Uspon Skajvokera - o prirodi moći, nečistoj krvi i dubokoj državi
Foto: Printscreen

recenzija filma

Uspon Skajvokera - o prirodi moći, nečistoj krvi i dubokoj državi

„Zvezdani ratovi“, kao globalna mitologija našeg doba, ostaju neiscrpan izvor upečatljivih političkih, etičkih, pa i religijskih paradigmi, koje nam pomažu i olakšavaju da razumemo i oslikavamo svet u kome živimo. Autor: Nikola Tanasić / Nova srpska politička misao

Objavljeno: 14.01.2020. 10:30h

Nevoljeni završetak nevoljene trilogije

Kada se reditelj i producent DŽej DŽej Abrams prihvatio zadatka da privede kraju najnoviju (treću) trilogiju filmskog serijala „Zvezdani ratovi“, bilo je jasno da je u pitanju svojevrsna nemoguća misija. Osnovni problem bila su svakako očekivanja publike, koja je bila rastrzana između potrebe da na filmu vide „još mnogo istog“ od svega onoga što ove filmove čini omiljenim već više od četrdeset godina, i želje da od njih dobiju „nešto sasvim novo“. Pri tome se čak i osnovna publika, koja serijal prati decenijama, po ovoj liniji pocepala na dve kategorije — na one koji su u najnovijoj trilogiji videli samo „bezdušnu korporativnu reciklažu u cilju prodaje igračaka“, bez trunke one radosti i čarolije koja je originalna tri filma pretvorila u globalne ikone popularne kulture, i na one koji su smatrali da su „Zvezdani ratovi“ oduvek bili kičasti, besmisleni, i derivativni, i da upravo u tom prenaglašenom pridržavanju klišea žanra leži njihov osnovni šarm.

I u odnosu prema prva dva filma reakcije su bile krajnje ekstremne — dok je „Buđenje Sile“ najčešće kritikovana kao vulgarna repriza i preslaganje elemenata iz originalne trilogije koji su „ponovo učitani“ za potrebe „novih klinaca“, „Poslednji džedaji“ je razapet na krst baš zato što je sa stanovišta zapleta i pripovedanja bio izrazito originalan, nepredvidljiv, i ikonoklastičan. Istovremeno, „derivativni“ prvi film je prihvaćen izuzetno toplo kod publike (zahvaljujući upravo novim generacijama ljubitelja), dok je drugi — „originalni“ — prošao znatno lošije; za novu publiku je bio previše hirovit i nelogičan, a za staru blasfemičan u odnosu na zamišljene „kanone žanra“. Kada se na sve to doda potrošačka histerija koju oko svakog filma nasilno proizvodi „Diznijeva“ korporativna mašinerija u cilju maksimiziranja profita, onda nije čudo što se svaki novi film dočekuje u atmosferi groznice i nervoze, i što se na njih po pravilu reaguje sa ekstremnih pozicija.

foto: Printscreen

Solidna izvedba nemogućeg zadatka

Abrams je sa ovim „poslednjim“ filmom iz sada već „enealogije“ (tj. „trilogije na kvadrat“) kao iskusni profesionalac uzeo sebi u zadatak da pomiri sve ove zavađene elemente — da napravi film koji će istovremeno biti privlačan za široku publiku i zadovoljavajući za osnovno jezgro ljubitelja, sa dovoljnom količinom „prepoznatljivih elemenata“ da se ostane veran franšizi, i sa dovoljno novotarija da ne bi bio „ponovo ispričani stari film“, sa ubedljivo razrađenim novim likovima i uz dovoljno vremena posvećenog staroj generaciji (uključujući Keri Fišer koja je trebalo da ima centralnu ulogu u poslednjem filmu, ali koja je u međuvremenu umrla nakon snimanja samo dela materijala), koji povezuje dva pripovedački radikalno različita filma u jednu koherentnu i prirodnu celinu, a sve njih sa šest (i kusur) prethodnih filmova sa kojima prethodna dva nemaju preterano mnogo veze, a sve to na takav način da obezbedi „Dizniju“ globalnu gledanost i plasman nove serije igračaka koji opravdavaju ogromne investicije ove korporacije u franšizu. Drugim rečima – bio je to potpuno nemoguć i principijelno neostvariv zadatak, i to se na filmu jasno vidi: pretrpan je, usiljenog tempa, grozničavog i difuznog pripovedanja, i uprkos svemu se i dalje svodi na tehnički lepo prepričan „Povratak džedaja“, koji ostavlja utisak suvišnosti i nepotrebnosti.

Istovremeno, Abramsu se mora odati priznanje da je ovaj nemogući film snimio uz maksimalan profesionalizam i praktično bez tehničkih propusta, ne produbljujući rupe koje nepovezan i protivrečan materijal stvara sam po sebi. Rezultat koji smo dobili je ne samo sasvim gledljiv dodatak kinematografiji „Zvezdanih ratova“, on je uprkos svemu koherentan i dosledan završetak, i nove trilogije, i enealogije, dovedenih do kraja brižljivo i sa mnogo ljubavi. Problem je u tome što je, da bi se došlo do tog zadovoljavajućeg završetka potreban (čak i po standardima „Zvezdanih ratova“) ogroman napor na suspenziji neverice, i strpljenje da se prođe kroz zapetljavanje radnje i rodovsko-plemenskih relacija među glavnim junacima kakvog se ne bi postidela i najbolja latinoamerička telenovela, za šta je pre svega potrebna dobra volja publike. A nje nije bilo previše.

