VITEZOVI PROPUŠTENE PRILIKE: Zašto Srbija nikad neće osvojiti svetsko prvenstvo (bar ne lako kako je mogla sad)?
Nemanja Bjelica, Nikola Jokić, Bogdan Bogdanović i Saša Đorđević, Foto: Filip Plavčić, Dado Đilas, Ilustracija/Espreso.rs

POSLEDNJI PLES ŠAMPIONA

VITEZOVI PROPUŠTENE PRILIKE: Zašto Srbija nikad neće osvojiti svetsko prvenstvo (bar ne lako kako je mogla sad)?

Konačni osvrt na svetsko prvenstvo u Kini iz ugla svega što je pratilo našu reprezentaciju

Objavljeno: 14.09.2019. 15:41h
Saša M. Stajić
Saša M. Stajić
Glavni i odgovorni urednik
  • 315

Štura agencijska vest glasi: košarkaška reprezentacija Srbije na Svetskom prvenstvu u Kini osvojila je peto mesto pobedom nad Češkom rezultatom 90:81. Srpski reprezentativci u utorak se vraćaju u zemlju, dočeka na balkonu Skupštine grada Beograda neće biti.

Da li je ovo najveći neuspeh neke naše selekcije još od famozne 2005. kad smo bili domaćini evropskog prvenstva, imali najjača imena u rosteru i najboljeg mogućeg trenera u tom trenutku Željka Obradovića? Da.

Da li je ova ekipa najtalentovanija u poslednjih 20 i kusur godina u svim ekipnim sportovima, uz poslovično moćne vaterpoliste? Verovatno da, smatra to i Duda Ivković.

Da li je nacija očekivala zlato, imajući u vidu perfektnih 10:0 tokom priprema i prve četiri utakmice na prvenstvu, na kojima je Srbija pobeđivala s prosečnih 40 razlike? Da.

foto: Dado Đilas

Šta se onda dogodilo? Kako je moguće da tim u kome se nalazi član prve NBA petorke ove godine (što nikad nije pošlo za rukom nijednom košarkašu s ovih prostora), tim koji prvi put ima strelca u rangu jednog Dražena Petrovića, tim koji daje pet NBA igrača, člana druge petorke Evrolige i nekoliko jako talentovanih igrača na kojima počiva igra naše selekcije u narednim godina, tim koji je na poslednja tri velika takmičenja - svetskom prvenstvu, olimpijadi i evropskom prvenstvu - osvojio tri srebrne medalje pod vođstvom istog trenera, legende srpske i jugoslovenske košarke, dakle, kako je moguće da taj i takav tim na kraju završi tek kao peti?

Kako je moguće da ta perfektna mašina od koje su zazirali čak i Amerikanci, čijoj su se igri divili svi, a komplimenti stizali čak i odande odakle ih obično ne očekujemo, odjednom zabaguje u dve najvažnije utakmice na prvenstvu, protiv Španije i Argentine u četvrtfinalu?

foto: Dado Đilas

Gde se usput pogubila trenerska harizma trenera u koga igrači gledaju kao u božanstvo, jer je jednom, ne tako davno, skoro svima njima bio idol dok je donosio medalje državi, a oni bili klinci koji sanjaju isto to?

Da li nas je (ne)očekivano dobra igra tokom priprema i na samom početku takmičenja toliko opila da smo pomislili da je dovoljno da se tako jaki i uigrani samo pojavimo na terenu?

Da li smo prerano dostigli formu, za razliku od prethodnih takmičenja pod palicom Đorđevića na kojima smo šlajfovali i gubili, ali na kraju uzimali medalje?

I koliko je zapravo bilo problema o kojima niko od nas ništa ne zna, a možda su krucijalno uticali da Srbija doživi ovakav debakl?

Krenućemo od ovog poslednjeg. Sve, naravno, spada u domen spekulacija i slobodnog komentara, jer ni Sale Đorđević, ni igrači, iako emotivci, nisu sebi dozvolili ispad u rangu onog Željka Obradovića 2005. godine u Novom Sadu, kad je u 40-minutnom vatrenom monologu opleo po svima, najviše po svojim igračima.

Dakle, da probamo da od delova koji su nam dostupni sastavimo slagalicu. Koja nikog ne treba da uvredi, posebno ne igrače i stručni štab, niti pledira da bude jedini mogući pogled na sumorni trenutak u žitiju onog što se zove košarkaška reprezentacija Srbije. Jer to je i dalje najbolje što ova zemlja ima, uz pominjane vaterpoliste, odbojkašice, odbojkaše i naravno Novaka Đokovića, sportsku elitu nacije.

