ŠTA TO HRVATI IMAJU ŠTO MI NEMAMO? Zašto su komšije vicešampioni sveta, a mi se pokunjeni vratili kući? (FOTO) (VIDEO)

Vicešampioni sveta s Balkana - ova rečenica ne bi bila čudna da se radi o vaterpolu, košarci, pa čak i rukometu, a ako pričamo o fudbalu to se iskreno graniči s naučnom fantastikom.

Ali eto, doživesmo i to. Hrvatska od četiri miliona stanovnika postade sila u fudbalu. Postala je nešto što Srbija neće još dugo, nešto što naša zemlja može samo s neiskvarenim talentima s Novog Zelanda 2015. godine kojima lova nije (još) bitna, s dečacima koji i dalje imaju bubuljice po licu i ne mešaju klub i reprezentaciju, a ne libe se da idu preko svog maksimuma kao pojedini seniori.

Gde su oni, a gde smo mi?

Oni su na Trgu Bana Jeličića pred više od 400 hiljada Zagrepčana, a mi... Mi nismo nigde. Svi su već u svojim klubovima s osmesima na licu i ogromnim ciframa na svojim računima, a na povratku iz Rusije su se kao mala deca rastrčali po aerodromu s kapuljačama na glavama bežeći od nekoliko novinara koji su samo hteli da čuju razlog njihovog neuspeha na Mundijalu. Do dana današnjeg niko nije izašao pred javnost i objasnio šta se desilo sa srpskom reprezentacijom u Rusiji i kako i šta dalje.

Da li je problem selektor?

Mladen Krstajić je bio vrhunski igrač, lider na terenu, vođa odbrane i neko ko zna da udari šakom o sto. To kao selektor nije pokazao. Štaviše, nije pokazao apsolutno ništa što ga je krasilo kao igrača, već je posle poslednje utakmice umesto kompletne analize prvenstva - zahvalnost odao NAVIJAČIMA. To dovoljno govori o tome kako je ovaj Mundijal bio samo izlet bez ikakvog plana da se napravi nešto veliko, već samo "idemo pa šta bude". A moglo je da bude.

Prevrtali smo očima na Džaku i Šaćirija, stomak nam se okretao na njihove izjave pred meč s nama, ali oni su na terenu pokazali da su stajali iza svake svoje reči, da su ginuli za svoju državu, ma koja god ona bila i da su znali za šta igraju za razliku od naših reprezentativaca.

Koliko smo bili nemoćni pokazuje detalj kad se Mitrović bukvalno izvinjava Šaćiriju na poluvremenu meča pri vođstvu Srbije od 1:0. Zbog čega mu se izvinjavao, zašto je morao bilo kako uopšte da mu se obrati? Šta uopšte ima da priča sa njim? Ali, ne to je naš mentalitet da se doveka izvinjavamo nekome za nešto. A svi znamo kako se završila ta utakmica. To je bio kraj pre kraja i velika pobeda Švajcarske, Kosova, Albanije.

A sad malo o Hrvatima.

Ko je uopšte Zlatko Dalić, da li je iko ikad mogao da pomisli da će prosečan trener kome je najveći klub u karijeri bila Rijeka moći da bude autoritet nekom Modriću, Rakitiću, Mandžukiću koji rade sa "svemirskim" trenerima, a nije im problem da se prešaltaju na Dalića, koji je ipak verovao da može da se napravi nešto.

To nešto se zove finale Mundijala

I sad se postavlja pitanje kako je Hrvatska tu gde jeste, a kako smo mi tu gde smo i gde ćemo biti još dugo. Da li nama fali jedan Mamić, da li je i nama potrebna Evropska unija, da li je nama potrebno da nam igrači odlaze u velike klubove za ogroman novac, da li je nama inat i dalje glavno oružje ili se to pretvorilo u opravdanja i ubeđenja kako će sledeći put biti bolje, a nikad neće biti.

Da li predsednik saveza treba da bude vrhunski bivši igrač, bivši reprezentativac, neko ko je igrao u Realu, a ne nego ko je bitisao po niželigaškim terenima i preko noći došao do jedne od najvažnije pozicije u državi?

Gde je tu sistem, kako se to bira, da li se tu još neko kandiduje ili to bira samo jedan čovek? To verovatno nećemo saznati ili hoćemo, ali ćemo se praviti "mutavi". Tačnije, sve znamo, nema potrebe bilo šta da se raspreda.

