SEOBE, BANOVIĆ STRAHINJA, KAPO: Najbolji domaći ratni filmovi po izboru Vladimira Markovića
Foto: Printscreen/Youtube

izbor kritičara ESPRESA

SEOBE, BANOVIĆ STRAHINJA, KAPO: Najbolji domaći ratni filmovi po izboru Vladimira Markovića

Kao što red nalaže, domaćin serijala o domaćem ratnom filmu, urednik rubrike Kultura portala Espreso, Vladimir Marković, prilaže svoj izbor najboljih domaćih filmova i zaključak o učinku serijala.

Objavljeno: 07.01.2020. 09:10h
Vladimir Marković
Vladimir Marković
Urednik rubrike Kultura
  • 41

Kad sam predložio temu izbora najboljih domaćih ratnih filmova kojom bi se bavili filmski kritičari i umetnici, nisam očekivao da će izazvati toliko interesovanja kod publike. Ono što me je zaista najviše i najprijatnije iznenadilo je to što sam iz prispelih lista sa izborima i komentara izabranih filmova jako mnogo naučio.

Ratni filmovi su, s jedne strane, dominantni žanr domaće kinematografije, snimani najčešće sa ozbiljnim budžetima i najboljim resursima, a s druge strane, bili su deo obavezne "lektire" naših naroda i narodnosti, pa svako misli da o domaćim ratnim filmovima zna sve što treba znati. Ali naravno da nije tako.

Postoji celi segment što crnotalasnih, što filmova koji su iz razloga "političke nepodobnosti" gurnuti pod tepih u SFRJ, koji su tokom ovog biranja isplivali na površinu. Jedan od takvih filmova je "Šolaja" Vojislava Nanovića, snimljen 1955, koji je doskora za mene bio samo sivi naslov koji je prolazio ispod mog radara kao krajnje nezanimljiv.

Postavlja se opravdano pitanje istorijske verodostojnosti većeg dela domaćih ratnih filmova, naročito onih nastalih u FNRJ/SFRJ. Nova istorijska saznanja, u prvom redu otvaranje arhiva Vermahta u Berlinu, dala su našim istoričarima važna nova svedočanstva o toku 2. svetskog rata na teritoriji Jugoslavije. Ono što su otkrili tamo bacilo je veliku i tešku senku sumnje na gotovo kompletnu produkciju "partizanskih" filmova, jer su Nemci vodili veoma pedantnu evidenciju o svojim gubicima. A ako jedan ratni film nije istorijski verodostojan, to u velikoj meri snižava njegovu vrednost. 

S druge strane, od iste boljke nisu imuni ni holivudski, ni bilo koji drugi ratni filmovi snimljeni bilo gde. Skoro i da nema ratnog filma koji nije ujedno i propaganda zvanične ideologije države u kojoj je snimljen. To nije opravdanje, ali jeste objašnjenje.

Ratni film je državna i državotvorna umetnost, uzmi ili ostavi. Osim u veoma retkim slučajevima kad nezavisna produkcija snimi ratni film, kao u slučaju prvog filma na ovoj listi. Redosled filmova je nebitan i ne označava vrednovanje.

 

Zemlja istine, ljubavi i slobode (1999) Milutin Petrović

Crnotalasni film ili logični nastavak crnog talasa, ali i trash filma. U estetskom smislu, Milutin Petrović nastavlja tamo gde se zaustavio "Plastični Isus" i odlazi nekoliko koraka dalje od talentovanog ali nedorečenog studentskog rada Lazara Stojanovića - bezbudžetni "gradski" film s mnoštvom glumaca amatera sad je dobio kontekst NATO bombardovanja Srbije, koje daje neophodni kredibilitet mraku koji preovladava filmom. Uprkos jeftinoći produkcije, zaplet poput braće Koen u trenucima najblistavije inspiracije čini ovaj film makar dostojnim rimejka s pristojnim budžetom. Verovatno bolji ni adekvatniji ratni film o sedamdesetosmodnevnom ratu protiv NATO pakta nećemo nikad ni dobiti, tim pre što se ratom kao temom bavi samo indirektno, kao objašnjenjem dijagnoze koju je postavio.

Šolaja (1955) Vojislav Nanović

Brutalno realistični film koji na trenutke deluje kao igrani dokumentarac, s jezivim uvodnim scenama ustaškog pokolja civilnog srpskog stanovništva u Bosanskoj Krajini. Ono po čemu je ovaj film jedinstven i neobično hrabar za svoje vreme je to što pokazuje da je narod podigao ustanak praktično sam, ne mareći mnogo ni za četnike ni za partizane, koji su tek naknadno uspeli da nametnu svoje ideologije. Simela Šolaja dugo je odbijao da nosi bilo čije obeležje na kapi, a partizanskom pokretu privoleo se tek pred smrt. Veoma jasan filmski jezik kojim govori autor ovog filma čine ga iznenađujuće modernim i aktuelnim i u sadašnjem vremenu.