Krenulo je s kasnim priklljučivanjem igrača iz NBA lige. Takva su pravila, pristali smo na njih, niko tu ne može ništa da učini, jer timovi iz najjače lige na svetu, koji basnoslovno plaćaju igrače, odlučuju kad će se oni pridružiti matičnim selekcijama. Ta pravila važe kako za nas, tako i za Litvance, Francuze, Australijance, Italijane i sve ostale.

foto: AP

To je poredak stvari, nepravedan, ali takav, pa ostaje nejasno zašto se selektor Đorđević svako malo, kao iz drugog plana, ali vrlo direktno za sve koji prate košarku, žalio na ovu okolnost. Alternativa tome je da se Srbija odrekne svojih NBA zvezda, ali to onda ne bi bila priča koju pokušavamo da ispričamo.

Dakle, prvi Đorđevićev metak u prazno. Ne i poslednji.

Jokić se poslednji odazvao pripremama, došao je nekoliko dana kasnije u odnosu na sabraću iz NBA i tu je Đorđević malo gunđao, opet ne pominjući imena, ali je bilo jasno na koga misli. Ako je Sale morao da se odrekne svojih principa kojih se držao na nekim drugim takmičenjima otkako je trener Srbije (jednostavno bi precrtavao igrače koji nisu na vreme došli na pripreme), ovog puta su mu ruke bile vezane, pa nije jasno na čiju su zapravo adresu bile upućene te prozivke.

foto: Dado Đilas

Uprkos svemu tome, ekipa je krenula sjajno. Onda su izveštači iz Kine primetili da je Nikola Milutinov, prvi centar Olimpijakosa i verovatno budući NBA igrač, bio ljut, jer nije dobio minutažu protiv nejakog Portorika. Digla se tolika prašina da je morao da reaguje Đorđević i dodatno ubedi javnost da se tu ništa ne dešava.

Onda je došla Španija i neshvatljiv raspad sistema, pre svega u taktičkoj i psihološkoj pripremi utakmice, a onda i nesnalaženje na atipičnu zonu Serđa Skariola. Četiri igrača u zoni i flaster na Bogdanoviću bili su najveći deo vremena nerešiva enigma, kako za selektora i njegove pomoćnike Antonića, Mutu Nikolića i Rajakovića, tako i za momke na terenu. Nervozni Jokić je dozvolio da bude isključen, ostali nisu mogli da se sastave sa životom, a što je najgore, čak i s jedinim igračem koji se tog dana pojavio na terenu, pomenutim Bogdanovićem, Srbija je mogla da pobedi. Na drugoj strani, bar šestorica Španaca odigrali su sjajnu utakmicu.

Sve ovo davalo nam je nadu da je u pitanju bio slab dan i da ekipa protiv Argentine u četvrtfinalu zna šta joj je činiti. Nije nam namera da budemo maliciozni, ali još tad je bilo glasova da je Đorđević neuobičajeno miran, da osim što mu trenerske reacije kasne i što povremeno forsira nelogične postave, pravi kompromise s minutažom kako bi svi bili zadovoljeni, nije reagovao na sebi prepoznatljiv, emotivan način i probao da ekipu probudi iz letargije.

foto: Dado Đilas

Šta je sve doprinelo tome, ostaće u svlačionici, ako je tamo uopšte bilo neke polemike, povišenih tonova, pa i svađe. Zli jezici kažu da jeste, ali za to nema dokaza.

Uglavnom, na meču s Argentinom, osim Bogdanovića, pojavio se i Jokić i na svojim jakim NBA leđima nosio tim u prvom poluvremenu, toliko da je Srbija gubila od Argentine, ali se činilo da može da uhvati priključak svaki čas. To se, sad znamo, nije dogodilo. U zemlji u kojoj ima nekoliko miliona selektora svi bolje znaju od trenera. Tako su mnogi zamerali što evidentno indisponirani Bjelica, ni nalik igraču iz pripremnog perioda, uzima nerezonske šuteve dok ekipa tone i utakmicu završava s 5 od 17, bez adekvatne reakcije Đorđevića da ga pošalje na klupu i ohladi malo. Jedno je nesporna želja igrača da pomogne, ali na treneru da je da reaguje ako primeti da igrač kanali ekipu i sve ostale, posebno one na klupi, čini nervoznima. Nije, dakle, Bjelica jedini krivac, ako se uopšte može govoriti u tim terminima.

