EKSKLUZIVNA ISPOVEST! O NJEGOVOJ DECI JAVNOST NE ZNA NIŠTA: Sin folk legende PRVI PUT o ocu, OSTAVIO JE DUBOKI TRAG

Mnoge javne ličnosti su stekle prepoznatljivost i popularnost pre svega zahvaljujući svojim poznatim roditeljima, a neki od njih su čak napravili i veći uspeh na estradi od tih istih poznatih roditelja.

Neko ko je već godinama uspešan muzičar je Milan Čolović, sin legende narodne muzike Tomislava Čolovića, koji nas je napustio pre 14 godina.

– Pa, biću iskren. Veliko je breme biti sin nekog ko je bio toliko popularan i ko je uspeo. Sada ti ne znam šta treba da uradiš da bih to nadmašio. To ne može da se poredi. Ne možeš da se takmičiš sa tim. Šta znam... Nije bilo jednostavno boriti se sa tim još otkad smo bili klinci, dok smo bili u školi... Bio sam vunderkind na bubnjevima, sa udaraljkama, to mi je mnogo dobro išlo. Danas, naravno, i moj brat isto tako.

Brat ti je isto muzičar...?

– Da, moj brat Aleksandar je muzičar. Vrhunski muzičar. Svirao je 12 godina sa Acom Pejović, sada svira sa Dženanom. Neupadljiv je, ali nije što je moj, ali stvarno je dobar muzičar, i čovek pre svega.

Kao ni ti, eto ni tvoj brat nije možda više iskoristio ime poznatog oca?

– Pa, jeste. To je istina. Možda što smo skromni, a možda nam je to i greška. Vremenom će možda to i da se promeni, ali vreme teče, mi već imamo neke godine i već sada bi trebalo nešto da se uradi, planiramo nešto da snimimo. Traži se neka pesma, videćemo.

Kako je izgledalo tvoje detinjstvo? Kako je iz tadašnje perspektive izgledao posao i život tvog oca?

– Kada smo bili mali brat i ja, otac nas je vodio na svirke. Tako smo i naučili da zarađujemo. Ja sam mnogo voleo da idem na njegove svirke. Ja sam ga molio da me vodi, što kasnije mislim da je bila greška. Zašto? Zato što sam prerano ušao u sve to, sa 10-11 godina. Ja naučim njegov repertoar, otpevam "Malog mrava", ne vidim se iza bubnjeva. On nas najavi, mi to odradimo vrhunski, ali šta ćeš, ne možeš da ideš kući jer moraš da čekaš kraj. To je bilo po pet-šest sati čekanje. Sutra odem u školu, drugi čas ja spavam. Ne mogu da izdržim. Prerano sam ušao u sve to. Skoro 30 godina već imam kako se bavim muzikom. To je nečiji radni vek. Nije lako ući u sve to i zarađivati taj muzički dinar, doživljavati neke stresove... Čas si najbolji, čas si najgori, čas valjaš, čas ne valjaš.. Ima raznih ljudi koliko god ti bio vredan i radan, nije lako.

I Aleksandar i ti ste muzički obrazovani? Da vam je živ otac, misliš li da bi bio ponosan na vas dvojicu zato se niste obrukali kao muzičari i što niste krenuli nekom stranputicom?

– Dobro je pitanje... Pa,bilo je tu raznih izazova i vetrova. Naročito posle tatine smrti, bilo je raznih iskušenja, pa onda da li početi neki drugi posao i da li se skloniti od ovog posla... Mi smo tada upoznali mnoge ljude, ali nekako nikada nisam bio ja taj koji će tražiti nešto za sebe, uvek sam pre bio neko ko bi nekome drugom pomogao. Bila je jedna situacija, vraćam se na detinjstvo... Bila je to jedna od tatinih boemskih večeri. Bilo je tu nekoliko ljudi oko tate, koji su pili za džabe... I ja mu kažem: "Zar nije dosta? Vidim da te ljudi koriste, aman!" On je meni odgovorio: "Šta ti misliš da ja ne znam šta oni rade? Zapamti! Dabogda imao i dao uvek, bolje ti njima nego oni tebi"

Kako je bilo tvojoj majci svih tih godina dok ti je otac bio živ?

