DEVOJKA KOJU ZNAJU SVE BEBE U SRBIJI EKSKLUZIVNO ZA ESPRESO: Einat Ganc o umetnosti, igri, deci...

Vi ste profesionalna igračica i koreograf. Kako ove dve profesije idu zajedno, i koja vam je bitnija?

Pa, prvo sam se zaljubila u igru. Moja strast da stvaram sopstvene koreografije došla je mnogo kasnije, kad sam studirala u Theater School u Amsterdamu. Tamo sam počela da se pitam o profesiji: Zašto igram? Da li je to samo zato što želim da me ljudi vole i da mi aplaudiraju zbog moje virtuoznosti? Onda sam počela da stvaram, u potrazi za ličnim izrazom i načinom da publici prenesem neka značenja. Ovaj proces je kasnije bio koristan za moj razvoj kao igračice, jer sam naučila kako da budem mnogo aktivnija u radu sa koreografima, i da tražim sopstveni izraz i prisustvo, unutar procesa u kojem sam pozvana da učestvujem. Moj put kao koreografa nije lagan. Zbog nedostatka budžeta, ja moram sama sebi da budem producent, računovođa, promoter i često kostimograf i igračica... Dalje, kao igračica ja znam svoje kvalitete, znam da mogu da radim sa različitim koreografima, da se prilagođavam njihovim raznim potrebama/zamislima, i da se predam njihovom procesu... Ali kao stvaralac, ja često imam dilemu: da li sam relevantna? Da li je moj rad bitan/dovoljno dobar da bude prikazivan? Da li je moj rad komunikativan? Zatim, tu su kritičari, publika, kolege i umetnički direktori festivala/pozorišta, koji vam ne daju uvek podršku... Morate da nastavite da slušate vaš unutrašnji glas i da verujete sami u sebe, što je takođe konstantan proces.

Kako usklađujete umetnost i pravljenje novca od umetnosti? Da li vas to košta ponekad, kao umetnika, da li ponekad pravite kompromise?

To je dobro pitanje, jer zaista je teško zarađivati kao koreograf. U Izraelu, ako projekat nije finansiran iz nekog granta ili od strane festivala, umetnici moraju da ulažu sopstveni novac, kako bi nezavisno predstavili svoj rad; iznajmite scenu, platite dizajnera svetla, tehnička lica, igrače i sve druge koji učestvuju u predstavi. Čak i kad je predstava rasprodata, to ne pokriva troškove. Ja sam ranije trošila novac na moju umetnost, ali pokušavam da to više ne radim, pošto ne mogu to da priuštim sebi. Stoga, ne predstavljam svoj rad u pozorištima često, već u alternativnim prostorima, i radim sa ljudima po principu razmene i kolaboracije. U stvari, ovo ograničenje me je nateralo da pronađem kreativne koncepte, u vezi sa uslovima produkcije, ali i njenim sadržajem. Izdržavam se tako što radim kao izvođač za druge stvaraoce; takođe, predajem igru, uglavnom u srednjim školama gde postoji odsek za igru. Predajem modernu igru, improvizaciju, repertoar i kompoziciju. Dalje, držim nezavisne radionice igre za različite uzraste.