CEO ŽIVOT ŽELELA DA BUDE MRŠAVA I BOGATA: Nije ni sanjala da će se BORITI SA TEŠKOM BOLEŠĆU (FOTO)
Džil Pavlov, Foto: Printscreen/Instagram

BILA JE BOLESNA

CEO ŽIVOT ŽELELA DA BUDE MRŠAVA I BOGATA: Nije ni sanjala da će se BORITI SA TEŠKOM BOLEŠĆU (FOTO)

- Jednog leta, bili smo porodično na odmoru, i sestra me je uhvatila kako povraćam - napisala je Pavlov

Objavljeno: 02.02.2020. 11:21h
  • 2

Otkad znam za sebe, zarobljenica sam svog uma. Već sa pet, šest godina, sećam se sebe na bazenu. Sva deca su se igrala, ja sam sedela na ivici bazena i stiskala svoje buckaste butine, zgrožena njihovim izgledom. Dete od pet godina ne bi trebalo da uopšte razmišlja o takvim stvarima, a ja sam mrzela svoje telo, piše Džil Pavlov sa Floride svoju ispovest o dugogodišnjoj borbi sa bulimijom, a ovo je njena priča.

Otkad znam za sebe, imala sam samo jednu želju: Da budem lepa i poznata. U crtaćima i filmovima koje sam gledala, uvek sam navijala za lepe likove, koliko god da su zli. Lepota je bilo sve što me je interesovalo.

Sa 16 godina imala sam operaciju nosa, uvek sam bila nesigurna jer sam mislila da je prevelik. Nikada nisam bila popularna u tinejdžerskom dobu. Nisam bila dovoljno lepa da bih bila svrstana u najveće lepotice, a nisam bila ni posebno ružna, niti posebno pametna. Prosto, bila sam bolno prosečna u svakom pogledu. Međutim, posle operacije nosa, ljudi su počeli da me primećuju. Konačno sam dobila pažnju i postala sam zavisna od toga. Kad sam nedugo posle operacije nosa otišla kod zubara i rekla mu da sam sređivala nos, prokomentarisao je da bih mogla i da uradim operaciju vilice. To je bio početak puta kome nije bilo kraja.

Rešila sam da pre nego što krenem na fakultet smršam. Ne znam kako sam došla na ideju da povraćam ono što pojedem, ali uskoro sam zagazila duboko u bulimiju. Uskoro su počeli užasni ciklusi - u toku školske godine bih se ugojila, a onda bih celo leto gladovala i vežbala da bih u novi semestar ušla mršava.

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

A post shared by Jilly From Philly 💚 (@jillyaholic) on

Jednog leta, bili smo porodično na odmoru, i sestra me je uhvatila kako povraćam. Bila je izbezumljena i nikad neću prestati da osećam krivicu zbog toga što sam joj priredila. Na njoj je bio veliki teret - da li će izdati moje poverenje ili reći roditeljima šta se dešava? Donela je tešku i ispravnu odluku - rekla je našim roditeljima da bolujem od bulimije. Tek tada, ja sam shvatila da mi je pomoć neophodna.

Oktobra 2007. godine, završila sam u ustanovi na Floridi gde sam ostala dva meseca. Međutim, uskoro sam se vratila starim navikama. Imala sam 23 godine i bila van kontrole. Ponovo sam završila na lečenju 2008. godine. Ovog puta, ostala sam 10 dana. Samostalno sam se pridržavala plana ishrane par nedelja, a onda ponovo skliznula u bulimiju.

Nikad nikom nisam rekla šta mi se dešavalo narednih devet godina jer nisam želela da ikog razočaram. Moja tajna bila je bolna, ali ja nisam želela da povredim sebi drage ljude i krila sam da sam i dalje bulimična. Bila sam opsednuta željom da budem što mršavija, ali istovremeno i opsednuta hranom. Zato sam kao jedino rešenje videla da se najedem svega što želim i onda povratim, pa krenem da vežbam. Nikad nisam imala novca jer sam sve davala za hranu. Živela sam u prljavštini jer sam bila opsednuta samo svojim telom koje nikad nije bilo dovoljno mršavo. Svaki put kad bih se nagnula nad svoju buđavu, prljavu šolju, pomislila bih da takva kakva sam i ne zaslužujem bolji život od onog koji vodim.

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

A post shared by Jilly From Philly 💚 (@jillyaholic) on

Stvari su postale jezive januara 2017. godine, kada sam otkrila da što više pijem, manje jedem. Izgladnjivala sam sebe do ivici onesvešćivanja. Postala sam ljuštura od čoveka. Svi su mi govorili da strašno izgledam i da moram da se ugojim, a ja sam cvetala od sreće. A onda me je jednog dana trener u teretani uterao u svoju kancelariju i tamo mi izmerio kilažu i procenat masti. Rezultati su bili jezivi. Rekao mi je da ću završiti u bolnici, i to u najboljem slučaju.

- Slušaj, niko nema hrabrosti da ti ovo kaže, pa ću očigledno morati ja. Izgledaš jezivo. Nekad si izgledala sjajno i dolazila ovde sa osmehom. Sad nas jeza podilazi kad te vidimo, vidi ti se na licu, na koži, na kosi da si bolesna. Izgledaš kao narkoman - rekao mi je sasvim ozbiljno.

