INTERVJU MIRKO POLEDICA: Bacili su mi bombu u dvorište porodične kuće!

Jeste, doba je Nove godine, praznika, vremena provedenog u krugu prijatelja i porodice. Da, treba praštati, okrenuti novi list, ali nikada se ne sme zaboraviti i na prave probleme društva u kom živimo.

Sport, kao jedan od njegovih sastavnih delova iz godine u godinu pomaže da se osetimo lepo, ali kada se malo zagrebe ispod površine, isplivava mnogo blata, skandala, jednom rečju - problema. Ti problemi direktno utiču na fudbalere, njihove porodice, pa i navijače, simpatizere klubova, kao i same čelnike, predsednike, direktore.

Mnogo je onih koji probleme stvaraju, a retko ko se bavi rešavanjem, onim najbitnijim novinarskim pitanjem - šta dalje posle svega ovoga?

U moru tog beznađa, posebno kada su uslovi života fudbalera širom Srbije u pitanju, već nekoliko godina našim javnim etrom iz dana u dan, nedelje u nedelju, meseca u mesec odjekuju reči Mirka Poledice, čoveka koji je osnovao i pozicionirao važnu ustanovu za naš sport - Sindikat profesionalnih fudbalera Nezavisnost.

Upravo bivši fudbaler Borca, Vojvodine, Leha iz Poznanja, Sparte iz Praga, varšavske Legije, Smedereva i Čukaričkog, koji je sve probleme osetio na svojoj koži, a video je i kako funkcionišu i neki drugi fudbalski sistemi, bio je gost našeg portala pred Novu godinu.

Šta smatrate najvećim uspehom Sindikata fudbalera?

- Najveći uspeh Sindikata fudbalera je nesporna činjenica da su profesionalni fudbaleri i zvanično postali radnici, sa ugovorima o radu i sa svim drugim pravima predviđenim Zakonom o radu. Takođe, po prvi put u istoriji srpskog fudbala, od ove sezone u Srbiji imamo profesionalnu ligu. To znači da nijedan igrač ne može biti registrovan u Superligi ako nema sa klubom zaključen ugovor o radu koji mora biti overen kod javnog beležnika, što ranije nije bio slučaj. Od zimskog prelaznog roka tekuće sezone, ista pravila će važiti i za Prvu ligu Srbije.

Šta se dešava sa Borcem iz Čačka, vašeg grada?

- FK Borac više ne postoji, nakon 93 godine postojanja i 57 vezanih sezona u saveznom rangu takmičenja. To su podaci kojim se retko koji klub u bivšoj Jugoslaviji može pohvaliti. FK Borac je školski primer organizovanog kriminala, pljačke, zloupotrebe pojedinaca koji dolaze iz redova lokalnih političara ali i školski primer nepostojanja državnih institucija koje su ostale neme na sva krivična dela koja su izvršena u tom klubu. FK Borac je bio dugogodišnja perionica para i kada su iz njega ukrali i poslednji dinar, ugasili su ga. FK Borac formalno još samo postoji na sajtu APR-a sa dugom od 230 miliona dinara. Nadam se da će doći dan kada će pojedinci odgovarati.

Šta se događa sa Slobodom iz Užica, takođe sredinom vama veoma dobro poznatom?

- Sloboda iz Užica prolazi kroz najteži period od svog postojanja ali se i dalje takmiči. Užički kraj je srpskom fudbalu dao tri selektora koji su sedam puta kao treneri bili učesnici svetskih prvenstava. Bora Milutinović, Radomor Antić i Miki Rajevac. Jedan od najboljih srpskih fudbalera je Užičanin, Nemanja Vidić. Veliki je broj sjajnih igrača iz tog kraja ali tamo fudbal praktično više ne postoji kao uostalom i u celoj zapadnoj Srbiji koja je ne tako davno bila kičma srpskog fudbala.

Koja je, po vašem mišljenju, najzdravija sredina u Srbiji za bavljenje fudbalom?

- Pojam zdrave sredine je danas teško definisati, rekao bih da je to svaki klub čiji su temelji postavljeni na poštenim osnovama i gde se radna zajednica, treneri i igrači tretiraju na dostojanstven način. Volim uvek da spomenem FK Voždovac i FK Čukarički koji su sjajni i pozitivni primeri.

A onda i suprotno: Koja je najnezdravija u kojoj nikoga ne biste savetovali da nastavi karijeru i zašto?

- Nažalost, to je danas izraženije pre svega zbog upliva nefudbalskih ljudi u naš sport. Svega sam se u našem fudbalu nagledao ali ako bih morao da se izjasnim iz svog iskustva, FK Dinamo iz Vranja je po meni bez konkurencije po tom pitanju. Sve ono najgore što postoji u fudbalu video sam u tom klubu. To je klub koji je vezan za jednog čoveka koji je i predsednik i trener. Primitivac, prost, nasilan, nekulturan.... Mislim da nema potrebe dodavati bilo šta više.