foto: Printscreen

Na taj način, „Uspon Skajvokera“ je završio trilogiju sa ocenama na nivou „omraženih“ filmova iz druge trilogije — „Fantomske pretnje“ i „Napada klonova“. Koliko je to znak nekvaliteta u velikoj meri zavisi od odnosa koji imamo prema toj nesavršenoj, ali pripovedači neverovatno plodnoj i uticajnoj, a u velikoj meri čak i politički subverzivnoj seriji filmova. Jer upravo je novi talas prenemaganja i razočaranja „izvornih ljubitelja“ „Zvezdanih ratova“ prema najnovijoj trilogiji u velikoj meri „emancipovao“ ove „srednje“ filmove, čija se originalnost, zaplet, i simboličko bogatstvo često suprotstavljalo derivativnosti i nekreativnosti najnovijih nastavaka. Nuspojavom ove najnovije trilogije je tako, pored obnavljanja globalnog interesovanja za originalne filmove i njihove ikone, bilo i zakasnelo priznanje DŽordžu Lukasu da njegova trilogija s početka dvehiljaditih predstavlja sasvim dostojan dodatak imaginarijumu koji je stvorio daleke 1977. godine. Sasvim je moguće da će i ovi najnoviji filmovi dostojanstveno stariti, kada utihne galama uvređenih ljubitelja i splasne korporativno-konzumeristička nervoza. Jer ne treba zaboraviti da su i toliko voljeni originalni filmovi u svoje vreme takođe kritički ocenjeni kao „derivativni i generički treš čiji je osnovni cilj da prodaje igračke“.

Razvoj likova i škripanje korporativne mašine

Novi filmovi se u velikoj meri mogu posmatrati kao kontrapunkt Lukasovoj „prikvel-trilogiji“, budući da oni ispravljaju niz tehničkih grešaka i propusta Lukasovih filmova, ali podbacuju na onom planu na kome su oni neprikosnoveni. Na taj način je odstranjen najveći deo „drvene glume“, koja je bila pošast serijala još od samih početaka, u velikoj meri zbog bizarnih dijaloga prepunih potpuno besmislenog pseudotehničkog i naučnofantastičnog žargona. Poznato je da je ser Alek Ginis još u prvom filmu ubedio Lukasa da ubije njegov lika Obi-Vana Kenobija, jer „nije više mogao da podnese da izgovara onaj užasni tekst, prepun koještarija“, dok je Harison Ford čuven po rečenici koju je tokom snimanja uputio Lukasu: „DŽordž, ti možda možeš da otkucaš ovo sranje, ali sigurno ne možeš da ga izgovoriš!“. U kasnijim Lukasovim filmovima „koještarije“ (engl. mumbojumbo) su postale pitkije, u velikoj meri zahvaljujući njihovom pretvaranju u svojevrsni žanrovski žargon, ali su emotivne, ljudske, i ljubavne scene i dalje predstavljale ogroman problem – što zbog smešnih kostima, što zbog zaista problematičnog scenarija.

foto: Printscreen

Ovaj tehnički plan je znatno poboljšan u novoj trilogiji — dijalozi, naravno, i dalje jesu prepuni „koještarija“, što se sve manje-više harmonično uklapa u već jasno formulisani i bogati kanon, ali je zato emotivni i moralni razvoj glavnih likova neuporedivo kompleksniji. Rej, Kajlo Ren, Fin, i Po Dameron, kao nosioci nove generacije junaka serijala, uprkos činjenici da predstavljaju potpuno tipske likove za ovu vrstu filmova, ponašaju se istinski nepredviljivo – na momente su impulsivni, prestrašeni, drčni, čas se inate, čas popuštaju, čas ispadaju kukavice, čas junaci. Rečju, za razliku od šablonskih ikona iz prethodnih filmova, ovde imamo generaciju junaka sa naglašenom čovečnošću i veoma kompleksnom i nelinearnom psihologijom, što je, nažalost, kod velikog dela publike koja je izgubila strpljenje za serijal jednostavno protumačeno kao šljampavo pripovedanje i loš scenario.

U tom smislu uslovni neuspeh „Uspona Skajvokera“ pre svega treba pripisati neuspehu „Diznijeve“ korporativne mašinerije da meandrira između dijametralno suprotnih zahteva i očekivanja „paušalne“ i „izvorne“ publike, pri čemu su ovi prvi neophodni za generisanje gledanosti, a drugi za održavanje dugoročnog interesovanja za svet „Zvezdanih ratova“, i ogromnu količinu intelektualne svojine koja se svake godine prodaje pod ovim brendom. I iako su zli jezici „Uspon Skajvokera“ — baš kao i prethodni pojedinačni film „Solo: priča o Zvezdanim ratovima“ — proglasili za neuspeh na blagajnama, oni su bez ikakvih problema povratili ogromni novac koji je u njih investiran, i nastaviće da generišu profit za kompaniju još godinama. Ali bez obzira na to — za razliku od „Marvelovog rudnika zlata“, „Diznijevu“ produkciju igranih filmova o „Zvezdanim ratovima“ već tri filma zaredom bije loš glas, i odluka producenata da se napravi pauza nakon serije od pet filmova za pet godina verovatno je vezana za ovaj osnovni problem komunikacije sa publikom, koja očigledno od filmova ima veća očekivanja nego što je kompanija u stanju da ispuni. Naravno, daleko od toga da su zažalili zbog kupovine franšize od DŽordža Lukasa — kompanija je svoju investiciju od preko četiri milijarde dolara isplatila nakon samo šest godina, i već dve godine nastavlja da pravi profit, i da štanca proizvode koji izazivaju oduševljenje publike. Najnoviji u nizu primera je ovogodišnja izuzetno uspešna TV serija „Mandalorijanac“, za koju je apsolutna većina publike saglasna da „u potpunosti zahvata duh i atmosferu originalnih filmova“.

Opsesija krvno-rodbinskim vezama

Što se tiče samog „Uspona Skajvokera“, ostaje činjenica da je u pitanju film koji je znatno gori nego što su producenti hteli da bude, ali istovremeno neuporedivo bolji nego što ga prikazuju otrovni kritičari i opadači. Naravno, u eri interneta ključan problem ostaje razdražena publika kojoj je nemoguće udovoljiti. Nakon što je reditelj Rajan DŽonson u „Poslednjim džedajima“ proglasio misteriju porekla glavne junakinje Rej potpuno nerelevantnom za priču, i razmrsio gordijev čvor intriga oko porekla i političkog zaleđa Vrhovnog vođe Snouka tako što je Snouka doslovno presekao na pola, publika je jadikovala kako je DŽonson „potpuno obesmislio priču“. Kada je Abrams u „Usponu Skajvokera“ na oba ova pitanja dao zadovoljavajući i konačan odgovor, publika je opet povikala kako je u pitanju kliše i reciklaža starih narativa i zapleta. Rejin lik je tu pogotovo simptomatičan — kritičari nove trilogije su najpre bili skandalizovani činjenicom da se jedna đubretarka koja je celu svoju adolescenciju provela boreći se za goli život na planetarnoj deponiji vojnog otpada u stanju da u nadmudri, zaseni, i u borbi nadmaši privilegovanog aristokratu koji se celog života spremao da bude pripadnik političke i religijske elite. A kada je najnoviji film otkrio da je ona, zapravo, potomak Imperatora Palpatina — po svoj prilici najmoćnijeg čoveka u Galaksiji – to je odjednom proglašeno za usiljeno pripovedanje, i nasumično povezivanje potpuno nepovezanih likova. A sve to u serijalu čiji je najpoznatiji element vezan za otkriće da je Arhizlikovac u stvari otac Junaka, a drugi najpoznatiji element – da je Princeza u stvari njegova sestra (ali on nije princ).

foto: Printscreen

Opsesija rodovsko-plemenskim rodoslovima i krvno-rodbinskim vezama pripovedački predstavlja jedan od najslabijih elemenata „Zvezdanih ratova“ — pre svega zato što autori sa teškoćama prikrivaju da je reč o neplaniranim adhocizmenama scenarija — ali on predstavlja kopču ove nove popularne mitologije sa velikim mitovima antike i srednjeg veka, u kojima (nečista) krv i poreklo takođe zauzimaju centralno mesto, i postavlja u centar epopeje priču o sukobu generacija. Ova tema ne samo da je večna od antike naovamo, budući da sukob sa roditeljima i autoritetima predstavlja neodvojive deo odrastanja (a „Zvezdani ratovi“ su uvek bili primarno pravljeni za mlađu publiku), već ona veoma ubedljivo zahvata trenutni globalni sociopolitički momenat, koji se sve češće interpretira kao ideološko-politička titanomahija između generacija „bejbi bumera“ (tj. „šezdesetosmaša“) i „milenijalaca“.

Nečista krv, iskupljenje, i hrišćanski motivi

U tom smislu „Uspon Skajvokera“ tematski i pripovedački zaista predstavlja „unapređenu verziju“ „Povratka džedaja“ – glavni junaci odbacuju svoje „krvlju predodređeno mesto“ unutar feudalno-imperijalne hijerarhije, proglašavajući svoju moralnu autonomiju i političku pobunu u odnosu na svoje roditelje i nosioce Ancien Régime. I iako u oba slučaja ova pobuna nosi u sebi jednu izrazito konzervativnu notu, manifestujući se kao povratak „staroj, zaboravljenoj religiji“ džedaja naspram makijavelističkog pragmatizma i nečovečnog utilitarizma Imperije, u slučaju Rej ona predstavlja daleko revolucionarniji rez. Dok Luk Skajvoker svoga Oca iskupljuje ne odričući se svoga mračnog nasleđa (što ostavlja psihološke ožiljke na narednoj generaciji, oličenoj u Kajlu Renu), Rej od nasleđa svoga dede — imperatora Palpatina — može da se oslobodi samo tako što će fizički da ga uništi, i spali sve mostove koji je vezuju sa vlastitim nasleđem, prihvatajući generičko prezime porodice koja je najviše uložila u Palpatinovo rušenje.

Iako se u manihejskom koordinatnom sistemu džedajske religije ona ništa manje strogo ne pridržava Svetle strane Sile od Luka Skajvokera pre nje, njen put i njena žrtva su znatno trnovitiji od „mračnih staza“ kojima su pre nje prolazili Anakin Skajvoker i Kajlo Ren. Dok njih dvojica osvajaju iskupljenje u pokajničkim činovima koji brišu zločine koje su počinili kao dobrovoljni sledbenici Tamne strane, zadržavajući istovremeno svoje nasleđe, identitet, i moralne izbore, Rej je primorana da se apsolutno žrtvuje tako što će odbaciti svoje poreklo, pa čak i svoje roditelje čijem je čekanju posvetila celi svoj život, da bi prihvatila novo ime i novu očinsku figuru, i na taj način postala prvi Skajvoker koji zaista otelovljuje učenje džedaja.

