĐOKAJ ZA ESPRESO: Nadal je hteo da me bije zbog Savićevića! Pola Beograda mi je reklo da ne idem u Zvezdu!
Ardijan Đokaj, Foto: Starsport©

EKSKLUZIVNO

ARDIJAN ĐOKAJ ZA ESPRESO: Nadal je hteo da me bije zbog Savićevića! Pola Beograda mi je reklo da ne idem u Zvezdu!

Bivši igrač Zvezde, koji će zauvek ostati upamćen po golu na onom meču sa Strazburom u Francuskoj, za naš portal otvorio je dušu o mnogim temama, pa i nekim bolnim, a ispričao nam je i anegdotu o momentu kada ga je tadašnji saigrač Migel Anhel Nadal deset minuta jurio oko terena zbog Dejana Savićevića

Objavljeno: 28.04.2020. 19:29h
Aleksa Radosavljević
Aleksa Radosavljević
Novinar rubrike Sport
  • 1.2k

Kada kažemo Ardijan Đokaj, prva asocijacija svih ljubitelja fudbala u Srbiji je leva aut linija, dres Crvene zvezde s početka druge polovine prve decenije 21. veka, ali i onaj gol protiv Strazbura.

Bio je to poslednji Zvezdin evropski pogodak u gostima do one Boaćijeve majstorije protiv Kelna pre dve i po godine u grupnoj fazi Ligi Evrope, o čemu smo vam tada već pisali.

Čovek koga će Delije zauvek pamtiti po tom pogotku, ali i po ogromnom zalaganju kad god je obukao dres njihovog voljenog kluba, trenutno živi i radi u Beogradu, i to kao sportski direktor FK Rada. 

Mi smo odlučili da ga kontaktiramo i napravimo sa njim opširan intervju, koji vam toplo preporučujemo da pročitate, s obzirom da je Đokaj jedan od onih koji je prošao trnovit put od Tuzija do Španije, Majorke, a onda i do reflektora Marakane i Lige Evrope..

Ardijan Đokaj
Ardijan Đokaj foto: Starsport©

Kako provodiš dane u doba koronavirusa?

- Mislim da smo skoro svi u istoj situaciji. Malo više radim ono za šta nisam imao vremena - da budem malo bolji suprug i roditelj. Dugo sam u fudbalu, stalno sam u putovanjima. Posebno otkako sam došao u Rad, totalno sam zapostavio ženu i decu. Malo sam se i edukovao, što mi je važno zbog posla. Malo više sam trenirao, posvetio sam se i sebi i porodici. Meni je ovo vreme fenomenalno leglo. Kako sam završio fudbal, nisam imao pauzu, pa mi je ova baš lepo legla. Totalno sam se "rifrešovao", što se kaže - istakao je Đokaj, koji naglašava da nije neko ko ikome voli da daje savete, ali činjenica je da ova izjava može da inspiriše naše čitaoce u doba samoizolacije.

- Naravno, ne bih voleo da još mnogo potraje. Poliglota sam, učio sam novi jezik. Sada sam se bacio na francuski, jer sam pričao sve velike jezike osim njega. Znam i turski, pored ostalih velikih evropskih, naučio sam ga za godinu dana, mogu da pričam sve o svakodnevnici.

Da li ti nešto nedostaje tokom ovog perioda?

- Imao sam neku svoju životnu rutinu. Mnogo mi nedostaje da vodim decu u školu, taj razgovor od tri minuta sa njima. Nedostaje mi da slušam te njihove, uslovno rečeno, gluposti. Takođe, nedostaje mi da odem naveče negde da popijem vince sa društvom. Generalno, nedostaju mi utakmice, ceo život sam u tome. Ali da kažem da mi nedostaje neko putovanje, lagao bih.