Otprilike koji procenat utakmica u nižim rangovima srpskog fudbala je namešten? A, u Superligi?

- Pričati o procentima je nezahvalno i ja ne volim da se bavim nagađanjem. Ono što je sigurno i što ne predstavlja više nikakvu tajnu je da mi imamo ozbiljne probleme sa nameštanjem utakmica i da se to dešava na svim nivoima takmičenja pa i u juniorskom fudbalu. To je zlo koje preti da uništi fudbal i tu ne sme biti nikakve tolerancije.

Koji su najčešći razlozi nameštanja utakmica?

- U profesionalnom fudbalu najčešći razlozi su po svetskim istraživanjima neispunjavanje ugovornih obaveza. Istraživanja kažu da se najčešće utakmice nameštaju u ligama gde igračima kasne plate. Naravno, ima tu i drugih motiva a kada pričamo o nižim ligama ti motivi se uglavnom kriju u vrućem pečenju.

Koji je najveći problem pojedinca (fudbalera, trenera) u srpskom fudbalu?

- Problema je jako puno i to je jako široka tema. Najkraće što bi se moglo reći je to što su skoro svi prijavljeni na minimalac i što nakon svojih karijera praktično postaju socijalni slučajevi. To nije samo problem u Srbiji, to je generalno problem fudbala jer kao što znate, igranje fudbala je biološki ograničeno. Niko ne želi da se bavi igračima nakon njihovih fudbalskih karijera i lično sam se nagledao svakakvih sudbina. Bilo je čak i situacija da mi dolaze bivši igrači koji su mi bili idoli u detinjstvu i bilo me malo i sramota da ih gledam u stanjima u kojima su se nalazili. Jedini čovek koji je želeo da radi na ovom pitanju i pokazivao veliku želju i volju da nešto uradi je Vlade Divac, za vreme svog mandata u Olimpijskom komitetu.

Jedan od poslednjih skandala oko nameštanja utakmica dogodio se u FK Loznici. Možete li da nam približite taj slučaj?

- To što se desilo u FK Loznica je pravi primer kako funkcioniše srpski fudbal danas. Bahati predsednik koji vređa igrače i koji da bi ostavio utisak moćnog čoveka priča igračima kako je nameštao utakmice, da bi ih fascinirao. Nažalost, takvih primera je jako puno i to je negde i slika našeg fudbala danas. Konkretno se radilo o tome da je predsednik FK Loznica priznao da je namestio tri utakmice što je za javnost bio šok ali za nas u fudbalu nije to bila nikakva tajna, mi smo to naravno znali i ranije. Najveća tragedija je to što nijedna državna institucija uključujući i FSS nije preduzela čak ni istražne radnje pa vi sada ubedite gledaoce da dolaze na stadione.

Smatrate li da je Nenad Lalatović morao posle onog istupa na utakmici sa Radničkim, njegovim bivšim klubom, zaista da izađe u javnost i otkrije koje su to bile nameštene utakmice za koje je on znao?

- Ispratio sam taj slučaj ali ja tu Nenada Lalatovića najmanje krivim. On je dobar momak, veliki emotivac i često zna da pretera ali je u dubini duše jako dobar čovek. Sjajan je trener ali zameram njegovim prijateljima zašto nemaju malo više uticaja na njega i skrenu mu pažnju na stvari koje su očigledne i koje mu samo nanose štetu. Takođe, zameram i FSS zbog tog što su pasivni i nezainteresovani za malo dublje istrage i sve dok se to ne desi, neće biti poverenja u naš fudbal.

Zbog čega se često posle mečeva između Radničkog iz Niša i novosadskog Proletera pojavljuju priče o neregularnosti? Svedoci smo nekoliko takvih slučajeva...

- Kada se jednom desi nešto sumnjivo, ta sumnja se nastavlja u nedogled. Možda ponekad javnost i preteruje sa tim ocenama ali to je slika današnjeg fudbala. Kada kažete fudbal u Srbiji, prva asocijacija javnosti je "nameštaljke" i to je zapravo samo posledica prethodno rečenog.

Uporedite situaciju iz vremena kada ste vi igrali i aktuelnog vremena. Kada je bilo više nameštanja utakmica, neregularnosti?