foto: Printscreen

Hrišćanski motivi, naravno, nikada nisu bili strani Lukasovoj eklektičkoj džedajskoj religiji (hrišćansko je doslovno jedina teleologija koja može da opravda iskupljenje Darta Vejdera, Kajla Rena, ili Ulika Kel-Drome nakon godina zločina, tiranstvovanja, i genocida), ali u ovoj slici kao da naročito odjekuju reči Jevanđelja po Luki: „Ako ko dođe k meni, a ne mrzi na svog oca, i na mater, i na ženu, i na decu, i na braću, i na sestre i na samu dušu svoju, ne može biti moj učenik.“

Čvrsto mitološko jezgro ispod slojeva tehničkih propusta

I zaista, kada se zagrebe ispod površine haotične radnje, usiljenih dijaloga, i barokne pretrpanosti detaljima, „Uspon Skajvokera“ nam pripoveda jednu prilično klasičnu priču, koja ne samo da predstavlja odjek večnih tema iz svetske mitologije, već i ostaje prilično verna osnovnoj etici i metafizici „Zvezdanih ratova“. Ako se vratimo na poređenje sa „Povratkom džedaja“, onda možemo reći da je „Uspon Skajvokera“ po ukupnom utisku lošiji film — u smislu da je nekoherentan, grozničav i rasplinut, i bez jasnoće osnovne pripovedačke niti — ali u svojim centralnim scenama sukoba Svetle i Tamne strane deluje ubedljivije i snažnije. Ovo je pogotovo očigledno kada se uzme u obzir činjenica da su i „Povratak“ i „Uspon“ snimani kao završni filmovi Sage – čak i scene slavlja u „Povratku džedaja“, pogotovo u svojoj osveženoj verziji iz devedesetih, praćene jednom od najlepših kompozicija DŽona Vilijamsa, deluje lepše, svečanije i konačnije od slavlja nakon (valjda) konačnog poraza Imperatora u Bici za Eksegol, o konačnosti pobede nad Imperijalnom flotom kod Endora da ne govorimo. Ali poraz Imperatora u „Povratku džedaja“, kao i način na koji je iskušavao Luka Skajvokera da pređe na Tamnu stranu više priliči jednom „Diznijevom“ filmu od ovih filmova koje je „Dizni“ zaista snimao.

Lik senatora, a zatim imperatora Palpatina predstavlja svakako jedan od najinteresentnijih likova celog serijala, i jedan od onih koji ga povezuju u jednu celinu. U tom smislu njegovo „vaskrsavanje“ u ovom poslednjem filmu ne samo da je bilo opravdano žanrovskom matricom tzv. „DŽokerovog imuniteta“ („dobri zlikovci su previše važni da bi mogli da umru“), već u stvari predstavlja još jedan od brojnih motiva starog „kanona“ „Zvezdanih ratova“ koji je „Dizni“ poništio prilikom kupovine franšize, a koji se na kraju ipak našao u novim filmovima. Palpatinov portret je, međutim, veoma različit u različitim filmovima serijala. Dok u originalnim filmovima u njemu vidimo samo jednog korumpiranog (i koruptivnog) mistika koji sedi na vrhu imperijalne piramide ugnjetavanja, koji u manjoj meri predstavlja vidovnjaka (njegova predskazanja se na spektakularan način izjalovljavaju), a u većoj brutalnog i krvožednog makijavelistu, u Lukasovoj drugoj trilogiji on je prikazan kao harizmatičan i zavodljiv političar, blistave inteligencije i mefistofelovske lukavosti, koji bez previše oslanjanja na Silu sa lakoćom uvlači Staru Republiku u ciklus samouništenja iz koga on isplivava kao vrhovni poglavar Galaksije. U ovom poslednjem filmu, međutim, Palpatin je prikazan kao apoteoza zla, otelotvorenje sitovske mračne magije i alhemije kakvo do sada nismo videli na filmu, kao biće koje zaista deluje kao da je u stanju da lično upravlja celom jednom galaksijom.

Istovremeno, iskušenja kojima on mami Anakina, Luka, odnosno Rej na Tamnu stranu takođe veoma variraju. U Anakinovom slučaju, on manipuliše njegovom privrženošću ženi i majci, podstičući njegovu sujetu i opsesivnost, i lukavo ostavljajući prostor da ga njegova ambicija i agresija izjedaju iznutra. Naspram ovog đavolskog manipulanta, imperator iz „Povratka džedaja“ deluje arogantno i kratkovido — njegove provokacije Luka Skajvokera da se prepusti vlastitoj mržnji i agresiji su iritantne, ali samoočigledne, i Luk ih lako prozire, odupirući im se. Najzad, vaskrsli imperator sa kojim se suočava Rej, spremajući se da skoro pa doslovno pojede vlastitu unuku u težnji da se reinkarnira, pokazuje u sebi iskre oba prethodna čoveka – i makijaveliste-manipulatora, satanskog provokatora. On Rej čas priziva da se prepusti gnevu i mržnji, čas je ucenjuje sudbinom prijatelja koji ginu u borbi sa imperijalnom flotom, nastojeći da je navede da – poput Anakina pre nje – svoj zaštitnički nagon kanališe u mržnju i agresiju. Ovaj sukob na ekranu se veoma pedantno pridržava svega što znamo o džedajskoj religiji i etici, i kao što je ovaj najnoviji imperator moćniji, ubedljiviji, i zavodljiviji od onog koji je iskušavao Luka Skajvokera, tako je i Rejina odbrana psihološki, etički, i metafizički kompleksnija, što ovom finalu daje istinski zadovoljavajući pečat, bar kada je mitologija „Zvezdanih ratova“ u pitanju.