 

Saletu se zamera i što je gotovo celo prvenstvo zvanično najboljeg centra na svetu držao na klupi na početku svake utakmice, osim one s Argentinom. Dalje, što je Jokić mnogo vremena proveo na poziciji četiri, a ne na petici, na kojoj je u poslednje 4 godine postao to što je postao - sila kakvih je danas malo u svetskoj košarci. Što je taj isti Jokić igrao premalo, po standardima i brojkama iz NBA.

Sve te primedbe zvuče opravdano, šta god da su bile taktičke zamisli i koliko kod da je selektoru bilo važno da raspoređuje minutažu i teret jednako na sve. U svakom timu treba da se zna ko kosi, ko vodi nosi. Ovde najbolji centar na prvenstvu deluje iz drugog plana, malo lopti ide na njega, to unosi nervozu, samim tim on nervozu dalje širi na ostatak ekipe i kancer kreće da nagriza ekipu. Pritom, Jokić je tip igrača koji ako mu nešto nije po volji zna da nestane s terena. Niko nije veći od igre, pa ni Somborac, ali ostaje utisak da nešto u postavci i planu igre nije do kraja bilo najbolje isplanirano i da je ceo tim, kroz pojedinačna nezadovoljstva, na kraju ispaštao.

foto: Dado Đilas

Kad je video da je vrag odneo šalu, Đorđević je dao minutažu Jokiću protiv Gaučosa (31 minut), ovaj mu je vratio sjajnim prvim poluvremenom i drugim u kome ga nije bilo. Imao je na kraju najbolji indeks u ekipi, ali je nestao kad je bilo najvažnije. Tačnije, nije preuzimao odgovornost, maltene je bežao od lopte, zbog čega je bio "nagrađen" klupom u poslednja tri minuta.

Nije samo to zamerano Đorđeviću. Na te dve utakmice inače odlični epizodisti, momci iz drugog plana koji su perfektno odrađivali svoju ulogu u timu, takođe se nisu pojavili na terenu. Ako za Vasu Micića ima debelog opravdanja (dan pred meč s Argentinom preminula mu je majka), kako objasniti onako mizeran učinak Gudurića, Simonovića, pa i Jovića, koga je u odbrani prelazio ko je kako hteo, posebno Kampaco?

Trojica centara - Raduljica, Marjanović i Milutinov - zajedno su na tom meču protiv Argentine dobili 9 minuta. Sva trojica su ostali bez poena, sa svega tri šuta upućena ka košu i s 3 skoka na zajedničkom kontu.

foto: Dado Đilas

Bjelica je bio u kanalu, ali je uprkos tome igrao najviše (31 i po minut), tek nešto malo više od Jokića, Jovića i Bogdanovića. Lučić se borio, ali je sve zajedno bilo dovoljno tek za ubedljiv poraz 87:97.

Sve vreme pričamo o napadu koji je zatajio kad je bilo gusto, ali obe najvažnije utakmice izgubila je odbrana. Niko od selektora ne zna bolje defanzivne karakteristike svakog igrača ponaosob, pa je za odbrambeni krah Đorđević jednako kriv kao i onih 12 na terenu, koji nisu igrali ni pojedinačnu, ni timsku odbranu. Volje i želje nije manjkalo, ali vođenja i čitanja odbrane jeste, a zna se čiji je to posao. Takođe, ima mišljenja da je u timu bilo previše santimetara (popularno "sajza"), a premalo pokretljivosti, pa su nas i Španci i Argentinci "radili" na basketaške fore. Bili su brži, pokretljiviji, drčni, bez pardona i respekta, imali su sve ono što ima svaka basket ekipa koja vas jednom dobije u životu, a i vi i oni znate da su slabiji. Ne dobija uvek jači.

Ostaje utisak da se previše polagalo na potentan napad, za koji se pokazalo da ipak nije toliko moćan kad se zatvore dvojica od trojice glavnih, a Bogdan ostane sam na bojnom polju. Ostatak ekipe jednostavno nije projektovan da neko od njih bude lider i kad je bilo važno desio nam se sindrom "vezanih ruku". Premalo od ovako talentovanog i nimalo neiskusnog tima.

foto: Dado Đilas

U kom su to tačno momentu izgubili ritam, ostali bez daha, kad ih je i zašto napustilo samopouzdanje, na selektoru i njegovim saradnicima je da analiziraju. Što pre obaveste koga treba da obaveste, uvide gde su grešili i za sledeće takmičenje sastave tim od igrača koji mogu da odgovore izazovima (a ne tim u kome je nekoliko momaku tu iz selektorove zahvalnosti prema njima, jer su mu bili verni), to bolje po reprezentativnu košarku u Srbiji.

