1917 - ratni film na granici video igrice
Foto: Printscreen

recenzija filma

1917 - ratni film na granici video igrice

Vanserijska filmska fotografija i film koji više liči na video igricu nego na film

Objavljeno: 17.02.2020. 12:49h
Vladimir Marković
Vladimir Marković
Urednik rubrike Kultura
  • 8

Na odjavnoj špici filma 1917, režiser Sem Mendes zahvaljuje svom dedi Alfredu Mendesu za sve priče o prvom svetskom ratu - deda je stupio u rat 1916 sa svega 17 godina starosti i bio kurir u jednoj misiji poput one koju možemo videti u filmu. Taj trivijalni detalj naknadno daje nešto čega u samom filmu ima tek na kašičice: emocije.

U središtu pažnje svakog prikaza ovog filma je tehnika kojom je snimljen - iz jednog kadra. Zapravo, reč je o veoma vernoj imitaciji snimanja u jednom kadru - u filmu postoje ukupno tri reza koji su veoma vešto uklopljeni tako da gledalac i dalje ima utisak da je kamera radila neprekidno 119 minuta. Svejedno, reč je o tri veoma duga kadra i izuzetno zahtevnom tehničkom poduhvatu, koji samom filmu daje otprilike isto koliko mu oduzima. Treba znati i to da bi takav zahvat teško uspeo, ili bi barem teško dao ovako vizuelno upečatljiv rezultat da direktor fotografije nije bio prekaljeni trećepozivac Rodžer Dikins (Roger Deakins), zaslužan za vizuelnu briljantnost takvih modernih klasika kao što su "Bekstvo iz Šošenka", "Veliki Lebovski", "1984", "Barton Fink", "Kundun" i mnogi drugi.

To je glavni kvalitet ovog ostvarenja: kamera nas doslovce mobiliše na prvu liniju Zapadnog fronta u 1. svetskom ratu, negde u blatnjavu ravnicu Belgije, i vodi nas u prvom licu jednine kroz jezive prizore pune raskomadanih ljudskih i konjskih tela, ruševina, pacova, koji nisu samo deo scenografije već i statisti sa zadatkom koji i te kako utiču na tok radnje, rovova, blata, šačice preplašenih civila i mnoštva sluđenih vojnika. Film je, naravno, akcioni: dvojac glavnih junaka, mladi desetari Skofild (Džordž Mek Kej) i Blejk (Din Čarls Čepmen) dobijaju kurirski zadatak od čijeg uspeha zavise životi 1.600 britanskih vojnika, među kojima je i Blejkov stariji brat. 

Iako postoje mnogi preduslovi za aktiviranje emocija kod gledalaca, počevši od motiva spasavanja ljudi, među kojima i rođenog brata, snimanje sa imperativom da sve bude u jednom kadru i "in your face" potpuno je gurnulo pripovedanje u drugi plan i uvelo sve, počevši od samih glumaca i snimatelja, do gledalaca u adrenalinsku jurnjavu koja se u velikoj meri uklapa u estetiku video igara poput Call of Duty ili Mortal Combat. Od trenutka kad Skofild i Blejk prime naređenje i salutiraju, mi smo sa njima u trci protiv vremena i jedino što je važno je to da moramo stići pre svitanja kroz neprijateljsku teritoriju do jedinice udaljene 15 kilometara. Put je prepun raznih prepreka, lavirinata, zamki, neprijateljskih vojnika, pacova koji se više ničega ne plaše, srušenih mostova i spaljenih zgrada. Napredujemo i skupljamo nevidljive bodove - to je glavni imperativ. Kada neko zapuca na protagoniste, imamo osećaj da meci pršte oko naših glava, kada pojuri njih, i mi sa njima bežimo.

Koliko je zbog takve postavke nastradao scenario, najbolje se vidi u scenama koje su imale daleko više potencijala da iznedre kvalitetnu dramu: susret sa ženom i detetom nije ostavio praktično ništa za pamćenje, žena izgovara nekoliko nepovezanih reči na priučenom engleskom koji je 1917 bio slabo verovatna pojava u jednom belgijskom selu, i ostaje statista sa zadatkom iako je imala nekoliko minuta u kojima je mogla da odigra solidnu epizodnu ulogu - ali joj scenario nije pružio priliku za to. Nemački vojnici su samo zle senke koje iskrsavaju iz mraka, pucaju, trče ili ubadaju nožem i ginu ili opet nestaju u mrak. Svi do jednog nemačkog vojnika u ovom filmu prikazani su kao ostrašćeni fanatici koji ubijaju čak i onoga ko im ukaže pomoć. Nemački avion ruši se tačno iznad proplanka na kom se nalaze Skofild i Blejk, a njih dvojica baš kao u Looney Tunes crtanom filmu beže pravo ispred aviona i ne skreću ni levo ni desno.

Do kraja filma 1917, preći ćemo sve nivoe, savladati sve prepreke, poubijati sve neprijatelje i, da li ste uopšte sumnjali, uspešno obaviti misiju. Hepienda doduše nema, jer rat je besmislena stihija koja melje svu ljudsku logiku uključujući i filmsku. 

U zadatim okolnostima, sa jednosmernim i dvodimenzionalnim scenarijem, pristojne uloge ostvarili su Džordž Mek Kej, Benedikt Kamberbeč (pukovnik Mekenzi) i iznad svih, Ričard Meden (Richard Madden) ima sjajnu epizodnu ulogu poručnika Blejka u kojoj tokom svega nekoliko minuta bravurozno dočarava najpre staloženost a zatim sve vidniji emotivni slom mladog vojnika koji se suočava sa vešću o smrti mlađeg brata. Masovne scene su zanimljivo snimljene, naročito juriš u kojem desetar Skofild trči bočno u odnosu na jedinicu koja juriša i sudara se sa jurišnicima pokušavajući da stigne na vreme do pukovnika i zaustavi barem drugi talas juriša.

Iako je ovaj film osvojio tri Oskara, potpuno zaslužena: za filmsku fotografiju, specijalne efekte i tonsko snimanje, kao i sedam najvažnijih Bafta nagrada i još nekoliko desetina nagrada važnih međunarodnih festivala, redakcija Espreso Kulture savetuje da ne trošite vreme ni novac na ovaj film. Čak je i onaj-čije-ime-se-ne-izgovara nedavno u Srbiji snimio bolji ratni film sa temom iz prvog svetskog rata. Nije Radoš Bajić. Onaj drugi.   

Ocena: 3/5

Bonus video:


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media