- Ali meni se dopada kako izgleda. Želim da budem mršava, dopada mi se moje telo - rekla sam mu.

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

A post shared by Jilly From Philly 💚 (@jillyaholic) on

- Ali ti ne vidiš unutrašnjost svog tela. Ne vidiš razorene organe - rekao mi je, i objasnio mi šta radim svom telu do sitnih detalja. Rekao mi je da je pitanje trenutka kada će mi neki od organa otkazati.

Uplašena, decembra 2017. godine vratila sam se na rehabilitaciju. Međutim, opet sam protraćila tri meseca jer sam čak i tamo uspevala da krišom radim po svome. Meni treba potpuna kontrola. Ceo mesec sam praktično protraćila jer nisam bila ni mrvicu bolje.

Onda sam se zarekla da će 2018. godina biti "moja". Ipak, nastavila sam po starom. Naručivala sam gomile hrane, povraćala i gledala rijalitije poput "Real housewives", fantazirajući o tome kako ću i ja ugraditi silikone i biti bogata. Bio je to tužan život, ali nisam ništa radila kako bih ga promenila. Prosto sam prihvatila svoju sudbinu. Molila sam se često da se ne probudim ujutro, jer ne želim da mi još jedan dan tako prođe. Ipak, koliko god da sam se noću zaklinjala da ću ujutro biti nov čovek, opet bih nastavila po starom.

Sve se promenilo 11. septembra. Moja baka, moj najveći izvor ljubavi i mudrosti, završila je u bolnici. Odmah sam sela u avion da bih bila sa njom. Umrla je 15. septembra. Obećala sam terapeutu da neću piti tih dana kada sam bez nadzora, a to sam dugovala i baki. Tako, na jutro njene sahrane, probudila sam se i sva sam se tresla jer sam upala u alkoholičarsku krizu. Taj dan sam pregurala čistom snagom volje da ne izazivam scene pred rodbinom. Međutim, pred sam kraj sahrane, odjednom sam se paralizovala. Telo mi se prosto ukočilo. Mama me je smestila u kola i nije mi dala da izlazim da se ne bih srušila. Tako sam sedela u kolima i razmišljala kako li će izgledati moja sahrana.

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

A post shared by Jilly From Philly 💚 (@jillyaholic) on

Sutradan, dok sam se spremala da se vratim kući, došli su mi ujak i ujna. Znala sam odmah čemu vodi ta poseta.

- Kad se čovek davi, ne puštaš ga da se udavi, nego skočiš da mu pomogneš. Pusti nas koji te volimo da ti pomognemo - rekla mi je ujna. Rekli su mu da su mi našli ustanovu u Arizoni u dogovoru sa mojim roditeljima. Mrzela sam ih sve u tom trenutku.

Prve noći u bolnici, bila sam očajna. Bili su stroži nego bila koja druga ustanova u kojoj sam bila. I dok sam histerisala i plakala, odjednom me je preplavio potpuni mir. Konačno sam u potpunosti bila u nečijim rukama. Ništa više nije zavisilo od mene. Po prvi put za mnogo godina, osetila sam se sigurnom.

Bilo je to najmučnijih 65 dana u mom životu. Bila sam toliko mršava i slaba da sam tri nedelje provela na bolničkom odeljenju i nisu me puštali čak ni da hodam. Morala sam da jedem sve što mi daju, i to da očistim tanjir. Oduzeli su mi telefon i laptop i nisam imala nikakav kontakt sa spoljašnjim svetom. Imali su kamere i u kupatilu. Međutim, sve je to bilo za moje dobro. Po ceo dan sam razgovarala sa terapeutima i nutricionistima i tražila načine da popravim to pokvareno u sebi.

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

A post shared by Jilly From Philly 💚 (@jillyaholic) on

I nešto se zaista desilo u tih 65 dana. Bila sam potpuno odvojena od svega što znam i bila primorana da se konačno okrenem sebi i postavim sebi neka pitanja koja inače ne bih postavljala. A kako se brojka na vagi povećavala, ja sam se osećala sve lakše i lakše. Počela sam da učim da cenim na sebi neke druge stvari osim svog izgleda - svoj humor, svoju empatiju, svoj smisao za pisanje.

Više nisam bila sebični monstrum koga interesuje samo koliko je mršav. Konačno sam u sebi otkrila kapacitet da volim, kako sebe tako i druge. Nema više anksioznih i depresivnih misli. Na samom tretmanu dobila sam oko 30 kilograma i nisam se uopšte potresla oko toga. Život je toliko lep kada shvatite koliko je lepih stvari u nama. Možda više nemam manekensko telo, ali imam zdravo telo, telo koje zaslužuje da ga pazim i hranim.

Danas sam toliko srećna, jer shvatam mnoge stvari. Shvatam i da nikad nisam ni želela pažnju, već svrhu. A sada imam svoju svrhu - da pomognem svima koji su se našli u sličnoj situaciji. Radim na objavljivanju svoje knjige i nadam se da će pomoći svima koji prolaze kroz ono kroz šta sam ja prolazila.

Bonus video:

(Espreso.rs)

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media