U borbi za plasman od 5. do 8. mesta, umesto u projektovanom finalu, Srbija je najpre igrala protiv Amerike. Meč čudan da ne može biti čudniji. U prvoj četvrtini 32:7 za nas, u drugoj 33:12 za SAD. Kad su svi digli ruke, ekipa je pokazala da u njima ima goriva za ono za šta je ova generacija bila projektovana - da postane svetski prvak. Sjajni Bogdanović, odlična rola otpisanog Marjanovića, Bjelica koji se budi na mahove, Vasa Micić koji uprkos ogromnoj tragediji i dalje igra na solidnom nivou i borbeni Lučić odveli su Srbiju u borbu za peto mesto, gde je zamalo izbegnuta blamaža, posle očajnog prvog poluvremena, pobedom nad Češkom 90:81.

Nije izboren plasman ni na Olimpijske igre u Tokiju sledeće godine, što je loša vest, jer teško ćemo uspeti da okupimo sve najbolje za predolimpijski turnir, pošto će Jokić po svemu sudeći dogurati daleko u plej ofu NBA, a ni Bogdanovićev i Bjelicin Sakramento nije bez šanse, posebno ako Bogdan ostane na ovako spektakularnom nivou.

Da sumiramo: staro je pravilo da su za uspeh zaslužni igrači, a za neuspeh trener. Mnogi od selektora i sami su to isticali. Od Đorđevića takvu izjavu nismo čuli.

Da li sad treba drvlje i kamenje svaliti na osobu koja se prihvatila reprezentacije u vrlo osetljivom momentu, a onda na tri takmičenja, dva planetarna i jednom evropskom, naciju obradovala s tri srebrne medalje?

Od stare slave se ne živi, zna to i Đorđević. Danas si pukovnik, već sutra, posle prvog neuspeha, pokojnik. Ovo je nacija koja, razumljivo ili ne, ne prašta neuspeh. U ta tri finala dva puta smo igrali s najjačim timovima koje Amerika ima, što je u ovom momentu prevelik zalogaj za Srbiju. Maliciozniji Đorđeviću zameraju i izgubljeno finale od Slovenije na EP u Turskoj 2017. godine.

Da li je, dakle, došlo vreme za ostavku selektora, koju on još nije ponudio ili njegovu smenu?

 

Neki već pišu: "klasičan trener na harizmu, pa dok ide".

Nepravedno je to prema stručnjaku kome se zaboravljaju mnoge velike pobede, poput onih na Svetskom prvenstvu u Španiji 2014, kad su u furioznom nizu pobeđene u tom momentu veoma jaka Grčka (90:72), takođe vrlo jak Brazil (84:56), te ultramoćna Francuska u polufinalu, nošena neverovatnim Batumom (90:85). U finalu su Ameri bili prejaki (129:92).

A šta tek reći za Olimpijske igre u Tokiju 2016. i niz pobeda nad Hrvatskom (86:83), razmontiranje do tada dominantne Australije u polufinalu (87:61), te poraz od Amerike u finalu, iste one Amerike koja nas je jedva pobedila u ranijoj fazi turnira (91:94).

Konačno, tu je i pominjano EP u Turskoj i tim bez Jokića i Teodosića, koji uprkos tome osvaja srebro.

Kako je Đorđević tad bio dobar trener i miljenik nacije, a sad je odjednom zaboravio da radi svoj posao?

Mišljenje potpisnika ovog teksta je da Sale treba da dobije priliku da tim koji je selektirao i uspešno vodio, sve do ovog prvenstva, s klupe predvodi i na Olimpijadi u Tokiju dogodine.

Možda je zaista istekla harizma trenera. Možda još uvek nije na klupskom nivou na kome su njegovi slavni prethodnici Ivković, Obradović, Pešić ili Maljković. Možda nema više autoritet u svlačionici, jer kako biti iznad onih panegerika iz NBA koji igrače lansiraju u orbite teško shvatljive nama običnim smrtnicima. Možda je zaista napravio grešku sa izostavljanjem Kalinića i Nedovića i davanjem prednosti igračima koji su mu bili verni svih ovih godina i dolazili u one sumanute FIBA kvalifikacione prozore kad evroligaški igrači nisu želeli ili smeli da se odazovu pozivu selektora. Možda na vreme nije prepoznao momenat da osveži stručni štab u kome su neka trenerski pregažena imena...

