ON JE JEDINI SRBIN KOJI U PARIZU STVARA OVO! ESPRESO je došao u posed njegovog RADA, ZASTAĆE VAM DAH (FOTO)

U umetničkim paviljonima “La Ruche” u 2. Passage de Dentzig blizu samog centra Pariza stvara Bogdan Pavlović, srpski slikar koji već više od 30 godina živi u prestonici Francuske.

Za ?? ??? ?? ???? otkrio je put svoje neobične umetnosti od koje zastaje dah.

Početkom 20. veka Alfred Buše (Alfred Boucher) osnovao je paviljone gde se nalazi i Bogdanov atelje. Arhitekta ovog amblematičnog zdanja bio je Gistav Ajfel. Alfred Buše je ovaj i okolne paviljone dao na korišćenje svojim kolegama umetnicima. Paviljone je nazvao “La Ruche” što u prevodu znači košnica, jer je smatrao da postoji veza izmedju umetnosti i umetnika i života pčela u košnicama, zbog deljenja, vrednoće, solidarnosti.

Bogdan Pavlović rođen je u Beogradu 1969. godine. Diplomirao je na Ecole des Beaux Arts (ENSBA) u Parizu 1997. godine, u klasi profesora Vladimira Veličkovića. Magistrirao je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2002. godine kod profesora Čedomira Vasića. Pavlović je pluridisciplinarni umetnik koji se osim crteža, slikarstva i kolaža, bavi i fotografijom, video animacijom i ambijentalnom instalacijom. Kroz svoje kreacije, na jedan ekspresivan i jednostavan način, Bogdan dovodi u vezu univerzalno i lično, dokumentarno i izmaštano.

Intervju Bogdana Pavlovića za ?? ??? ?? ???? čitajte u nastavku:

?: Kako se rodila Vaša ljubav prema slikarstvu?

- Odrastao sam u umetničkoj porodici. Moj otac Zoran Pavlović bio je istoričar umetnosti i slikar, jedan od predstavnika emformela, avangardnog pokreta 60ih godina. Rođeni brat Miško je profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, slikar je, ali se bavi i skulpturama. Istina je da sam odrastao u umetničkoj kući, ali sam još od malena gajio ljubav prema stripovima i kao dečak maštao o tome da postanem strip crtač. To se može primetiti i danas kroz moje radove, u kojima se vidi narativni prizvuk stripa i grafizam. Rastao sam sa time, a dosta kasno sam počeo da se bavim slikarstvom. Kada sam došao u Pariz, počeo sam da razmišljam na neki drugi način. Definisao sam i koje teme želim da obrađujem. Bile su to geografske mape, putovanja... od 90 ih godina počeo sam da se bavim aktuelnim problemima kao što su ekologija, ženska prava itd. i tome sam ostao privržen do danas.

?: Zašto baš Pariz?

- Počeo sam akademiju u Beogradu, ali sam osamdesetih i devedesetih ovde dolazio sa bratom. U Parizu imam dosta prijatelja. Moja porodica je frankofona. Moj deda Milivoj, poznati lingvista je posle Prvog svetskog rata doktorirao u Francuskoj, moja majka je profesor frnacuskog. Na raspust smo vrlo često dolazili u Pariz, a te nesrećne 1991 sa početkom raspada Jugoslavije, odlučio sam se da ostanem.

?: Tehnike kojima Bogdan stvara su veoma zanimljive, opisao nam je šta sve koristi za nastajanje umetnosti, koja je, kako se može i videti iz priloženih fotografija, neobična i nesvakidašnja.

- Pre 3, 4 godine počeo sam da modifikujem političke i geografske karte, te da iscrtavam prave atlase. Sam atlas ne podrazumeva samo geografiju, već i astronomiju, statistiku… To mi je omogučilo da koristim različite slikarske i crtačke tehnike. Koristim i kolaže, akrilik, crtam markerom, tušem itd. Dakle, širok dijapazon tehnika u jednom. Vrlo često po ceo dan provedem u svom ateljeu, a dužina nastajanja dela vrlo često zavisi od tehnike kojom radim. Vreme u umetničkom stvaralaštvu ne igra veliku ulogu za mene. Kada počnem da radim imam samo globalnu ideju kojim putem bih voleo da “ide” odredjena slika. Ali s obzirom da je moj pristup umetnosti eksperimentalan, sama finalizacija procesa kreiranja dela nije unapred definisana.

?: Kako Parižani prihvataju vašu umetnost?

- Pariz je internacionalni grad i to je njegov veliki kvalitet. Ima puno umetnika sa svih strana sveta koji ovde prave karijeru. Ovaj grad nije samo grad mode i umetnosti, već isto tako crtanog filma, dizajna, arhitekture. Rekao bih da je Pariz otvoren grad i nudi puno mogućnosti, tako da sam vremenom stekao publiku koja prati i podržava moj rad. Ono čime se bavim nije baš u pravom smislu srpska savremena umetnost, ako je takva definicija uopšte prilagodjena epohi u kojoj živimo. Moja umetnost više ima internacionalni karakter. Ona je univerzalna, i nije definisana mojim poreklom ili mestom gde nastaje. Moram, ipak, reći de su neki od savremenih nemačkih u anglosaksonskih umetnika ostavili dubok trag na mene tokom studija na Beaux Arts-u.

?: Kako se predstavljate publici i da li radite slike po porudžbini?

- Nekoliko grupnih izložbi imam godišnje i otprilike, jednu samostalnu, tako izgleda moje predstavljanje publici. S vremena na vreme, kada se ukaže prilika, radim i umetničke kreacije ili projekte koji mogu biti naručeni. Tako sam imao priliku da u saradnji sa jednim francuskim dizajn studiom, realizujem veliki crtež za hotel Hyatt Regency u Parizu. Svojevremeno sam radio i plakat za film Emira Kusturice “Super 8 stories”. Od projekata pomenuo bih i oslikavanje makete tada popularnog automobila “Opel Tigar” za Dženeral Motors.

?: Da li imate poruku za mlade koji odluče da se otisnu u svet umetnosti?

- Umetnost možda jeste zanimanje, ali lično je ne dozivljavam kao profesiju, već pre kao životni izbor. To je traganje za sobom, izražavanje sebe i velika avantura u kojoj je sve moguće. Ljudi koji žele da se bave umetnošću treba da budu iskreni prema sebi, ali pre svega prema onome što rade. Samim tim postoji i mogućnost da se nadje publika koja će to znati da prepozna i da ceni.

(Espreso)