- Igrao sam u Srbiji u dva perioda, od 1996. do 2002, u Borcu iz Čačka tri godine i FK Vojvodina tri godine. Bio sam tada jako mlad ali sam siguran da u Vojvodini nikada nije bila odigrana nameštena utakmica niti se o tome pričalo. U Borcu ih je nažalost bilo i igrao sam te utakmice ali sam to saznao mnogo mnogo godina kasnije. Mladi igrači su u to vreme bili zaštićeni i nikada o tome ništa nisu znali. Tada nije bilo kladionica, nameštalo se da neko ne bi ispao iz lige. Kada sam se vratio u Srbiju 2008. nisam mogao da verujem šta se dešava. Tu je svega bilo osim poštenog fudbala. Zbog toga sam vrlo brzo sa nepunih 30 godina napustio fudbal jer nisam mogao da gledam to stanje a da učestvujem u tome nisam želeo. Počeo sam da ulazim u sukobe sa ljudima koji su vodili naše klubove i da bih spasao sebe nekih neprijatnh situacija prestao sam da igram, u najboljim godinam bez povrede u karijeri. I da budem iskren, sada kada se okrenem iza sebe nije mi ni žao, doneo sam ispravnu odluku i posvetio se daljem školovanju.

Zbog čega UEFA toliko zatvara oči pred nekim očiglednim "nameštaljkama" u srpskom fudbalu?

- Javnost treba da zna da UEFA nema nikakvu nadležnost za rešavanje ovakvih problema na nacionalnom nivou. UEFA smatra da fudbal na nacionalnom nivou treba da uređuju ljudi koji vode fudbal uz pomoć državnih institucija kada je to neopohodno a tu pre svega mislim na policiju i tužilaštvo. UEFA kroz svoj sistem uzbunjivanja dostavlja informacije nacionalnim savezima a mi smo van granica naše zemlje poznati kao liga visokog rizika. Nama UEFA za ovakve stvari ne treba, ako smo pametni treba sami da se suočimo i rešimo ovaj problem.

Da li ste i koliko puta imali pretnje, probleme, ali i ostale negativne posledice vašeg zalaganja za poštenje u srpskom fudbalu? Koja je najjezivija pretnja koju ste dobili, ukoliko se sećate?

- Da budem iskren više sam pretnji i neprijatnosti imao dok sam bio igrač. Uvek sam imao stav da me saradnja sa menadžerima ne interesuje i nikada u karijeri nisam imao menadžera, a igrao sam u devet klubova, od toga četiri u inostranstvu. Platio sam visoku cenu takvog ličnog stava i to mi je bio jedan od motiva da se osnuje Sindikat fudbalera. Tek kada dođeš u neprijatnu situaciju shvatiš da si sam, da nema nikoga. Konkretno, osim fizičkih pretnji pokušavali su da me reketiraju, bacili su mi i eksplozivnu napravu u dvorište porodične kuće, roditelji i ja smo 12 meseci živeli pod policijskom zaštitom. Naravno, i kao predsednik sindikata sam imao dosta neprijatnosti ali izgleda sam oguglao, meni je to postalo čak i normalno. Poslednja je bila pre 10 dana kada je predsednik FK Loznica pozvao moju rođenu sestru na telefon u nameri da me zaplaši.

Da li ste se nekada uplašili za svoj život i živote sebi bliskih osoba?

- Iskren da budem nisam. Živim miran život i nemam nikakve strahove zbog toga što nikada u životu nisam uradio ništa čega bih se stideo. Vodim se time da čovek koji je ispravan nema razloga bilo koga da se plaši. Oni koji misle da me mogu zaplašiti, u velikoj su zabludi, ne zbog toga što ja mislim da sam nešto posebno hrabar već zbog toga što živim po svim Božijim i moralnim načelima a svako neka čini ono što mu je volja.

Šta mislite o odnosu Crvene zvezde i Partizana? Da li je neko veći krivac za "zlu krv" ili su i jedni i drugi podjednako krivi?

- Mišljenja sam da niko nikome nije potreban kao što su Crvena zvezda i Partizan potrebni jedni drugima. Jedni bez drugih izgubili bi identitet. To su naša dva najuspešnija i najpopularnija kluba ali nisu i najveći klubovi. Podsetiću vas da je FK Vojvodina osnovana 32 godine pre Crvene zvezde i Partizana i da je kroz svoju istoriju takođe bila jako uspešna. Razumem rivalitet Crvene zvezde i Partizana ali on često prelazi granicu dobrog ukusa i to nije dobro za fudbal u celini. Oni moraju svima biti primer ne samo zbog istorije koje poseduju već i zbog privilegovanog statusa u odnosu na druge klubove koje imaju kada je država u pitanju.

Šta i jedan i drugi "večiti rival", kao najpropraćeniji klubovi u Srbiji, moraju da urade da bi se popravila medijska slika o sportu u našoj zemlji?

- Moraju ukazivati jedni drugima mnogo više poštovanja, moraju zajedno raditi na tome. Bez zdravog rivalstva naša dva najuspešnija kluba, naš fudbal niko ne bi ni gledao. Da nije Crvene zvezde i Partizana ne bi znali kako izgledaju puni stadioni u Srbiji.