foto: Starsport©

Možda. Đorđević je, iako mlad, reklo bi se trener, pa i čovek starog kova. Trener koji dosta polaže na tradiciju, vernost, čast i ostale kategorije pomalo zaboravljene u ova suluda materijalistička vremena. Prohuhalo je doba kad su se igrači za reprezentativne akcije mesecima pripremali po gudurama rahmetli SFRJ, kad su im kondicioni treneri vadili dušu na Rogli, Jahorini, Staroj planini ili Kopaoniku, kad je reprezentativni dres bio svetinja i kad javnost nije imala razumevanja za igračko NE, ukoliko taj igrač nije povređen.

Danas igrači u NBA odigraju između 80 i 100 utakmica, pojedini u Evroligi skoro isto toliko. Danas uz igrača kao neizostavan bagaž idu roditelji, menadžeri i čitava bulumenta likova koji znaju bolje i od samog igrača šta je za njega dobro, a šta nije. Tu mesta za patriotizam u onom starinskom, nepatvorenom obliku nema više toliko, a upravo je Đorđević trener iz te priče.

Ovog leta i on je naučio mnogo toga. Mada, inteligentnom i promućurnom kakav je bio i kao igrač, teško da mu nešto do sada nije bilo jasno. Namazan je to mangup s beogradskog asfalta, šmeker na terenu, ali i van njega. Bežao je i on s Divcem s priprema reprezentacije da vidi devojku u Beogradu, pa se kolima u pola noći vraćao da ga niko ne primeti. Hvatao je krivine, bio u NBA i video da to nije za njega. Dolazio povređen na takmičenja, pa je u onih nekoliko utakmica kad se lomilo znao da uzme ključeve tima i zaključa utakmicu kako njegovooj ekipi najviše odgovara. Da ne pominjemo Atinu i Litvaniju 1995. godine...

Ne treba mešati Đorđevića igrača, jednog od onih na kojima počiva mit o srpskoj košarci i Đorđevića trenera. Želi se samo povući paralela između onog što danas igrači znače ekipama, ali i ekipe njima i vremena kad je to malo drugačije izgledalo i funkcionisalo.

Sve je Đorđeviću jasno i zato nemam ni trunku sumnje da će, s iskustvom debakla u Kini, naći izlaz da ponovo okupi najjači tim i proba da na OI u Tokiju izvadi fleke.

Da li će mu se u tom pohodu priključiti Jokić, diskutabilno je, o čemu smo razglabali OVDE.

foto: AP

Da li će deo tog tima biti Kalinić i Nedović? Čini se da su obojica dala odgovor na to pitanje svojim performansima na društvenim mrežam, o čemu više OVDE, OVDE, OVDE i OVDE. Koliko poznajemo Đorđevića, njemu je tim iznad svega, a povređeni egoi moraće da sačekaju neku drugu priliku. Ili drugog trenera.

Možda bi selektor mogao da bude više popustljiv i manje od kamena kad su ovakve situacije u pitanju, zarad višeg dobra, ali opet, tim za koji on odgovara nije sačinjen od osoba koje timu ne žele da se podrede, a pomenuti dvojac pokazao je da, na žalost, ne može da se izdigne iznad sopstvenih sujeta.

Da li će Teodosić biti u stanju da iscedi suv kvalitet iz sebe i s još jednom medaljom se oprosti od reprezentacije? Odgovor na to daće upravo rad s Đorđevićem koji će ga u predstojećoj sezoni trenirati u Virtusu.

foto: Starsport©

Svi igrači iz Kine dogodine će biti stariji godinu dana. Za neke će to značiti godina sazrevanja u klubovima i korak bliže ostvarenju reprezentativnih očekivanja koje svi imamo od njih (Bogdanović, Jokić, Micić, Milutinov, Gudurić).

Neke tih godinu dana teško da može da podmladi (Bjelica, Raduljica, Marjanović, pa i Jović, Simonović, Lučić, Birčević, čak i Mačvan). Što znači da treba otvoriti prostor mlađima.

Tu dolazimo do onog što sve nas treba da zabrine: šta posle Tokija? Ko su ti mladi na kojima, osim petorke par redova iznad, počiva reprezentacija Srbije posle 2020. godine?

Imamo li već sad igrače kalibra Bogdanovića i Jokića ili makar Milutinova i Micića? Iskreno, ne. Ako iz elaboriranih razloga izostavimo Kalinića i Nedovića (mada, ko zna kako će Đorđević ili njegov potencijalni naslednik reagovati i da li će ih pozivati), ko nam preostaje?

