VLADIMIR ĐURĐIĆ, Gospodari i župani: Svet izronjen iz istorijske magle
Vladimir Đurđić, Foto: Privatna arhiva

recenzija romana

VLADIMIR ĐURĐIĆ, Gospodari i župani: Svet izronjen iz istorijske magle

Delo koje briše granice između istorije i pseudoistorije, jer drugačije nije ni bilo moguće vaskrsnuti dvorac jednog srednjovekovnog srpskog župana nekoliko generacija pre pojave Stefana Nemanje

Objavljeno: 07.01.2020. 09:08h
Vladimir Marković
Vladimir Marković
Urednik rubrike Kultura
  • 30

Roman Gospodari i župani prvo je objavljeno “dugometražno” delo beogradskog autora Vladimira Đurđića. Arheolog po obrazovanju, novinar po zanimanju i nesuđeni režiser i veliki ljubitelj i poznavalac filmske umetnosti u srcu, Đurđić u ovom delu objedinjuje dva svoja talenta i dva istraživačka metoda koji su se pokazali komplementarnim. Dok arheolog po prirodi struke od naizgled nepovezanih artefakata donosi zaključke o celini i suštinskim odlikama neke davno prošle ljudske zajednice, novinar neretko teži da humanizuje važne događaje prikazujući iskustva običnih ljudi. Dodajmo tome i treći talenat koji nikada nije uspeo da nađe izraz na filmskom platnu, ali, kao što će otkriti čitaoci ove knjige, ume da pripoveda "filmski" i da neprimetno režira slike koje se nižu u čitaočevoj glavi nalik na mentalnu filmsku predstavu.

foto: Promo

Da bismo jasnije razumeli nameru pisca i razlog zašto je nastao ovaj roman, osvrnućemo se na promotivni tekst o izdanju koji je izdavačka kuća Portalibris prosledila javnosti: roman Gospodari i župani zamišljen je kao početak serijala koji bi trebalo da se bavi periodom srpske istorije do dolaska Stefana Nemanje na tron.

Ova povest, dakle, bavi se pokušajem rekonstrukcije i sinteze života i dela ličnosti koje su istorijske ali o njima nema dovoljno pouzdane istorijske građe - članova vladarske dinastije Vukanovića, od koje je neočekivanim prevratom i dolaskom na vlast najmlađeg sina, Stefana Nemanje, nastala dinastija Nemanjića. To je od autora iziskivalo mnoštvo spekulacija u domenu istorijski mogućih i logičnih prilika, spekulacija uklopljenih u opšte istorijske, civilizacijske i kulturološke datosti vremena i prostora u kojima se siže odigrava.

Iako deluje kao klizav i nesiguran teren, spekulativni postupak zapravo nije prekomerno neizvestan, jer istorijska nauka danas je potpomognuta već prilično egzaktnim metodama i sredstvima koja omogućuju da se sa visokom tačnošću odredi svašta važno o životu srednjovekovnih stanovnika oblasti poput Raške: od očekivanog životnog veka, ishrane, rasprostranjenosti epidemija, raspoloživih znanja, učestanosti upada razbojnika, do stila života, bračnih "statistika" - uobičajenog vremena stupanja u brak, nataliteta i mortaliteta... Čak je i životni standard srednjovekovnog čoveka moguće preračunati, nimalo u korist današnjih stanovnika Srbije, nažalost. Gotovo ništa o srednjovekovnom čoveku nije nam nepoznato ni opskurno, pa floskula o "mračnom srednjem veku" već odavno nema mnogo osnova, čak ni kada govorimo o mentalitetu: čovek srednjeg veka ima samo različitu terminologiju i nešto oskudniji pojmovni aparat od našeg, dok su njegovi životni stavovi u suštini vrlo srodni modernim.  

U središtu pažnje romana Gospodari i župani našao se Uroš Vukanović, u istoriji zapamćen kao župan Uroš I Vukanović, koji je zahvaljujući svom nadmoćnom obrazovanju i diplomatskim sposobnostima preoteo vlast od svog strica, župana Zavide, koji nam je danas poznatiji kao otac Stefana Nemanje. 

Izuzev prologa, u kom pripoveda Stefan Nemanja, narator ostatka knjige je Uroš I Vukanović u mladićkim godinama, uzrasno određen kao "junoša", što se u modernom srpskom jeziku može tumačiti kao pubertetlija, ne više dečak, ali još uvek ne momak. Takvim odabirom naratora, Đurđić je svom debitantskom književnom poduhvatu dao formu obrazovnog romana, dela koje prati formiranje mlade ličnosti u delikatnom periodu prelaska iz puberteta u adolescenciju. Autor osnovano pripisuje svom glavnom junaku razvoj osobina ličnosti koje su bile neophodne političkom i vojnom predvodniku zajednice, koje kod njega kultivišu sposobni i za svoje vreme natprosečno učeni mentori.

O županu Urošu I ponešto se pouzdano zna, počevši od toga da mu je majka bila ugarska plemkinja i da je blagodareći tome znao mađarski jezik i poznavao tamošnju dvorsku etikeciju, što je u velikoj meri doprinelo njegovim diplomatskim uspesima u odnosima sa velikim i moćnim prvim susedom - mađarskim kraljevstvom.