– Pa, nije bilo lako. Ona je bila bankarski činovnik. Radila je tada u Narodnoj banci Jugoslavije i bila je značajna u toj instituciji zato što je školovana i zato što je mozak, ali iako je ona radila težak posao, ona je uvek stigla da spremi ručak, uvek nam je garderoba bila spremna i ispeglana... Trebalo je i izdržati to. Dođu nam prijatelji, uđe se u čašu do kasno u noć i to traje do četiri ujutro, a ona u šest treba na posao.

Je li ušao taj kafanski život u vašu kuću?

– Jeste! Bez ikakvih laži i dileme, jeste. Bilo je tu raznih situacija. Taj boemski život ili ga vodiš ili ga ne vodiš, a on ga je baš vodio, ali tata je bio izuzetno pametan, izuzetno je bio vispren, spretan, mudar, znao je svašta nešto. Mi smo imali fenomenalnu kuću koju je napravio. Ta kuća je i danas fenomenalna, samo smo je u međuvremenu prodali, pa smo uzeli nešto drugo... E, sada u vezi onog da li bi bio tata ponosan, ja sam uradio nešto slično. Napravio sam kuću u Kraljevu i sigurno bi bio ponosan kako sam to uradio i to sam sto puta pomislio. Da može da vidi kako sam uradio i na koji način, bio bi ponosan na mene, jer imam tu estetsku crtu na njega.

Smatraš li da je tvoj otac mogao mnogo pametnije da iskoristi novac koji je zarađivao? Znaš onu frazu da je svima dobar, a najmanje svojima kod kuće. Pa, da li je to bio slučaj i kod tvog oca?

– Pa, tako je kada uđeš u čašu, ali bio je dobar i za nas, daleko od toga da nije, ali da je nekada znao da povuče ručnu bilo bi mnogo bolje. Bilo bi bolje i za nas, ali i za njega samog. Mislim da bi se bolje sačuvao, jer sve te neprespavane noći, ta pijanstva, bacanje para, njemu novac nije bio bitan, zaista mu nije bio bitan i jednostavno to je bilo vreme kada se jako dobro zarađivalo, on je imao mnogo jakih nastupa, koncerata... Bilo ko da mu je tražio pomoć, ako je bio u prilici on mu je dao.

Dok si gledao kako je on živeo, da li si naučio neke životne lekcije šta ti ne treba da radiš?

– Jesam i hvala mu na tome. Ja se trudim da ga pamtim samo po dobrom i teško mi je i kada pričam o njemu, emocije mi naviru i razmišljam šta bih sve dao da je živ. Kada roditelja izgubiš, verovatno tek tada shvatiš ko si, šta si i gde si i koliko ti je on značio. Često toga nismo bili svesni toliko dok je bio živ. A što se tiče lekcije... Pred smrt mi je dao jedan savet, bukvalno mi je rekao ovim rečima: "Ponosan sam na vas, srećan sam. Samo nemoj da praviš greške gde sam ja pravio. Ne treba ti piće. Sada kada razmislim, mnogo toga mi je lepog donelo, ali i mnogo toga lošeg. Na mene si. Imaš nešto "iks" u sebi, od tebe će biti nešto. Ti možeš da napraviš posao, ali nemoj da praviš te greške koje sam pravio ja." I to mi je ostalo urezano u glavi.

Iz sadašnje perspektive, je li on tebi u sećanju ostao pre svega kao dobar čovek?

– Jeste bez ikakve sumnje. Kao izuzetno dobar čovek. Naravno, za sebe možda nije bio najbolji, samim tim i za ljude koji su bili pored njega, ali on je bio jako dobar čovek, imao je jako dobru dušu i bio je dobronameran, nije bio zlonameran. Hteo je svakome da pomogne. Te osobine smo brat i ja nasledili od njega i zbog toga sam ponosan.

Kako si ti završio u orkestru kod Ace Sofronijevića?

– Sofra i ja smo drugari iz školske klupe. Naša profesorica iz muzičke škole Sandra Miletić je u šali znala da nas zove "Teletabisi" - Lala i Po. Bili smo malo nestašni. Kada je tata umro ja sam otišao iz Srbije i posle sam se vratio. I Sofra je krenuo da pravi ovu priču i tako smo krenuli u sve to, i Sofra je danas meni kum, on mi je venčani kum i krstio mi je decu.

Ti si se takmičio u drugoj sezoni "Zvezda Granda" i nisi došao do finala, a tvoja sadašnja supruga Rada Sarić je došla do finala pre nekoliko sezona, ali je utisak da ni ti ni ona niste dovoljno iskoristili sve što ste mogli i da ste oboje mogli da napravite daleko veći uspeh?