Milosavljević će celu sezonu provesti u oporavku od užasne povrede. Mačvan se vraća kroz igre u slabašnom japanskom prvenstvu. Kuzmića će Zvezda čekati bar još nekoliko meseci.

U drugom ešalonu tu su Dangubić, Jelovac, Avramović, Todorović, Apić, Marinković, možda Smailagić od igrača u inostranstvu, odnosno Zagorac, Jaramaz, Dobrić, Davidovac, Simanić od domaćih.

foto: Starsport©

Tu su i najmlađi koji bi možda mogli da zakucaju na vrata reprezentacije u nekom momentu, svakako ne sad: Pecarski, Mišković, Petrušev, Trifunović, Pokuševski, Pažin, Nakić (ako se odluči za nas, a ne za Hrvatsku ili Španiju), pomenimo samo najzvučnije. Složićemo se da je još mnogo prolivenog znoja pred njima dok im se eventualno ne ostvare reprezentativni snovi.

Nije sjajno, priznaćete, ali Srbija je i ranije znala da nađe način da se izdigne iz sivila i proseka. Tim pre je odgovornost najvećih klubova u zemlji, pre svih Zvezde i Partizana, da razvijaju domaće talente i proizvode igrače za reprezentaciju, veća. Misli li neko o tome? Reći ćemo samo da će za Zvezdu ove sezone igrati 8, a za Partizan 7 stranaca.

Čiji je to domen odgovornosti, da li sve treba da padne na pleća Nebojše Čovića i Ostoje Mijailovića, zašto umire košarka po unutrašnjosti Srbije, gde su novi mladi perspektivni srpski treneri, kako je moguće da mlađe reprezentativne selekcije ovog leta dožive takav debakl, a da niko ne odgovara, da se niko javno čak ni ne zapita u čemu je problem i kako ga rešiti?

Mnogo je to pitanja, a skromna preporuka potpisnika ovog teksta je da neko konačno mora da povede računa o tome da nam najtalentovanija deca dobijaju minute u Partizanu i Zvezdi, a ne da ih razvijaju privatnici u Arisu, Olimpijakosu, po američkim koledžima ili u Megi, koja je zamišljena kao klub za pumpanje statistike igrača koji će se sutra lakše prodati, u NBA ili po Evropi, zavisno od njihovog talenta.

foto: Zorana Jevtić/Ana Paunković

Poslednji je trenutak da se mudre glave srpske košarke Obradović, Ivković, Pešić, Maljković, Vujošević, uz još poneke okupe za istim stolom. Pozovite i Divca, Paspalja i Danilovića, imaće šta da kažu. Da ne bude da se posle svi hvatamo za glavu kad otkazi počnu da stižu jedan za drugim, kad nam NBA klubovi budu diktirali da li ćemo moći da računamo na najbolje igrače i kad se posledično budemo borili za peto, sedmo, deveto ili jedanaesto mesto.

Konačno, ko posle Đorđevića? Neće Sale doveka biti selektor. Starija garda supertrenera oprostila se od reprezentacije i teško da će ih bilo ko nagovoriti da se predomisle. Kao logičan naslednik nameće se jedino Igor Kokoškov, koji je reprezentaciju Slovenije odveo na krov Evrope 2017, a onda godinu dana kasnije postao prvi glavni neevropski trener neke NBA ekipe (Finiks Sans). Na kraju sezone dobio je otkaz, evo ga sad kao pomoćni trener u Sakramentu, ali Kokoškov je, bez imalo sumnje, prvi pik da nasledi Đorđevića. Već je davao izjave da mu je klupa Srbije san, a poslednje vesti govore da je izvesno da je Đorđević završio svoje i da ga menja upravo Kokoškov.

foto: AP

Mnogo je nepoznanica pred nama u danima, nedeljama i mesecima koji dolaze. Ako se nadamo da povreda neće biti i da će igrački progres za većinu biti u uzlaznoj putanji, ljudski je nadati se i da smo svi nešto naučili u ovih 14 dana u Kini.

I Đorđević, i Jokić, i Bogdanović, i Milutinov, i Bjelica i svi ostali u i oko nacionalnog tima Srbije.

Kako bismo se konačno vratili tamo gde nam je mesto, a gde smo poslednji put bili 2002. godine. Na tron, sa zlatom oko vrata.

Pa da demantujemo naslov ovog teksta.

BONUS VIDEO:

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media