Mapa Evrope 1135 godine
Mapa Evrope 1135 godinefoto: Printscreen

Članove porodice, pretke i bliske srodnike župana Uroša istorija je zapamtila barem po imenima. Prava autorska avantura nastala je kada je trebalo prizvati u književno bivstvovanje sve one koji su ostali bez imena u letopisima, a znamo da su morali postojati i biti u neprestanom međudejstvu i prožimanju sa vladarem i njegovom porodicom: dvorani, učitelji, vojskovođe, sveštenici, vojnici, podanici, poneki buntovnik i, osim majke i starije sestre glavnog junaka, samo još jedan ženski lik uspeo je da se ušunja u ovaj svet bradatih, neotesanih i samo o najvećim crkvenim praznicima okupanih muškaraca. 

I upravo taj usamljeni, ćutljivi i - podrazumeva se među dinarskim slavjanskim plemenima gde Bog nikada nije bio škrt na ženskoj lepoti - gorskoj vili ravan po lepoti i otmenosti lik vlastelinke Jelisavke ukazuje na jednu krupnu manjkavost ovog romana. Autor je, trudeći se da postigne najveću moguću verodostojnost, sa strahopoštovanjem uvažio svaku istorijsku činjenicu, zakonitost, pa i logičnu pretpostavku, ali je prenebregao nepisani kodeks međuljudskih odnosa koji je u vreme dešavanja ovog romana bio u punoj snazi: patrijarhat.

Prvi signal da nešto nije u redu sa normama patrijarhalne zadruge u ovom romanu pojavio se u slučaju kada je junoša Uroš ošamario svog osionog starijeg srodnika Zavidu. Patrijarhalni rodbinski odnosi neumoljivo poštuju uzrasnu hijerarhiju među rođacima, čak i kada su u pitanju veoma male razlike u starosti. Sve i da je razlika svega godinu dana, mlađi srodnik bezuslovno poštuje starijeg i nezamislivo je da mlađi brat od strica ošamari starijeg, a ako bi se nekim čudom to i desilo, izazvalo bi vrlo oštre kaznene mere rodbine. To što se izgred desio u plemićkoj porodici samo dodaje težinu uvredi.

Još manje je verovatno i moguće ponašanje devojke Jelisavke u odnosu sa Urošem. Ona se ophodi s njim potpuno slobodno, poput devojke koja prilazi nepoznatom mladiću u diskoteci u jeku seksualne revolucije 20. veka, dok stidljivi i introvertni Uroš ne shvata ni šta ga je snašlo. To doduše čini roman zanimljivijim za današnje čitaoce i priči daje erotičnost i nepredvidljivost, ali time se ovo delo približava maniru ostvarenja poput “Pesama leda i vatreDžordža R.R. Martina, gde su savremeni ljudi hirurški presađeni u srednji vek, lišeni struje i motornih vozila, presvučeni u odgovarajuće kostime, ali je njihov postmoderni moral (ili odsustvo istog) ostao netaknut.

Ipak, uprkos ponekoj nenamernoj sličnosti sa delima R.R. Martina, svet Đurđićevog dela nije prepušten vladavini ekstremnog apsurda, svemoći slučajnosti i ekstremnog nasilja - drugim rečima, lišen religioznog načela kao Martinov svet, iz kog je judeohrišćanski Bog sistematski proteran. Kosmos “Gospodara i župana” je konzervativni, staromodni svet u kom istina, lepota i dobrota nepogrešivo vode ka srećnom kraju. To je poredak u kojem nema antiheroja, ima samo zagonetnih heroja, svi su jasno i statično definisani na moralnom spektru, a izraziti negativci izostaju, iako su ponekada neophodni poput štuke u ribnjaku punom tromih šarana. Konačno, još jedna nedorađenost karakterizacije u ovom delu upada u oči: likovi koji imaju najjasnije odlike heroja odbijaju da budu predvodnici zajednice, već se povlače iz društva.

Nedostaci poput ovih naravno mogu se očekivati od pisca-početnika i ne treba ih uzeti za zlo. U velikoj slici, “Gospodari i župani” su lepo i skladno ispripovedana priča koja nepretenciozno i uverljivo teče. Najuverljivije je dočarana neizvesnost koju je nosio život u slabašnoj i nestabilnoj državi okruženoj moćnim susedima, gde ni mir nije bio naročito miran. Bande pljačkaša haraju, bune izbijaju, ne zna se da li će religioznu prevlast steći pravoslavna, rimokatolička ili stara paganska slovenska vera. Stanovništvo jedva da je i znalo ko im je vladar i u kojoj vojsci će morati da se bore ili za kojeg gospodara će morati da argatuju - obavljaju teške fizičke radove neplaćeno.

Mada su "većinski" pseudoistorijsko delo, “Gospodari i župani” su realističniji i objektivniji od popularnih romansiranih biografija Dušana Baranina i njegovih sledbenika, koji teže ulepšavanju i nekritički se odnose prema mitskim elementima. U svojoj težnji da osvetli tamnu stranu srpskog srednjeg veka, Vladimir Đurđić ne šminka i ne ulepšava likove ni događaje.

Iako još nije ovladao svim tajnama zanata, “Gospodari i župani” Vladimira Đurđića su vredno delo koje čitaocu koji nema težnju ka cepidlačenju može da pruži pravo uživanje u priči koja veoma lepo i uverljivo dočarava život u prednemanjićkoj Srbiji kakav je najverovatnije bio.

Bonus video:


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media