DIMITRIJE VOJNOV: LAVKRAFTOV SVET - Da li je serija nadmašila knjigu?
Foto: Čarobna knjiga/Imdb/Espreso

recenzija

DIMITRIJE VOJNOV: LAVKRAFTOV SVET - Da li je serija nadmašila knjigu?

Naš stalni saradnik Dimitrije Vojnov analizirao je sličnosti i razlike najpre između romana Meta Rafa "Lavkraftova zemlja" i estetike Hauarda Filipsa Lavkrafta, a zatim i kvalitete i slabosti spomenutog romana i istoimene serije.

Objavljeno: 26.10.2020. 10:54h
  • 3

Kad sam bio u srednjoj školi, bio je aktuelan roman Justejna Gordera "Sofijin svet" u kom je kroz nekakvu priču i fiktivne likove bila predstavljena istorija filozofije. Više se te knjige ni ne sećam detaljno, ali roman Meta Rafa "Lavkraftova zemlja" (izašao nedavno i kod nas u izdanju Čarobne knjige) podsetio me je na to. U njemu su nabacane najrazličitije žanrovske situacije, od SF-a do horora, i u taj imaginarijum su ubačeni afroamerički likovi s kraja pedesetih sa svim onim preprekama sa kojima su se tada susretali.

Život te manjine u Americi bio je ravan hororu u nekim državama i roman se baš i otvara jednom takvom situacijom kada junaci moraju da otputuju u južnjačku državu u kojoj važi segregacija.

Sam roman je poprilično nekonzistentan kao celina ali je u određenom smislu pitak, iako nije naročito ubedljiv. Lavkraft u naslovu je svojevrsna dosetka. Njegova čuvena rasistička pesma je prisutna kao ilustracija stava koji je vladao među belcima, ali ima i dublje značenje – pokazuje da su afroamerikanci bili marginalizovani u žanrovskoj literaturi čiji je Lavkraft donedavno bio simbol, sve dok čuvena nagrada za fantastičnu književnost nije uklonila njegov lik sa svoje statuete. Nekih lavkraftovskih zapleta tu i ima i nema, no stil Rafove proze sa njim nema apsolutno nikakve veze.

Međutim, serija "Lavkraftova zemlja", u odnosu na estetske domete romana Meta Rafa, stoji kao nešto kompleksniji slučaj. Ona ima par zbilja sjajnih epizoda ali ne uspeva da “izleči” problem romana od toga da se iscrpeo u konceptu uvođenja afroameričkih likova u gotovo sve moguće žanrovske situacije i da nije imao jasnu ideju kako da to nadogradi.

Raf je zainteresovan da prikaže Afroamerikance podjednako kao protagoniste žanrovskih zapleta i kao skrajnutu publiku žanra, pa čak i kao neprepoznate avanturiste, ali to nabacivanje ideja i situacija bolje funkcioniše u romanu nego u dramskoj strukturi, naročito ne onakvoj kakvom se bavi HBO.

Otud, dve najbolje epizode su gotovo separatne, sa ženama u centru: jedna u kojoj crna bluz pevačica otkriva napitak od kog može da se pretvori u belkinju, i druga - etida o korejskoj ženi-demonu. Ta dva zapleta na nivou celine praktično ni nemaju preterano značajnu ulogu i baš zato su se te epizode izdvojile, te dve digresije su se ispostavile kao dobre samostalne celine.

Ostale epizode su, međutim, fokusirane na generalni zaplet o porodici bivših robova i ljubitelja žanrovske knjige kojima se krv pomešala sa dekadentnim robovlasnikom koji se bavio magijom i njihovom učešću u nekom obredu koji bi mogao biti preloman.

Tu priču u seriji pošteno govoreći nisam uspeo da ispratim kao gledalac iako je koncipirana tako da bi trebalo da mi bude zanimljiva iako sam čitao roman, odnosno da ga izmeni i obogati. Ta priča je bila slaba, na svakom nivou, od lenje karakterizacije gde Majkl Kenet Vilijams posle Žice ponovo igra homoseksualca kog ne prihvata crnačka zajednica pa nadalje, zaključno naravno sa onim što je ključno a to je opšta proizvoljnost sklopa događaja koji su autori verovatno pomešali sa fantastičarskom imaginacijom.