Situacija u klubu čiji je on sportski direktor i nije tako dobra. Rad se bori za opstanak, a niko ne zna hoće li sezona biti završena na terenu, ili za zelenim stolom, kao i koji su sve scenariji u tom slučaju mogući. Rad je prethodnih sezona uspevao da se spasi u poslednjim kolima, a Đokaj na to kaže:

- Da budemo potpuno iskreni... Rad je u tranziciji, želimo da napravimo zajedno ono što se planiralo dugi niz godina. FK Rad je već postavio ciljeve, formira se jedan novi klub. Ja tamo želim da korigujem neke stvari. Neverovatno su dobar kolektiv. Šetaš ulicom, pa čuješ ovo, čuješ ono, to su takve budalaštine da to nije normalno. Igrao sam u mnogo klubova, ispunio sam dečačke snove igrajući za Budućnost i Zvezdu. Rad je, pored OFK Beograda, jedina sredina koja se ponaša kao familija. Svako radi svoj posao, drugima se u isti ne meša. Sve se dogovorimo... Siguran sam da će u budućnosti Rad stvoriti ekipu kakvu zaslužuje. Započeli smo proces, a život je proces. Pogledajte, Zvezda i Partizan su za naše uslove kao Real i Barsa u Španiji, pa oni postave jedan cilj pred početak sezone, a već sredinom moraju da ga revidiraju. Možda sam ja hteo da igram sa sedam mladih igrača, i igrao sam sedam, osam kola, međutim, oni nisu ispunili očekivanja. Imaju potencijal, top su fudbaleri, ali u ovom momentu igraju u borbi za opstanak, što im nije odgovaralo. Onda narednih sedam utakmica ti igra sedam igrača preko 30 godina, što bih ja kao sportski direktor hteo da izbegnem, jednostavno nisam takav. Ubeđen sam da u skoroj budućnosti, ako ostanemo u ligi, možemo za dve, tri godine da napravimo stabilan klub, koji će biti model svima kao Čukarički. To je jedini pravi recept za srpski fudbal, za uslovno rečeno manje klubove. Podvlačim ovo uslovno rečeno. Želim da igramo kvalifikacije za Ligu Evrope sa igračima iz svoje omladinske škole - jasan je Đokaj, koji dodaje.

Ardijan Đokaj
Ardijan Đokaj foto: Starsport©

- Vrlo su važne tri stvari u fudbalu. Vreme, odnosno ostanak u ligi, stvaranje ekipe, i pravljenje rezultata sa igračima iz sopstvenog pogona. To neće biti nimalo lako, ali sam danas mnogo ubeđeniji nego prvog dana da je to moguće. Dao bih sve da ostanemo u ligi, a znate i sami da je vrlo teško jer se ne dele bodovi. Doduše, kako drugima, tako i nama... 

Koliki period daješ sebi u perspektivi na "vrućoj fotelji" na Banjici?

- Sigurno trogodišnji period. Ova sezona je na izmaku, sledeće godine ćemo napraviti mlađu ekipu, koja neće moći odmah da funkcioniše kako treba. Prodamo dva umesto pet fudbalera, napravimo budžet, ojačamo tim sa još dva mlada igrača i mislim da možemo do Evrope.

Očekuješ li povratak OFK Beograda u više rangove, jer si tamo i igrao i bio sportski direktor?

- Od srca im to želim. Uvek sledim model onoga kako sam radio u OFK-u, ali sam brzo otišao, jer neki ljudi nisu hteli da se drže dogovora. Nažalost, nije lako biti sportski direktor u Srbiji. Evo, ja vas pitam - koliko imate sportskih direktora koji na pravi način rade svoj posao? Sportski direktor mora da diše fudbal, da ima odnos sa trenerom, da svakog igrača podigne na godišnjem nivou za 20 odsto i kao fudbalera i kao čoveka. Naši ljudi se bave površno tim poslom, iako ima tri, četiri čoveka koji jako dobro rade svoj posao, s tim da nikoga ne bih da reklamiram, niti unižavam.

Đokaj protiv Partizana (Miroslav Radović) u dresu OFK Beograda
Đokaj protiv Partizana (Miroslav Radović) u dresu OFK Beograda foto: Starsport©

Podgorička Budućnost je klub koji te je lansirao na fudbalsku mapu sveta. Kako se odvijala tvoja karijera u tom klubu?

- Ona je počela u Budućnosti. Dečački san mi je bio da tamo zaigram. Ja taj klub ne volim, ja ga obožavam. To je nešto što se nikad neće promeniti. Mogu da ne živim trenutno u Podgorici, ali jednostavno, to su moji prvi koraci. Treneri su od mene napravili čoveka, pa onda fudbalera, a na tome sam im od srca zahvalan. To je najlepši period mog života, što se tiče fudbalskog odrastanja. Tamo sam ponikao, takav sam čovek, da to nikada neću zaboraviti. Meni je Budućnost sve u životu, makar igrao i za Mančester junajted. Dok su drugi gledali Piksija, ja sam gledao Srdana Dimitrovića, Pekovića, Tarzana Beširevića... Maštao sam da budem oni

Na naki način, i postao si oni. Zaigrao si za tu Budućnost, napravio zavidnu karijeru i u inostranstvu i u tadašnjim ostacima Jugoslavije.

- Oni su možda bili bolji fudbaleri od mene, ali ja nisam radio, ja sam se ubijao od treninga,. Zato sam i postigao to što sam postigao, ali i napustio fudbal ranije, jer telo nije moglo da izdrži napore. Imao sam baš teško detinjstvo, svaki dan sam morao da prodajem cigare, kaladont, četkice za zube, sveske na ulici da bih preživeo. To ljudi ne znaju, o tome nikad nisam pričao. Znate ono kad čujete o životnoj priči Zlatana Ibrahimovića, kako je odrastao u getu. Od toga mi je muka. Niko ne zna koliko sam ja teško živeo u Tuziju. Srećom, imao sam oca koga niko nema na svetu. Kad se u Tuziju švercovala nafta, gorivo, svašta nešto, ja nisam smeo da pomišljam na to. On je bio komunista, profesor fizičkog vaspitanja, mene je vaspitao da su druge stvari u životu važne. Zato sam i naučio da je život proces. Zato mi je muka kada ti fudbaleri preteruju, da ne iskoristim neku težu reč, psovku. Nemojte pogrešno da me shvatite, detinjstvo mi je bilo fenomenalno, ali sam ja 24 sata dnevno igrao potpuno bos fudbal na ulici. Išao sam na treninge autobusom 30 minuta, pa sam još trčao 3 kilometra da ne bih zakasnio. To Ibra nije imao. Pun mi je, da ne kažem šta, od takvih ljudi. On je odrastao u Švedskoj, a ja sam došao kao čistokrvni Albanac u Beograd i Beograd me je dočekao kao gospodina. Mogu da kažem da sam tom gradu dužan. Napraviio me je u boljeg čoveka.

Ardijan Đokaj
Ardijan Đokaj foto: Starsport©

Kao čistokrvni Albanac, kako sam kažeš, da li si na početku života u Beogradu imao neke poteškoće?

- Da ti kažem jednu stvar... Ne volim o tome da pričam, ali sam na mnogo terena bio dočekan na nož. No, ja sam im svojim ponašanjem na terenu, i van njega, onemogućio da nastave da se tako ponašaju. Posebno su me prozivali, vikali baš svašta, kada sam gostovao u Srbiji sa Budućnosti. Ali nikad se nisam obazirao na to. Znao sam da ljudi to pričaju iz mode, a da ne misle stvarno. Nisam se preterano ljutio što su mi psovali majku, ali naravno, bilo mi je krivo. I kada sam hteo da se tučem sa navijačima, shvatao sam da je to samo moda. Neka njihova moda. Kada ga vidim na ulici, on mi kaže: Brate, ja to zapravo ne mislim.

Smatraš li da se promenila ta moda nacionalističkih prozivki na tribinama?

- Kad bih ja nešto sad rekao, 500.000 ljudi bi se naljutilo. Znam kakva je istina, ali ću je zadržati za sebe

Đokaj protiv OFK Beograda u dresu Zvezde
Đokaj protiv OFK Beograda u dresu Zvezde foto: Starsport©

Kako je bilo otići u Španiju iz Crne Gore?

- Počeo je rat 1999. godine, tad je Dejo Savićević došao da trenira sa nama direktno iz Milana. Ja sam se posle toga prodao u Majorku. To je bilo neverovatno, jer sam odigrao samo 15 utakmica u Jugoslaviji, a otišao u tim koji je prethodne sezone odigrao 70. Otišao sam psihički nespreman, dete sam bio, nisam ni želeo da idem u inostranstvo. Međutim, razumeo sam Budućnost, nije bilo ponuda iz Zvezde, Partizana, jer je htela da me proda kako bi od mog transfera zaradila lep novac. Nije mi žao.

Kakva je bila promena u tvom životu u tom momentu?

- Tu promenu je teško objasniti. Iz malog kluba sam otišao u veliki. Došao sam iz ratne lige, za vreme NATO bombardovanja, a čim sam došao u Majorku, na pripremama sam bio najbolji igrač. Međutim, kako je počela sezone, odmah si 12, 13, 14. igrač. Onda kreću moji problemi, gde ja kao mladi fudbaler umesto da čekam šansu, tražim od trenera da igram po svaku cenu. Mislim, ispred mene su bili jako dobri fudbaleri: DIjego Tristan, Samjuel Eto, Jovan Stanković, Migel Anhel Nadal, Ibagaza, nestvarna ekipa. Ja kao Albanac iz Tuzija, koji je bio uskih pogleda na svet u tom momentu, samo sam tražio da igram, što je bila moja najveća greška. Ispustio sam tu priliku i vratio se u Jugoslaviju. Ali, nije mi žao. Naučio sam novi jezik, novu kulturu, veliki Luis Aragones mi je bio trener. Porastao sam kao čovek.

Pomenuo si da si trenirao sa velikanima svetskog fudbala, kako je sa njima deliti svlačionicu ili teren?

- S obzirom da sam iz Tuzija, odatle su Sanibal Orahovac, Refik Šabanadžović, pa je neverovatno da je tako malo mesto Zvezdi dalo tri igrača. Refik je naš idol, bio nam je svima mentor, a što se mene tiče, on je najbolji fudbaler na svetu. Za mene nije najveći Maradona, Pele, za mene je Refik najbolji fudbaler svih vremena. I ne samo za mene, već za sve Tuzane! Što se anegdota iz svlačionice sa saigračima u Majorci tiče, ima jedna sa Migelom Anhelom Nadalom. Dao sam mu gol na treningu, tačnije on je bio štoper ekipe kojoj ja nisam dodeljen, i počeo sam da se derem: 'Dejo Savićeviiiiić'. On me je posle toga toliko jurio po terenu, dobrih deset minuta, jer je nekoliko godina ranije Dejo Barseloni dao onu golčinu u finalu Lige šampiona. Rekao mi je: 'Pi*** ti ma***ina, nemoj da mi pominješ tog čoveka'. Nadal je u to vreme igrao za Barsu, pa smo se na taj račun malo šalili - otkriva nam Đokaj.

Šabanadžović među osvajačima evropskog Kupa šampiona
Šabanadžović među osvajačima evropskog Kupa šampiona foto: Starsport©

Posle Španije sledi period u Srbiji. O Zvezdi dosta toga znamo, o OFK znamo, hajde malo da pričamo o Obiliću.

- Mi smo vrlo brzo napravili ozbiljan klub. Taj period pamtim po dobrom, dao sam 24 gola u tri godine, dva puta smo igrali evrokvalifikacije, nesrećno ispali. Imali smo dobre igrače i još boljeg trenera Ratka Dostanića. Možda sam najbolje i igrao u OFK Beogradu, sa Sosom Babićem, Bašom, a onda sam otišao u Zvezdu, što je bio moj pečat karijere.

Hajde malo o Zvezdi.

- Pola Beograda mi je reklo da ne potpisujem za Zvezdu. Ja sam najponosniji čovek na svetu što sam otišao tamo. Mogu samo jednu stvar da kažem o tim ljudima: HVALA! Nikada nisam doživeo nijednu ružnu scenu, ni sa ljudima iz kluba, ni sa navijačima. Ja zato kažem, ja sam dužan Beogradu.

Moramo da se vratimo na onaj Strazbur, utakmicu koju nijedan srpski navijač i dalje nije preboleo. Mnogi i dalje sanjaju taj meč, kako se ti sada osvrćeš na tu utakmicu? Dragan Mladenović je rekao Žigiću tada u tunelu da je osetio da će Zvezda da izgubi, tačnije, da ispadne.