Upornost, istrajnost, požrtvovanje

Kako jedan Luka Modrić može da promaši penal protiv Danske u 117. minutu i nastavi da izgara i dalje, a da mu ne padne moral, da izgubi veru u sebe ili da se preda? Ne smemo da zamislimo šta bi se desilo našoj reprezentaciji u sličnim okolnostima. Vrlo verovatno ne bismo dobili taj meč, a fudbaler koji je promašio jedanesterac bio bi okačen na stub srama, kao Nemanja Vidić posle čuvene Slovenije.

Fudbaler koji je do Mundijala bio na marginama Ante Rebić je u Frankfurtu neretko bio rezerva Luki Joviću i Mijatu Gaćinoviću, a sad će se za njega otimati gomila evropskih klubova. Isti taj Gaćinović nije ni pozvan na Mundijal iz ko zna kojih razloga, možemo samo da pretpostavljamo, ali ni za to nema potrebe, dovoljno je sve jasno.

Perišić, Rakitić, Brozović vs. Matić, Milivojević, SMS - nebo i zemlja.

Marcelo Brozović je i zvanično proglašen za igrača s najviše pretrčanih kilometara na čitavom takmičenju, Perišić postigao tri ultra važna gola na prvenstvu, a Rakitić kao čarobnjaka pogađa penale bez trunke straha i emocija.

Koliko je sistem bitan?

Možemo upoređivati do sutra sve fudbalere obe reprezentacije, ali nije to ono što treba da se radi. Treba početi od najnižih grana ovog uspeha, a to je domaće takmičenje.

Hrvatska liga se već godinama igra u istom formatu sa svega 10 timova i 36 utakmica u sezoni, dok je naša stalno u nekim promenama, izmenama, eksperimentisanju bez ikakvog uspeha.

Bolje četiri meča s Hajdukom iz Splita nego dva s Hajdukom iz Kule i s Liona, bolje dva gostovanja na Maksimiru nego jedno na stadionu Partizana.

A to ne da daje rezultate, nego je i liga izjednačenija. Dinamo više nije toliko ubedljiv, Rijeka je uspela da dođe do titule i da već godinama igra Ligu Evrope, da otkine bodove Milanu, Fejenordu, Sevilji...

Zamislite da se tako nešto dogodi u Srbiji, da Vojvodina dođe do titule i onda bez problema uđe u grupe nekog takmičenja. Priznaćete, nije moguće. Kao što nije moguće da fudbaler Radnika iz Surdulice bude prodat za nekoliko miliona evra vrhunskom italijanskom klubu.

Zdravko Mamić u Srbiji može da drži časove o poslovanju kluba. Može da drži časove o prodavanju prosečnog igrača nekom top klubu, ali sve je to sada uzalud. Nama treba novi početak, novi identitet.

Za mnoge stvari u kojima nazadujemo za komšijama zaslužna je Evropska unija kojoj se Srbi protive, a ona bi za fudbal bila od ogromnog značaja. Ne bi nam deca odlazila iz klubova pre prvog brijanja, postojao bi sistem, bilo bi više novca za strane igrače koji u tom slučaju ne bi bili stranci.

Evropska unija

Naši mladi fudbaleri ne bi čekali po nekoliko godina kako bi se oslobodilo to jedno mesto kako bi bili registrovali i vratili se s pozajmica iz Pize, Krotonea, Padove... Karijere propadaju zbog sistema kojeg nemamo, reprezentacija se pravi preko menadžera, selektori su nam ljudi koji nemaju dan trenerskog staža, a predsednici saveza niželigaški fudbaleri.

E, sve dok je tako mi ništa nećemo uraditi u fudbalu, o Mundijalu da ne pričamo. I zato bravo Daliću, bravo Modriću koji si sa Zidana prešao na Dalića, Mandžukiću koji nema kompleks od "nekog" Rebića, bravo Ćorluka koji nema problem da sedi na klupi, iako je osvojio šampionsku titulu s Lokomotivom pre mesec dana.

Mitroviću, Matiću, Milinkoviću, Krstajiću, Kokeza, Kolarove - ugledajte se na komšije, ostavite se frustracija i gluposti već jednom pokažite ko ste i šta ste. Ne izvinjavajte se protivniku već udrite još jače, provocirajte mangupski, jer Srbija nije šaka pirinča, a vi je vašim nastupima tako predstavljate.

Sve u svemu, naš najveći uspeh je i dalje Mijatova prečka!