Odbacivanje spoljnih determinizama i autonomija pojedinca

Još jedan veoma uspešan element ovog najnovijeg filma tiče se metafizičkog mesta Sile u uzročno-posledičnim vezama koje upravljaju sudbinom glavnih junaka filma. Sila je u Lukasovoj zamisli do savršenstva dovedeni princip Deusexmachina, i pripovedači se na njega mogu pozvati u bilo kom trenutku da neverovatan ili prosto nemoguć rasplet događaja opravdaju kao „intervenciju Sile“. Metafizička struktura daleke, daleke Galaksije, čije je centralno božanstvo u suštinskom smislu imanentno i prisutno u istorijskim procesima i moralnim odlukama pojedinaca predstavlja Okamovom oštricom simplifikovani svet Homerovih junaka u kome su božanske intervencije toliko česta pojava, da se bogovi svode na jedine delatnike u jakom smislu te reči. Ovakav svet je veoma udoban za pripovedače, i lak sa izgradnju kompleksnih zapleta koji se po potrebi mogu lako zamrsiti, ali je prečesto pozivanje na intervencije Sile, kao i uvek, stvar loše forme, i odličan pokazatelj pripovedačeve veštine. Što manje neposrednih intervencija, to je radnja uzbudljivija, a moralne odluke protagonista imaju veću težinu.

Svet „Zvezdanih ratova“ oduvek je u sebi nosio ovu duboku metafizičku paradoksalnost – Sila kao panteističko, sveprožimajuće božanstvo istovremeno upravlja svim živim procesima u jednom strogo determinisanom svemiru, ali je ona istovremeno oruđe kojim naročito nadareni pojedinci gospodare kao bilo kojim drugim prirodnim resursom. DŽedajstvo se tako u velikoj meri predstavlja kao „prepuštanje volji Sile“, kao svojevrsni dobrovoljni život u harmoniji sa zakonima univerzuma, dok se sitovski odnos prema Sili određuje kao tehnicistički, uzurpatorski, i eksploatatorski. Paradoksalno, u ovoj podeli karata džedaji ispadaju deterministi bez slobodne volje, dok sitovi sa druge strane pradstavljaju kantovske autonomne pojedince u jakom, metafizičkom smislu. Jer kada jedan sit donese moralnu odluku, sasvim doslovno se događa kantovsko „čudo“ koje podrazumeva „započinjanje kauzalnog niza samog od sebe“, i to na osnovu direktne i voljne intervencije nad noumenalnom strukturom stvarnosti.

foto: Printscreen

Da bi se džedaji emancipovali od ovog neugodnog panteističkog determinizma Spinozinog tipa, najelegantniji način predstavlja pozivanje u pomoć tradicionalne hrišćanske metafizike, koja upravo uprkos paradoksalnosti brani autonomiju i slobodnu volju ličnosti uprkos sveprožimajućem prisustvu i sveznanju Boga. Koliko su se DŽej DŽej Abrams i Ketlin Kenedi razmišljali o teološkim implikacijama svojih filmova možemo samo da nagađamo, ali ostaje činjenica da osnovni rasplet „Uspona Skajvokera“ još jednom veoma pedantno prikazuje životni i moralni put svoje junakinje Rej kao jedan determinisan uzročno-posledični niz u kome Sila „dovodi samu sebe u ravnotežu“, ali u nekoliko ključnih momenata u potpunosti junakinji prepušta slobodu izbora, konstituišući na taj način moralitet njenih odluka na jedan apsolutan način.

O strahovladi i nepredvidljivosti političke pobune

Rej nije jedini kantovski heroj etičke autonomije u novoj trilogiji, doslovno cela prva postava je na ovaj ili onaj način suočena sa različitim utilitarističkim sablaznima, da bi se na kraju iskobeljala iz močvare uzročno-posledičnih etičkih relativizacija i čvrsto utemeljila na pozicijama etike dužnosti. Fin se potpuno doslovno suprotstavlja psihološko-fiziološkom uslovljavanju koje bi trebalo da ga pretvori u bešćutni zupčanik u vojnoj mašineriji Prvog Reda, postavljajući svoj moralni integritet iznad svakog eksternalističkog uslovljavanja. U „Poslednjim džedajima“ on se suprotstavlja drugoj, utilitarističkoj sablazni, koja ga navodi da odbaci svoju dužnost prema saborcima kako bi mogao da spase život svoje prijateljice. Po Dameron je neprekidno u poziciji da donosi odluke koja zarad ciljeva pokreta Otpora dovode do gubitka života potčinjenih vojnika i pilota, i njegovi eksperimenti sa „revolucionarnim makijavelizomom“ ga vode u duboku grižu savesti, i učvršćuju njegovu humanost i čojstvo naspram lude smelosti koja ga je prvobitno krasila kao osnovna vrlina (i mana). Najzad, Kajlo Ren predstavlja verovatno najvećeg inadžiju u celom svemiru „Zvezdanih ratova“ — iako sebe nominalno proglašava „slugom“ Tamne strane, njegova motivacija je uvek kontraška i buntovnička, do te mere, da pred kraj namerno i svesno radi suprotno eksplicitnim naređenjima svojih učitelja (prvo Snouka, a zatim Palpatina) iz prostog impulsa da „neće da bude ničiji lakej“. Njegova moralna borba stoga sve vreme ostaje unutrašnji sukob sa vlastitom sudbinom, a njegovo iskupljenje se događa u trenutku kada on slobodnom voljom prepušta upravo rukovodstvu Sile kojoj se celog života opirao, i kojom je pokušavao da ovlada kao gospodar.

