NEMRTVI - TEORIJE FILMA O ZOMBIJIMA: Kako su živi mrtvaci zagospodarili svetskim bioskopima

U izdanju Filmskog centra Srbije objavljen je zbornik radova nemačkih teoretičara filma u kojoj se filmovima o zombijima pristupa sa naučno-teorijskog stanovišta. Knjiga je nastala pod uredničkim vođstvom Florijana Krautkremera, Mihaela Firsta i Serjoše Vimera i odlikuje se raznovrsnošću perspektiva i unakrsnim iščitavanjima žanrovskih i podžanrovskih obrazaca. Tokom svoje nedavne posete Beogradu, Krautkremer i First pristali su sa zadovoljstvom da porazgovaraju o svom delu i predoče aspekte koje smatraju najvažnijim, na samom početku istaknuvši da je knjiga „Nemrtvi: Teorije filma o zombijima“ nije namenjena samo stručnoj, već i široj publici.

Zašto se izabrali baš filmove o zombijima kao temu?

Florijan Krautkremer: Privukao nas je način na kojoji je figura zombija tretirana u popularnoj kulturi tokom poslednjih 90 godina i transformacijski potencijal koji sa sobom nosi. Ono što nam je bilo posebno zanimljivo jeste činjenica da se način na koji je zombi predstavljan u filmovima drastično menjao iz decenije u deceniju. Tokom 1930-ih zombi je na filmu prikazivan potpuno drugačije nego kasnije, u vreme kada je krajem 1960-ih Džordž E. Romero preoblikovao ovaj horor podžanr. Ta transformacija onoga što zombiji predstavljaju i simbolizuju nastavila se do današnjeg dana. Zombiji su simbolizovali različite strahove čovečanstva tokom različitih perioda, menjali su se kako su se vremena manjala. Zahvaljujući tome, filmovi o zombijima su uvek aktuelni, iznova i iznova se „vraćaju iz mrtvih“ i nikada na duže ne izlaze iz mode.

Kako ste odabrali teme i saradnike koji su pisali eseje?

Mihael First: Florijan i ja smo u vreme nastanka knjige radili u jednoj umetničkoj školi i podučavali učenike kako da snimaju filmove. Uz praksu je išla i teorija, pa se tako rodila i ideja za ovu knjigu. Od početka smo znali da zombije želimo da proučavamo u okviru filmske teorije, iz naučne perspektive... Ima tu jedna zanimljivost koju želim da podelim s vama. Neki teoretičari filma tvrde da je bioskopska publika u „zombifikovanom“ stanju tokom projekcije, potpuno zaokupljena onim što se dešava na platnu, nesvesna svega drugog. Tako da je zombi istovremeno i metafora za posetioca bioskopa, zato što kada gledaš film razmišljaš samo o onome što vidiš na ekranu, zaboraviš na sve ostalo, svest ti je sužena na određeni način. Svi smo to u većoj ili manjoj meri iskusili u bioskopu. Anke Cehner je o tome pisala u našoj knjizi u svom eseju „Večni život bez slobodne volje: Zombi kao figura ekcesa i izopštenja“. Uz to, zombi nikada nije sam, baš kao i posetioci u bioskopu, uvek su u masi, u mnoštvu. Figura zombija je veoma potentna i zahvalna za mnoge interpretacije, pa smo u knjizi želeli da je sagledamo iz različitih uglova.

Recite mi nešto o prvom izdanju knjige koje je objavljeno u Nemačkoj 2011. godine...

Mihael First: Želeli smo da budemo prvi koji će u Nemačkoj pristupiti ovoj temi sa naučnog stanovišta. I ranije je bilo knjiga koje su se bavile filmovima ove vrste, ali bez zalaženja u dublju društveno-sociološku analizu. Naš cilj je bio da objavimo knjigu o teoriji filma o zombijima, što i stoji u podnaslovu. Želeli smo da privučemo što širu publiku, pa je ovo nemačko izdanje u koloru, sa velikim brojem fotografija iz filmova o kojima pišemo. Srpsko izdanje je u tom pogledu skromnije i manje luksuzno, ali to i ne smeta previše, zato što smatramo da je u ovom slučaju tekst važniji od fotografija. Fotografije samo odvlače pažnju od suštine. Knjiga je, to želim da istaknem, u Nemačkoj naišla na veoma dobar prijem, između ostalog i zbog toga što je u baš u vreme njenog izlaska sticajem srećnih okolnosti poraslo interesovanje za zombije na malom i velikom ekranu, a zbog uspeha serije „Okružen mrtvima“. Kada smo počeli da radimo na knjizi, ta velika obnova interesovanja za zombije se još nije dogodila. Tako da je naš fokus na filmovima nastalim krajem 1960-ih i tokom 1970-ih i 1980-ih, sa posebnim fokusom na režije Džordža E. Romera. Bavili smo se različitim aspetima filmova o zombjima, uključujući i trend gej zombi filmova, u kojima su živi mrtvaci iskorišćeni kao metafora za nešto što je drugačije, što se ne uklapa u postojeće kalupe i ustaljena moralna načela.