- Ne znam šta su njih dvojica pričali, šta je rekao moj "brat" Dragan. Mi ostali o tome nismo pričali. Praktično je krivac za tu utakmicu Žigić, niko drugi nije kriv. Kada imaš igrača od 202 centimetra na terenu, a mi primimo gol iz prekida, jer je on bio na terenu kod prvog gola, sve ti je jasno. Takav gol ne sme da se primi kada imaš tako visokog igrača (prvi gol protiv Strazbura, dok je Žigić još bio u igri prim.aut.). Dovoljno je samo da stane u kazneni prostor, svaka lopta će ga pogoditi. Morao je bolje da se postavi. Imali smo takvu atmosferu gde mu je Zenga govorio da uvek treba da stoji kao Sami Hipija. Žiga mora da zna da nijedna lopta ne sme da ga preskoči. Moramo da budemo realni. Ja nisam znao da ćemo da izgubimo, iskreno, mislio sam da ćemo da dobijemo. Dragan Mladenović je vrlo iskren momak, pokazuje i to kako radi, ali mogli smo bez tih bespotrebnih faulova i Žiginog pada koncentracije. To je dokaz da moramo da radimo na tome da se fudbal u Srbiji igra svih 95 minuta, a ne 85. Cele nedelje pred meč smo pričali da mora tako da se igra. Mi na Balkanu smo naučeni da nam je krivac uvek neko drugi, nije to baš tako - pogodili smo Đokaja u bolnu tačku.

Šta misliš o Zvezdinim strancima iz ove sezone? Garsija, Kanjas, Žander, Van la Para...

- Biću iskren. Kad se dovodi fudbaler, veliki broj ljudi greši jer misli da ako je neko dobar igrač, mora da bude dobar i u tvom klubu. Imaš tri važne stvari u odabiru igrača. Brzina adaptacije, da znaš gde si došao, a treća stvar je da nije dobro gomilati igrače. Doduše, moram da branim Zvezdinu struku. Igrala je 60 utakmica ove sezone, pa je morala da rizikuje. La Para je vrhunski fudbaler, ali nije igrač za Zvezdu, nije se adaptirao. Njega je pojela konkurencija, što je meni nestvarno jer je došao iz engleskog Čempionšipa. To su stvari koje trener Zvezde mora da zna. Ne možeš da ga dovedeš samo preko video snimka, već moraš da gledaš da li se uklapa u ekipu. Sa jedne strane, to je pogrešna investicija, ali to nije baš tako. Čak sam sa Dekijem Stankovićem pričao o tome, ali da ne otkrivam sad naše privatne razgovore... Stranci se nisu adaptirali. Pogledajte Kaku u Real Madridu, Ševčenka u Čelsiju, Fernanda Toresa posle Atletika. Niko od njih nije loš igrač, ali se nije adaptirao

Dakle, da li je letnji prelazni rok crveno-belih iz Ljutice Bogdana bio uspešan?

- Apsolutno. Svake godine kada ekipa igra evropska takmičenja, prelazni rok je uspešan. Zvezda je jako specifičan klub, tri utakmice imaš šansu, četvrtu je već nemaš.

Đokaj i Vučelić
Đokaj i Vučelić foto: Starsport©

Za kraj, da li postoji neki scenario u kom bi prihvatio da budeš sportski direktor Partizana?

- Rekao bih ne. Ne zato što imam nešto protiv Partizana, cenim taj klub iako sam igrao za Zvezdu. Saša Ilić je moj prijatelj, Iliev takođe, sa Milošem Vazurom sjajno sarađujem. Jednostavno, ne pripadam tom klubu i nikada ne bih radio tamo, jer ne dišemo isto. Što se tiče klupske filozofije, ona je slična mojoj, ali tako je, kako je... Osećam se privilegovano, radim posao koji volim, imam odličan odnos sa ljudima u Radu. Odlučujem o svom poslu, što je najvažnije, a na kraju godine snosim odgovornost. Za mene je Rad, verujte mi, Real Madrid i Barsa. On je sve ono što sam tražio u karijeri. Nadam se da ću da ostanem u Radu 30 godina - zaključio je uvek raspoloženi Đokaj.

Bonus video:

(Aleksa Radosavljević)

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media