Kada se ova apoteoza etike dužnosti i etike vrline naspram makijavelizma i utilitarizma prenese na socijalni i politički plan, dobijamo još uzbudljiviju priču, koja, kada se sa nje oljušte brojni slojevi specijalnih efekata i barokni naučnofantastični detalji, postaje subverzivna skoro koliko i sada politički etablirana Lukasova druga trilogija. „Poslednji džedaji“ nam daju depresivnu sliku Galaksije koja je skoro cela završila pod jarmom Prvog Reda, i iako se svi sa simpatijama odnose prema pokretu otpora, u odsudnom trenutku kada pobunjenicima preti potpuno istrebljenje, niko im ne pritrčava u pomoć, plašeći se za svoju glavu, i u još većoj meru — represalija protiv vlastitih planeta. Samo zahvaljujući ličnom podvigu Luka Skajvokera, malobrojni pobunjenici uspevaju da izvuku živu glavu iz obruča, i iskra pobune nastavlja da živi u apatičnoj Galaksiji. Kada, međutim, u „Usponu Skajvokera“ implicitna pretnja planetarnim genocidom pređe u direktnu genocidnu praksu, to jest kada Prvi Red uz podršku nove imperijalne flote počne da demonstrira silu kojom je do tada samo pretio, praktično cela Galaksija se kao na znak diže na oružje i ulazi u otvorenu pobunu.

foto: Printscreen

Ovde nije reč samo o ubedljivom prikazu istorijskih zakonomernosti, u skladu sa kojima je za uspešnu strahovladu neophodno da se ugnjeteno stanovništvo nikada ne dovodi u bezizlaznu situaciju, jer će u njoj sigurno da se lati oružja, jer „nema šta da izgubi osim svojih lanaca“. Ovde je reč o mehanizmu koji je fundamentalno stran konsekvencijalističkom svetonazoru Holivuda kao okreni-obrni apologete modernog globalističkog imperijalizma, a koji podrazumeva da je žrtva imperijalno-kolonijalnog ugnjetavanja uvek kriva za posledice do kojih dovodi njena vlastita pobuna, iako su izvršioci tih zločina imperijalni okupatori.

U pitanju je kolaboracionistička logika koja je duboko usađena u savremenu civilizaciju — ako globalni siledžija preti genocidom, onda odgovornost za genocid ne snosi siledžija, već onaj ko se siledžiji suprotstavlja, i na taj način ga „provocira“, kao da je u pitanju neumoljiva prirodna stihija, a ne moralni subjekat koji snosi odgovornost za svoje odluke. I upravo na vrhuncu imperijalističkog klinča nad galaksijom, u okviru koga se zvanično proglašava da će „svaka pobuna biti kažnjena potpunim uništenjem“, slobodarski raspoloženi stanovnici galaksije odbacuju kolonijalni diskurs, sedaju u svoje privatne letelice, obezbeđene vojnom tehnikom u najboljem duhu američkog Drugog amandmana, i organizuju improvizovani nalet na ukotvljenu Imperijalnu flotu na planeti Eksegol. „Zvezdani ratovi“ su uvek veličali hrabrost gerilskog otpora kolonizovanih naroda imperijalnim tehnokratama, ali momenat u kome vezista saopštava zabezeknutom glavnokomandujućem Imperijalne flote reči „gospodine, ovo nije flota, ovo je samo narod“ predstavlja jedan od najslobodarskijih, i samim tim i najsubverzivnijih momenata franšize.

Duboka država i teorije zavere — „Zvezdani ratovi“ za novu generaciju

Najveći nedostatak nove trilogije „Zvezdanih ratova“ u poređenju sa prethodnim filmovima predstavlja odsustvo perspektive na beskonačnost Galaksije i nepreglednu šarolikost njenih kultura i lokalnih svetova. Dok su originalni filmovi u velikoj meri bili kamerni i ograničeni na radnju unutar nekoliko „ratnih pozornica“, oni su u pozadini jasno stavljali publici na znanje da sve što gledaju ima ogromne i dalekosežne posledice u nebrojenim svetovima i sunčevim sistemima. U drugoj trilogiji, ova širina horizonta događanja postala je opipljiva, budući da nam ovi filmovi slikaju jedan raskošan sistem geostrateških interesa, političkih intriga, i političko-ekonomske uvezanosti, koja gledaoca ostavlja ophrvanim količinom podataka i detalja koje mora da usvoji da bi pratio radnju. Uprkos naporima „Uspona Skajvokera“ da ovaj nedostatak koliko-toliko ispravi, odsecanje nove trilogije od bogatog spleta priča i mitova koje je „Dizni“ „izbacio iz Kanona“ imalo je za posledicu jednu hermetičnost novih filmova, svojevrsno sužavanje horizonata u odnosu na ono što smo od ovih priča navikli da očekujemo.