Po čemu se još srpsko izdanje razlikuje u odnosu na nemačko?

Florijan Krautkremer: Planirali smo da napravimo neke izmene, da dopunimo srpsko izdanje sa još nekoliko eseja, ali to se ipak nije dogodilo. Tako da je sadžaj nemačkog i srpskog izdanja, ako se izuzme činjenica da je u pitanju prevod, potpuno identičan. Nova je naslovna strana i ona nam se veoma dopada.

Da li možete da nam ispričate nešto više o esejima koje ste napisali vas dvojica?

Florijan Krautkremer: Naravno! Sa zadovoljstvom. Ja sam pisao o razvoju figure zombija kroz istoriju filma, od vudu zombija do zombija koji nastaju širenjem virusa. To je prvi esej u knjizi i njegov naslov je „Pitanje života i smrti: Život i smrt u filmovima o zombijima“. Fokusirao sam se na „Belog zombija“ iz 1932. godine, jedan od prvih filmova na ovu temu, a svakako prvi koji je imao reč „zombi“ u naslovu. Kasnije sam se pozabavio ostvarenjem Džordža E. Romera „Noć živih mrtvaca“ iz 1968. godine, prvim modernim filmom o zombijima. Romero je izuzetno važan autor, pa sam se bavio i drugim filmovima o zombijima koje je režirao u decenijama nakon „Noći“. Od svežijih filmova, izdvojio sam „28 dana kasnije“ Denija Bojla iz 2002. godine. U pitanju je ostvarenje koje je pokrenuio „treći talas“ filmova o zombijima u kojima su živi mrtvaci više nisu spori, već postaju brzi i samim tim još smrtonosniji.

Mihael First: Tu je naravno i video-igra „Pritajeno zlo“, koja je prethodila Bojlovom filmu i iz koje se kasnije izrodio popularni filmski serijal sa Milom Jovović u glavnoj ulozi... A što se mog eseja tiče, on je naslovljen „Zombiji, tu iza duge: Konstrukcije rodnog identiteta u homoseksualnim zombi filmovima“. Bavio sam se filmovima koji poriv za smrću zamenili porivom za seksom, kao što je, na primer, ostvarenje Dejvida Kronenberga „Jeza“ iz 1975. godine, poznato i pod naslovom „Paraziti ubice“. Pisao samo i filmovima „Oto, ili: U društvu mrtvaca“, „Gej zombi“ i „Stvorenja iz ružičaste lagune“.

Ispričajte mi nešto o poslednjem segmentu knjige koji je privukao dosta pažnje čitalaca?

Florijan Krautkremer: U pitanju je intervju sam Markom Benekom, kriminalističkim biologom i stručnjakom za forenzičku entomologiju, ujedno i predsednikom nemačkog ogranka Transilvanijskog udruženja „Drakula“. Mit o zombijima vodi poreklo iz Afrike, dok ovde u Evropi imamo mit o vampirima. U ovom intervjuu smo pokušali da dovedemo u vezu ova dva mita i pronađemo podudarnosti. Benek nam je kao forenzičar objasnio da se tela u Evropi i Africi raspadaju na različite načine. Kada se tela raspadaju na afričkom tlu ona zbog vrućine bivaju isušena, podsećaju na mumije i našu predstavu o zombijima. To bi moglo da bude objašnjenje zašto imamo ova dva različita mita, koja u suštini imaju isto poreklo. Benek govori o tome, ali i o drugim tememama. Nedavno smo proširili ovaj intervju, pa planiramo da ovu dopunjenu verziju iskoristimo u nekom od sledećih izdanja „Nemrtvih“.

Filmovi o zombijima se stalno menjaju i transformišu. Koje ste nove tendencije uočili u poslednje vreme?

Florijan Krautkremer: U posednjih nekoliko godina u Nemačkoj i Evropi je sve prisutniji i izraženiji strah od emigranata. To se odrazilo i na savremene filmove o zombijima.

Mihael First: Tako je. Kada bismo danas dopunjavali knjigu, svakako bismo dodali poglavlje o zombijima i nacionalizmu. Metafora se još jednom promenila. Strah od emigranta je doveo do zatvaranja granica, što se poklopilo sa jačanjem nacionalizma u Evropi i SAD. Figura zombija se sjajno uklapa u ovaj novi strah i tu tendenciju treba detaljno proučiti. Zanimljiva je to tema.

Da li ste pogledali neki od zombi filmova koji su nastali na Balkanu? Srpsku „Zonu mrtvih“ ili hrvatsko-srpskog „Poslednjeg Srbina u Hrvatskoj“?

Florijan Krautkremer: Još uvek nismo, ali svakako planiramo da to uradimo.

BONUS VIDEO: DANIEL KOVAČ: Ko ima zanat, taj ima čemu da se nada (VIDEO)

(Espreso.co.rs / Đorđe Bajić)