Nije svaka iracionalna situacija znak da se dešava nešto iz žanra strave i užasa, ili da se krše pravila sveta u kome inače živimo, a autori ove serije nisu uspeli da nađu pravi balans u svim tim namerama. Za razliku od Rafovog romana koji je bolje podnosio petparačke zaplete jer je čitaoca upravo kroz svoj pokušaj da ispiše celu afroameričku istoriju palpa u jednom romanu vezivao za knjigu, u seriji oni deluju naprosto stupidno i predstavljaju nerešiv zadatak za reditelje.

Džordan Pil je u Lovcima na Amazonu bio producent jedne oštre, zanimljive i angažovane serije. Ovde je takođe producent a HBO bi trebalo da važi za veći izazov od Amazona, ali serija nažalost nije ozbiljnija. Ruku na srce, pre nego što kažem olako da HBO nema nikakve veze sa ovakvim programom, morao bih istini za volju da naglasim televizijske filmove kao što su Baci smrtonosnu kletvu i Lov na veštice sa Fredom Vordom odnosno Denisom Hoperom u glavnoj ulozi, snimljene po scenariju Džozefa Doertija. I njima je glavni junak bio nazvan Hari Filip Lavkraft i istraživao je natprirodne slučajeve u fikcionalizovanom Los Anđelesu 1953. godine, u blago „alternativnoj“ prošlosti.

Ipak, dometi ova dva filma od kojih je jedan režirao Martin Kembel a drugi čuveni Pol Šreder se ne mogu porediti sa Lavkraftovom zemljom koju smo dobili sada, ali unutar kanona HBOa koji je decenijama građen svakako mora biti prepoznata veza. U tim filmovima je naime bio postignut utisak bioskopske produkcije ali sa temom koja je dovoljno uvrnuta da je nikada ne bi mogao proizvestio studio s početka devedesetih.

Dakle, Lavkraftova zemlja svakako odudara od onoga što proizvodi HBO jer su njeni likovi slabije razvijeni, žanrovski profil je prepoznatljiv na prvu loptu i ne otvara prostor za neku dublju analizu ili dugovečnost u panteonu čuvenih serija, ali imala je moćne preteče u prošlosti, i šteta je što se na njih nije ubedljivije oslonila. Za razliku od najboljih HBO serija koje tradicionalno govore o „mnogim stvarima“, ova se bavi samo onim što je zatekla u romanu a ni s tim se baš ne snalazi.

Smene na čelu HBO proteklih godina bile su jednim delom vezane i za njihovu čuvenu strogost u razvoju serija, gde jako puno materijala ni u fazi pilota nije prolazilo selekciju, a opet i veliku samouverenost u pogledu odobravanja novih sezona gde su se obazirali više na svoju veru u materijal i autore nego na gledanost. Sa osnivanjem HBO Max, čini se da je i izvorni HBO malo popustio kriterijume i ubrzao razvoj projekata da bi imao čime da nahrani svoju novu distributivnu mrežu.

Kada je Igra prestola postala jedan od najvećih globalnih blokbastera i simbola HBOa, došlo je teško vreme za onu politiku koja je ranije forsirala autore poput Milča, Čejsa i Sajmona, iako HBO i dalje radi takve projekte.

Saradnja sa Džej Džej Ejbramsom koji im je pružio novi blokbaster Zapadni svet i Džordanom Pilom koji je tih dana stasao kao možda i prvo ime američkog horora i to baš one društveno angažovane grane, delovalo je kao kombinacija koja ne može propasti. Ipak, bez Ejbramsovog i Pilovog angažmana dobili smo seriju koja ne dobacuje do onoga što njihova imena znače. Lavkraftova zemlja ipak nije jak biznis model po kom se poznaje Ejbrams niti je jak angažovani žanrovski rad po kom se poznaje Pil. Štaviše, ako se držimo Ejbramsa kao reference, ona možda ponajviše liči na njegovu produkciju Kingovog romana 11 22 63 ali ta serija nije ni prišla HBOu, već je išla na Huluu koji bi voleo da bude HBO kad poraste.

Mišel Uelbek je poznat kao autor jednog od najpoznatijih savremenih eseja o Lavkraftu. Zanimljivo je kako je HBO od kuće u kojoj bi se pre očekivala serija pod nazivom Uelbekova zemlja došla do ovoga.

Bonus video:


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media