Šta prvo pomislite kada kažemo reprezentacija? Ko kroji spisak, zbog čega smo sa ovako jakim individualcima ostvarili više nego slabe rezultate u poslednje vreme?

- Imamo sjajne igrače i dobrog selektora ali sve oko reprezentacije je ispod svakog nivoa. Nedavno sam razgovarao sa jednim našim reprezentativcem koji mi je rekao da je 30% lošiji igrač kada vidi ko sve putuje sa njima na utakmice. Podsetiću vas da smo mi od poslednja četiri SP igrali na tri SP. Ako pogledate iz kojih klubova su nam igrali igrači na svetskim prvenstvima, videćete da su to najbolji svetski klubovi. Ovo je poslednja generacija velikih igrača, mi više nemamo igrače u veliki klubovima koji igraju standardno i plašim se da ćemo u budućnosti imati mnogo problema zbog toga.

Kakvo je vaše mišljenje o selektoru Ljubiši Tumbakoviću?

- Ljubiša Tumbaković je najveći fudbalski stvaralac poslednjih 30 godina na ovim prostorima. Kao igrač nikada nisam voleo da igram protiv njegovog Partizana koji je bio kaznena ekspedicija. Današnji Mančester Siti me igrom podseća na Tumbin Partizan. U najboljim je godinama, ostvaren na svim nivoima ali i prekratko u nacionalnom timu da bi bilo ko ocenjivao njegov rad. Moja fudbalska filozofija se ogleda u kontinuitetu i ja da se pitam nešto u FSS odmah bih produžio ugovor sa Tumbakovićem minimum na 5 godina. Bez kontinuiteta nema rezultata i tu struka mora imati maksimalnu podršku. Trener je najbitniji čovek u fudbalu i dok im se ne vrati ugled nema napretka. Promenama trenera samo produbljujemo probleme i prikrivamo neznanje.

Vaše iskreno mišljenje o srpskim fudbalskim sudijama? Da li ste čuli da je neko od njih namerno uticao na krajnji ishod pojedinačne utakmice? Biste li nam otkrili ko je prema vašem mišljenju najsumnjiviji?

- Sudijska organizacija je kancer srpskog fudbala. Tačno se zna koji sudija je tu da bi radio stvari koje nemaju veze sa fudbalom. Kada pogledam listu delegata pre igranja bilo kog kola uglavnom mi bude sve jasno. Nije to nikakva tajna, to svi znaju, a imao sam prilike da razgovaram na tu temu sa Miroslavom Radomanom koji mi je prijatelj i koga izuzetno cenim, on je pokušao da očisti fudbal od tog zla, nažalost niko ga nije podržao i zato danas gledamo ovaj cirkus na većini terena a siguran sam da ćemo ga gledati i ubuduće.

Favorizuju li arbitri neku od ekipa sa vrha tabele?

- Da budem iskren, tu se više ne zna ko za koga radi i ko protiv koga radi. Ono što je najvažnije reći je da je to jedna velika katastrofa.

Da li ste ikada čuli ili saznali da se neka ekipa zaista "sklanja" Crvenoj zvezdi, odnosno Partizanu, jer znamo koliko optužbi je bilo među "večitima" kada je to u pitanju, doduše više sa jedne, nego sa druge strane?

- Za utakmice protiv naša dva najuspešnija kluba žive svi igrači, kao što sam i ja nekada živeo za te utakmice. Tako je budite sigurni i danas samo što je danas kvalitet Crvene zvezde i Partizana daleko ispred svih ostalih pa se stvara ta slika da im se neko sklanja, što nije istina. U vreme kada sam igrao u Vojvodini potpuno je bilo normalno da pobeđujemo i Crvenu zvezdu i Partizan, i pobeđivali smo i kući i u gostima. Danas se to smatra iznenađenjem što nije dobro za fudbal.

Šta biste poželeli srpskom fudbalu u 2020. godini, šta sebi, a šta našim čitaocima?

- Našem reprezentativnom fudbalu bih poželeo da na leto 2020. zaigraju na EP, a klubovima koji se takmiče u Evropi da ponove ovu godinu koja je bila jako uspešna na međunarodnoj sceni. Za mene će 2020. biti godina najvećih izazova pa će mi zdravlja trebati najviše. Isto bih poželeo i vašim čitaocima. Želim svim ljudima bez obzira na veroispovest, boju kože ili seksualnu pripadnost, svu sreću ovoga sveta, mira, ljubavi i međusobne solidarnosti i tolerancije - zaključio je Mirko Poledica, jedan od retkih ljudi u našem svetu fudbala koji uvek bez uzdržavanja odgovara na svako postavljeno pitanje.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs)