BELLA, CIAO: priča o pesmi čiji refren svi znamo

Uz tužne i svečane tonove italijanske pesme ”Bela ćao” sahranjena je prva dama Jugoslavije, Jovanka Broz. Neposredno pred smrt, Titova udovica poželela je da baš ovu pesmu puste kada se od nje budu opraštali, a razlog za to, suprotno mišljenju mnogih, nije samo levičarska poruka koju pesma šalje.

Pesma je nastala šezdesetih godina prošlog veka, u vrijeme kada je Jovanka imala nepunih 40 godina, a njen autor do danas je ostao nepoznat. Pevali su je svi anarhistički, komunistički i socijalistički borci, kao i čitav levičarski antifašistički pokret otpora u Italiji.

Međutim, ideološka poruka pesme sigurno nije jedino zbog čega je Jovanka Broz, neposredno pred smrt, poželela da je baš ovom kompozicijom isprate na večni počinak. “Bela ćao” zvanično je bila “himna” partizana, ali je širom sveta vrlo brzo prepoznata kao simbol borbe protiv nepravde ili kako su je mnogi opisali “pesma slobode duha, želje za sveopštom slobodom”.

Sa nešto izmenjenim tekstom, od danas poznatog, pesmu su pevale još početkom 20. veka Italijanke dok su savijene gazile močvarna polja u dolini reke Po.

Naslov joj je Bela ćao de la mandine (mandine - radnice) i već tada je postala simbol borbe za radnička prava.

Kasnije, sredinom Drugog svetskog rata, partizani joj menjaju tekst i nastaje ova Bela ćao.

Svirali su je mnogi muzičari širom sveta - od horova do Manu Čaoa, a na prostoru bivše Jugoslavije novi zamajac su joj dale pank obrade bendova KUD Idijoti i Goblini, kao i izvedba Gorana Bregovića.

Pesma je korišćena i kao filmska muzika za jugoslovenski film Most iz 1969, a italijanski sveštenik don Andrea Galo ju je 2012. godine tokom službe izvodio u crkvi u Đenovi.

Bela ćao: prevod

Jednog dana, kad se probudih, O bela ćao, bela ćao, bela ćao, ćao, ćao! Jednog dana, kad se probudih, I okupator beše tu. U partizane ja moram poći, O bela ćao, bela ćao, bela ćao, ćao, ćao! U partizane ja moram poći, I tamo naći topli dom. I ako umrem kao partizan, O bela ćao, bela ćao, bela ćao, ćao, ćao! I ako umrem kao partizan, Ti iskopaj meni grob. U planini me sahrani O bela ćao, bela ćao, bela ćao, ćao, ćao! U planini me sahrani Ispod senke divnog cveta. I svi ljudi koji tu prođu, O bela ćao, bela ćao, bela ćao, ćao, ćao! I svi ljudi koji tu prođu, Reći će „Baš divan cvet“. A ovo cvet je partizana O bela ćao, bela ćao, bela ćao, ćao, ćao! A ovo cvet je partizana Što za slobodu umro je.

(espreso.com/6yka.com)

Bonus video: