BIKOVIĆEV BRAT IGUMAN OTKRIO ISTINU O GLUMCU: Roditelji su im bili NEOBIČNI! A ovaj detalj o njemu NIKO NIJE ZNAO!

Iguman Mihailo Biković, rođeni brat glumca Miloša Bikovića i starešina manastira Jovanja u blizini Valjeva, otkriva kako je izgledalo odrastanje u Sarajevu, kao i odakle počinje njegova privrženost crkvi

Detinjstvo

Seljakanje od jednog do drugog mesta je značila da nigde ne možete da pustite korene. Taman se negde skućimo, hajde seli se na novo mesto. Ceo život smo bili podstanari. Možda je to razlog što sam u trenutku odrastanja počeo da tražim nešto što je stalno. Razočarao sam se u međuljudske odnose jer sam video da je čovek relativan i da ako se i oslonimo na njega, može da se izmakne i da izgubimo oslonac pod nogama.

Taj stalni osećaj gubljenja oslonca pod nogama je kod mene rodio želju za nečim apsolutnim i stalnim. Za nečim što mi neće izmaći.

Moji su se razvodili dva puta, dva puta se venčavali. Moj brat Miloš je iz njihovog drugog braka, od istog oca i iste majke… Prvi razvod njihov je bio kad sam imao 5, a drugi kad sam imao 16 godina, moj brat svega 6 meseci. Sve su to duboki ožiljci.

Ali da se sve to možda nije desilo ja možda nikada ne bih razmišljao o nekome drugome. Shvatio sam da je Ajnštajn u svojoj Teoriji relativiteta pogrešio. Kada je rekao da je sve relativno nije rekao potpunu teoriju. Potpuna teorija bi glasila – sve je relativno, osim apsolutnog.

O Sarajevu

U to vreme nije se gledalo na nacionalnu pripadnost. Ja sam tamo išao obdanište i u osnovnu školu. Bio sam diskriminisan, ali ne po nacionalnoj osnovi već po tome što sam bio debeo. Zvali su me Deba. To me je opet opredelilo da se više družim sa devojčicama, i da im budem drug.

A znajući da izgledom ne mogu da ništa tu uradim onda sam se trudio da budem vitez. Odnosno da ih branim od drugova koji su ih nešto čupkali za kosu ili zadirkivali… Mislio sam da ću tako da zadobijem sipmatije.

O Novom Beogradu

Preseljenje na Novi Beograd je za mene tada bilo strašno. Bio sam sa bosanskim naglaskom "Đes ba", za sunđer sam govorio "spužva" pa su me tako i zvali u školi … I dalje sam bio debeo.

Nisam znao kako da iz 45. bloka stignem do centra, da bih kupio košarkašku loptu. Godinu dana nisam mogao da se pomerim do centra grada. Nisam znao kako da koristim telefon, jer smo u Sarajevu živeli bez njega.

Vrlo brzo sam se uklopio, posle godinu dana sam već govorio beogradskim naglaskom.

Tu sam se i prvi put zaljubio. Kasnije sam video da kako se čovek zaljubljuje u ženu tako se i, ali ne na isti način, zaljubljuje i u Boga.

Zaljubljen čovek neprestano misli o predmetu svoje zaljubljenosti. Tako da postoje paralele da se može reći da se može biti zaljubljen i u Boga… Može se biti zaljubljen i u narod.

Grci imaju sedam reči za ljubav, eto koliko oni precizno razvrstavaju o kakvoj je ljubavi reč. Mi u zapadnom svetu imamo samo jednu reč za ljubav i onda se pod nju svašta podmeće.

O preobražaju

Mi smo bili u Trstu 1990. i odjednom mi dođe ideja da mi se ne gledaju više izlozi što je za mene bilo čudno jer sam bio okoreli materijalista. Otac je radio u Beču i kad me odvede u Beč – Marijahilfer Štrase je moja… iskrivi mi se vrat od gledanja izloga. Posle moram da pređem na drugu stranu da ispravim vrat od gledanja drugih izloga.

I tako sam krenuo jednom ulicom, njima sam rekao da idu u šoping, a da ja idem da razgledam grad. Krenuo sam, ali ne gledam izloge, već gledam arhitekturu… Bio je topao dan. Dođem do kraja ulice i pogledam, a ispred mene crkva. I moja prva misao je bila – Hajde da uđem u crkvu, u crkvi su debeli zidovi pa da se rashladim.

Boraveći tu jedno pet minuta ja sam osetio jednu takvu milinu koja je poprimila takvu snagu da sam ja počeo da ridam. Plakao sam od tuge i radosti, bukvalno sam se tresao od plača. A dve tri godine unazad bio sam kao kamen. I tako plačem bez razloga, ali jako prijatan osećaj. Polako izađem iz crkve i pogledam oko sebe i vidim da su mi boje lepše, kako pomislim na ljude nekako su mi draži. I zbog tog lepog osećaja kažem sebi da ću čim dođem u Beograd krenuti u crkvu samo da mi se ovo ponovo desi.

Krenem u Sabornu crkvu svake nedelje… Kako hor zapeva – od prvog do poslednjeg amin, ja ne prestajem da ridam. Ne mogu da se uzdržim. Ništa nisam znao, ni kad treba da se prekrstim, ni šta znače ispovest i pričešće…

Malo po malo uz bakice naučim se i ja tim pravilima ali nisam znao šta hor peva. Sve je bilo na crkveno-slovenskom. Ali je interesantno da je biće osećalo šta se tu dešava. Posle kada sam ja retroaktivno analizirao na koje sam delove liturgije najviše reagovao video sam da je moje biće, iako racio nije učestvovao, osećalo… To je bio simbol vere.

Miloš je jednom prilikom bio u Americi na poziv Đokovića. Očekivao sam da mi kaže utiske, a Miloš mi je samo rekao, misleći na Ameriku – sve imaju ali nemaju smisla.

O liturgijama

Kad sam naučio da se ponašam u crkvi onda sam na jednoj ponoćnoj liturgiji video ispred sebe mladi par koji se drži za ruke i ljube se. I ja krenem da osuđujem - Vidi kako se ponašaju, ne treba tako već ovako... I onda mi stigne misao u glavu - A zbog čega si ti prvi put ušao u crkvu... Ja sam ušao zbog hladovine. I onda sam shvatio da Bog poziva sve na bilo koji način. Mi smo vremenski ograničena bića pa smo nestrpljivi i voleli bismo da svi ljudi odmah budu onakvi kako mi zamišljamo da se ponašaju u crkvi. A za Boga nije problem da sačeka ni 50 ni 70 godina ako u poslednjih 5 minuta čovekovog života dobije nekoga ko se iskreno okrenuo njemu.

Bonus video

DAVID I KORAĆKA NE ZNAJU ŠTA IH ČEKA: Subotićka prelomila ulazi u Zadrugu, a njena poruka svima LEDI KRV

(Espreso.co.rs)