– Jeste, u pravi su, ali mislim da je je tu možda i naš ljudski senzibilitet dosta uticao. Jednostavno, nismo ljudi koji su spremni da progutaju baš sve zbog šou-biznisa i imamo svoje ja koje neretko mnoge košta čak i karijere. Rada je i snimila neke pesme, ali se slažem sa tobom da je skromna i da je negde neposredna, što isto mislim i za sebe.

Šta ti se svidelo kod Rade? Zašto ti je baš ona privukla pažnju?

– Mi smo se na snimanjima emisija susretali, pričali i uvek mi je bila jako simpatična, odmerena, fina... Čak sam i kumu rekao: "Sofro, da li je moguće da je ovakva devojka?" Mi smo radili nekoliko svirki zajedno i ona je zaista odavala utisak jedne lavice, jedne žene koja ima svoj ponos, ima ponašanje, kulturna je, odmerena je... Jednostavno smo tako počeli da, ali malo po malo, počeli smo da izlazimo, ja sam čuo njenu životnu priču, ona je čula moju i vrlo brzo smo se skontali. Jednostavno sam u njoj osetio sve one kvalitete koje ja očekujem od jedne žene.

Tebi je mama živa.. Kako je ona reagovala kada si joj doveo pevačicu u kuću? Je li te savetovala da ti ne treba pevačica, s obzirom na to da je ona uz tvog oca naučila sve o životu pevača?

– Mama je meni celog života govorila da poštujem žene i da ih uvažavam. I kada su krenule te ljubavi, meni je mama rekla jedan savet koji mi je ostao upečatljiv: "Te devojke sa kojima se ti viđaš su nečija deca, isto kao što si ti moje dete. Ja ne bih volela da se ti prema njima ponašaš loše, isto tako kao što ne bih volela da se neki prema tebi ponaša loše. Budi džentlmen. Nemoj da budeš bezobrazan." I to mi je ostalo urezano u glavi.

Je li bio period kada si možda bio previše bahat?

– Jesam. To je bio period kada sam bio tinejdžer. Bio sam vunderkind na instrumentu. I jednostavno sam osećao tu snagu u sebi. I tata jeste bio mršav, ali je bio neustrašiv, nije zarezivao nikog i ako vidi da si ti veći od njega, on ide na tebe, nema veze što je on slabiji. Nije se plašio nikoga. Malo sam možda dobio i krilca. Jaki ljudi su uvek bili oko nas. Možda sam i ja tu dobio neku snagu.

A u ljubavnim vezama da li si bio bahat?

– Nisam, mislim da nisam. Tu sam bio svedeniji. Pre je bilo ono da mi se dešavalo da sam voleo da se potučem.

Jesi bio švaler pre braka? Da li te je Rada promenila? Da li si se pored nje smirio?

– Bilo je svega, a iskren da ti budem, jeste me Rada promenila. Otkriću ti još jednu tajnu šta nas je dodatno smirilo. Tada sam ja krenuo da postim da bi se distancirao od nekih loših stvari, a i Rada je bila u tome i to nas je dodatno povezalo. Vera, poštovanje i ljubav - to je ono što je nas sjedinilo i zbližilo.

Vaš posao prate i poroci. Koliko si ti uspevao da odoliš svemu tome?

– Volim nekada da popijem i to je sve. Ali što se tiče nekih zabranjenih stvari, to ne. Nekako me to nikada nije ni vuklo. Čak sam i antipušač.

Rada i ti imate dvoje dece. Sina Vasilija i ćerku Danicu. Vasilije ima malo više godina, pa je li kod njega prepoznaješ talenat za muziku?

– Vasilije jeste talentovan. Podseća me na mene kada sam bio mali. Kofice, činijice, svira bubanj, sviramo klavir, hoće i da peva. Videćemo u kom pravcu će da ide, ali jeste talentovan.

Da se vidimo za pet godina, čim bi voleo da možeš da mi se pohvališ?

– Voleo bih da ostanem negde isti, skroman, da radim časno i pošteno svoj posao i pošto sam se kao muzičar dokazao, mada čovek treba da se dokazuje dokle god je živ, ali voleo bih malo i u tom pevačkom svetu da se pokažem. I naravno, da mi je porodica živa i zdrava.

(Espreso/Milen Vesović)