foto: Printscreen

I mada su kritičari nove trilogije često isticali „političku prazninu“ novih filmova u poređenju sa prethodnim delovima sage, ta opaska u stvari nije na mestu. Svako pokoljenje „Zvezdanih ratova“ predstavlja odjek političke stvarnosti u kojoj su ti filmovi nastajali, svaki daje različitu perspektivu na teme rata, pobune, i pre svega — političke moći. Prva trilogija, nastala u vreme nakon povlačenja iz Vijetnama i afere Votergejt pokazuje nam jedno romansirano viđenje političke moći, gde se politička moć i Imperija koja je oličava (DŽordž Lukas nikada nije krio da njegova bogata i tehnološki nadmoćna imperijalna mašinerija u stvari predstavlja SAD u zamahu kolonijalnih ratova u Vijetnamu i Latinskoj Americi) manifestuje kao jedna amoralna i fašistička birokratija, koja hladnokrvno sprovodi genocidnu politiku širom sveta na čelu sa metuzalemima bez moralnog kompasa. Druga trilogija, nastala u vreme vrhunca američke unipolarne dominacije u svetu, prikazuje političku moć kao makijavelističku manipulaciju dekadentnim i korumpiranim sistemom koji se „uz gromoglasni aplauz“ okreće protiv sopstvenih građana, dok jedni isti ljudi stoje iza različitih, zavađenih političkih pokreta, ubirući iz dirigovanog sukoba ličnu političku korist. Najzad, najnovija trilogija veoma verno oslikava sadašnji konfuzni istorijski trenutak, u kome istovremeno caruju depolitizovane narodne pobune i sve represivniji i totalitarniji politički sistemi.

Najnoviji filmovi u tom smislu odražavaju gledište velikog broja savremenih politički samosvesnih građana, koji više nisu u stanju da upakuju globalnu političku scenu u jednostavan sistem uzročno-posledičnih veza i prozirnih političkih interesa amoralnih elita — moć ispada nekakva opskurna i okultna „duboka država“ koja je do te mere zamotana u oblande sumanute teorije zavere, da nam niko ne bi poverovao kada bismo rekli ko vuče konce, i iz kakvih ciljeva. Ovo viđenje politike se u velikoj meri približava domenu neracionalnog i fantastičnog – kada bi neko racionalnim birokratama Prvog Reda ispričao da iza njihovog političkog puča stoji besmrtni drevni čarobnjak koji želi celu Galaksiju da odvuče u mrak straha, patnje, i haosa, oni bi to svakako odbacili kao apsurdnu teoriju zavere. Ali mi živimo u vreme u kome se nerazumevanje običnih građana za unutrašnju logiku političkih procesa u sve većoj meri ukršta sa fantastičnim mitologijama tajnih društava i okultnih gospodara iz senke, i u tom smislu ova najnovija priča predstavlja savršen izdanak svog vremena.

O nepredvidljivosti pobune i „Žutim prslucima“

Svet treće trilogije u suštini nije toliko različit od sveta prve dve — u opštem haosu galaktičkog konflikta, u pozadini se uvek nalazi Palpatin, koji vuče sve konce, i navlači političke procese na vodenicu svojih mračnih vizija. Razlika je u tome što su u prvih šest filmova uloge na ovoj političkoj pozornici jasno podeljene, i koliko god svi bili u različitom stepenu manipulisani, ideali i ciljevi zavađenih strana su manje-više jasno razdeljeni, i oni ih ostvaruju sa krajnje jednosmernom predanošću. Politička scena ove „nove galaksije“ je zapetljana i kompleksna — pobunjenici imaju dobre namere, a Prvi Red ima totalitarne planove, ali su i jednima i drugima i ciljevi i metode mutni, dok individualne sujete jednako otežavaju posao i princezi Leji kao vođi pokreta otpora, a unutrašnje razmirice među činovnicima Prvog Reda potkopavaju ovu organizaciju efektivnije od pokreta otpora. I na nivou glavnih junaka nije više jasno za koga treba da se navija — Rej sa svojom tvrdom namerom da služi Svetloj strani Sile zamalo pretvara samu sebe u čudovište, dok Kajlo Ren kao sit-pripravnik sa svojim upornim inaćenjem verovatno u većoj meri potkopava Palpatinove planove od ljudi koji se otvoreno protiv njega bore. Pri tome nije u stvar u tome da „ništa više nije crno-bele“ (crno-bela moralnost predstavlja osnovnu metafizičku premisu „Zvezdanih ratova“), stvar je u tome da ni protagonisti, ni publika ne mogu više sa lakoćom da razdvoje belo od crnog, toliko se njihove putanje međusobno prepliću i ukrštaju.

foto: Printscreen

U tom kontekstu, najveća vrednost „Uspona Skajvokera“ ležu u beskompromisnom pozivu na političku pobunu i moralnu praksu, bez obzira na sve. I Luk Skajvoker i Rej u trenucima malodušnosti i sumnje u vlastitu moralnu autonomiju odlučuju da se povuku sa političko-istorijske pozornice, da „apstiniraju od učešća u političkom životu“, brinući se da će „svakim izborom samo doprineti širenju zla“. I za oboje momenat herojskog uspona predstavlja odbacivanje odgovornosti za „posledice“ svojih postupaka koje predstavljaju bilo odmazdu, bili relativizaciju zlikovaca, koji na taj način pokušavaju da zastraše i obesmisle svaki otpor. „Uspon“ za oboje podrazumeva prihvatanje svoje moralne dužnosti, i odbacivanje lažne odgovornosti za svako zlo koje protivnih pokušava da im pripiše kao posledicu njihove pobune. Ovaj individualni čin bunta ima svoj odjek u već pomenutom masovnom oružanom ustanku u Galaksiji sa kraja filma.

U jednom lucidnim, ali obeshrabrujućem detalji iz „Poslednjih džedaja“, prevrtljivi plaćenik Di-DŽej skreće pažnju pobunjenicima da iste finansijske elite daju kredite za kupovinu oružja i njima i Prvom Redu. Ovo je znatno gore od simbolične slike iz Rata klonova, u kojoj Palpatin defacto kontroliše obe strane u građanskom ratu, ovde imamo dokaz da su obe strane integrisane u jedan, jedinstveni, korumpriani finansijsko-ekonomski sistem. Pa opet masovni ustanak sa kraja „Uspona Skajvokera“ odbacuje na stranu ovu malodušnost i političku apatiju, i šalje jasnu poruku da je borba za slobodu i pravdu opravdana, koliko god da je razni „šljam i zlikovci“ koriste kao sredstvo za ostvarivanje svojih sitnih, sebičnih ciljeva. U tom smislu se film završava sa svojevrsnom galaktičkom „pobunom Žutih prsluka“, koja je sa stanovišta imperijalnog aparata deluje „iracionalno i destruktivno“, a sa stanovišta makijavelističko-utilitarističke imperijalne etike – neracionalno i kontraproduktivno. I upravo zato je svemoćni, vaskrsli imperator ne može da predvidi, i opravo zato je – po drugi i poslednji put – potcenjuje.

Ozbiljni razgovori o neozbiljnim temama

Kao što je već rečeno, publika je u velikoj meri izgubila strpljenje za lov na ove finese, nijanse, i političko-etičke implikacije, i u „Usponu Skajvokera“ nije htela da vidi ništa više od pretrpane i bezdušne korporativne reciklaže starih priča i junaka kako bi se nastavio cediti profit iz „Zvezdanih ratova“ kao iz suve drenovine. I to je potpuno legitiman stav, baš kao što niko nema pravo da ljubav publike prema starim filmovima pretače u obavezu da se konzumira sve novo što se izbaci na tržište iz iste kuhinje. Ljudi imaju pravo da povuku crtu, i imaju pravo da iz svojih ličnih estetskih razloga staru korporativnu reciklažu doživljavaju kao nezamenjivi deo svoga detinjstva i izvor radosti i inspiracije, a novu kao korporativnu manipulaciju i bešćutnu hajku na novac. Ali to i dalje neće značiti da ovi novi filmovi nisu napravljeni sa detinjastom ljubavlju prema onome što „Zvezdane ratove“ čini omiljenim i velikim, i da jedan deo publike, a pogotovo oni koji nisu opterećeni nostalgijom prema starim filmovima, to neće biti u stanju da prepoznaju. Već smo videli kako kritičko pokopavanje i uvređeno proklinjanje druge Lukasove trilogije nije sprečilo Anakina Skajvokera, Mejsa Vindua, ili Darta Mola da postanu blistavi dodaci mitologiji „Zvezdanih ratova“ i globalno prepoznatljive ikone popularne kulture. Na naše oči se to isto događa sa Rej, Finom, Kajlom Renom, i Poom Dameronom. Sposobnost da u neograničenim brojkama proizvodi ovakve jarke mitološke likove predstavlja najveću snagu ove franšize, što istovremeno „Diznijevu“ astronomsku investiciju čini apsolutno ekonomski opravdanom.

To, naravno, ne znači da će svaka priča svakome biti po volji, niti da će neko izgubiti pravo da se smatra ljubiteljom zato što je u određenom trenutku povukao crtu, i odbio da dalje konzumira sadržaje koje ova pripovedačko-rapsodska mašinerija izbacuje svake godine u najrazličitijim oblicima, od stripova i romana preko animiranih i igranih serija do celovečernjih, bioskopskih filmova. Uostalom, i većina ljubitelja antičke grčke mitologije podvlači crtu na spevovima Homera, Hesioda, i eventualno Apolonija sa Rodosa, uz najvažnije atičke tragičare, dok priča o tome kako Odiseja ubija njegov rođeni sin Telegon, koga mu je rodila Kirka za vreme izgnanstva na Eeji (zajedno sa još četvoro dece koje „Odiseja“ ne pominje) nije preterano popularna, i veliki deo publike je smatra za nepotrebnu „telenovelizaciju“ mita i ulazak u besmislene genealogije.

Istovremeno, „Zvezdani ratovi“, kao globalna mitologija našeg doba, ostaju neiscrpan izvor upečatljivih političkih, etičkih, pa i religijskih paradigmi, koje nam pomažu i olakšavaju da razumemo i oslikavamo svet u kome živimo. Plastičnost ovog materijala omogućava nam da ove jednostavne priče tumačimo na beskrajno mnogo načina, i iz nebrojenih različitih perspektiva. Ovi „ozbiljni razgovori o neozbiljnoj temi“ već decenijama predstavljaju deo privlačnosti ovog bajkovitog mitosa, i nema nikakve sumnje (a ovaj obimni tekst to valjda i dokazuje) da najnoviji filmovi daju još mnogo goriva za podgrevanje novih rasprava i sporova, koje, kao i do sada, infantilnost teme neće sprečiti da dođu do zrelih i ozbiljnih zaključaka o prirodi političke moći i pobune, o autonomiji moralnog pojedinca, i o religijsko-metafizičkoj prirodi svemira. To što se mitologija i metafizika „Zvezdanih ratova“ mogu tumačiti na toliko mnogo načina predstavlja pečat kvaliteta i dokaz autentičnosti ovih bajki i poučnih priča našeg vremena. I pri tome ne treba zaboraviti činjenicu da u jednom izrazito obezboženom i amoralnom globalnom društvu ovi filmovi upućuju svoje gledaoce da razmišljaju o sudbini, transcedentnosti, i iskupljenju greha, a da svoje moralne izbore tumače izvan vulgarnih okvira „diktata krvi“ ili „ciljeva koji opravdavaju sredstva“.

espreso.rs/nspm.rs

Bonus video:


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media