Seobe (1987) Saša Petrović

Kad se kaže "domaći ratni film", prva asocijacija su obično partizanski filmovi. Ali naš ratnički narod vodio je mnoge ratove i pre Drugog svetskog rata. Poslednji film Saše Petrovića nastao je na talasu velikog književnog uspeha prevoda dva romana Miloša Crnjanskog na francuski - Prve knjige Seoba i Druge knjige Seoba. Iako nose isti naslov, dve knjige Seoba su zapravo veoma različite, a daleko ređe čitana druga knjiga je verovatno najbolji roman srpske književnosti uopšte. Petrovića je smrt omela u dovršetku ove epopeje nesagledivih razmera, pa je sve što imamo zapravo niz fragmenata povezanih starinskim telopima - kadrovima ispisanih tekstom koji objašnjava radnju. Svejedno, i ovo što smo dobili je veličanstveni istorijski spektakl s raskošnom scenografijom i kostimografijom i vrhunskom internacionalnom glumačkom ekipom, što je omogućila srpsko-francuska koprodukcija. Pravi spomenik jednom maglovitom periodu srpske istorije. Naročiti kvalitet ovom filmu daje neprestani kontrast između barokne uglađenosti evropske civilizacije i njenih austrijskih i ruskih nosilaca s jedne strane i sirove i neuke prostodušnosti i žilave snage srpskih protagonista s druge strane. Pojedini fragmenti prilaze opasno blizu remek-dela, koje bi se verovatno i desilo da je autor poživeo da pruži ostvarenju konačni pečat.

Banović Strahinja (1981) Vatroslav Mimica

Po mnogo čemu neobičan i neopravdano zaboravljen film, svojevrsni jugoslovenski rođak "Konana Varvarina" (1982) Džona Milijusa i "Ekskalibura" (1981) Džona Burmena - budući da je objavljen pre njih, nema ni govora o tome da naš film nešto duguje velikim imenima svetske kinematografije, prosto reč je o jednom od trenutaka kad je naša kinematografija slično "disala" poput svetske. Franko Nero u ulozi Banović Strahinje nije naročito uverljiv. Ipak, akcione scene su uzbudljive, u njima je sve pravilno motivisano i opravdano, što možemo smatrati zaslugom jake tradicije ratnog filma. Notu ljudskosti hladnoj atmosferi filma koju proizvodi odsustvo emocija kod nosioca glavne uloge doneli su Rade Šerbedžija u ulozi Alije i naročito Kole Angelovski u ulozi dvorske lude Timotija. Ako se partizanskim filmovima spočitava pseudoistoričnost, šta onda reći o ovom filmu? Pored toga što je upitno da li je Strahinja uopšte istorijska ličnost ili relikt iz mnogo starijih, pagansklih slojeva slovenske epike, još štošta je u filmu istorijski diskutabilno, ali režiser je dao sebi pravo da se posluži onim što je filmičnije, a ne onim što je istoričnije. Svejedno, ni pre ni kasnije, sve do danas nije snimljen bolji film o srpskom srednjem veku.

Kapo (1960) Gillo Pontecorvo

Jugoslovensko-italijansko-francuska koprodukcija snimljena većim delom u Beogradu i Jugoslaviji, s mnoštvom naših glumaca, statista i filmskog stručnog osoblja. Ovaj film bio je jugoslovenski kandidat za "Oskara" za najbolji strani film. Pored toga što je reč o vrlo solidnom filmskom ostvarenju koje uverljivo i potresno prikazuje život u nemačkom koncentracionom logoru, ovaj film za mene i moju porodicu ima nemerljivu subjektivnu vrednost: gotovo cela moja porodica s očeve strane statirala je u tom filmu, pa u lepo očuvanoj kopiji mogu da prepoznam mog oca kao trinaestogodišnjeg dečaka.  

Okupacija u 26 slika (1978) Lordan Zafranović

Neverovatan, hrabar i neobjašnjivo ogoljen prikaz 2. svetskog rata u Hrvatskoj, naročito kad imamo u vidu atmosferu još uvek svežeg Hrvatskog proljeća čiji zloduh je okruživao autore tokom stvaranja filma. Upadljiv je uticaj Bertolučijeve epopeje "Dvadeseti vek", dok naturalistički prikazane scene ustaških zverstava i danas, četrdeset jednu godinu kasnije, izazivaju mučninu kod gledalaca. Ne treba zaboraviti da dobar deo zasluga za hrabrost i istinoljubivost ovog filma pripada ne samo reditelju Zafranoviću, već i koscenaristima Mirku Kovaču i Filipu Davidu. Takođe, odjeke ovog filma možemo otkriti i na najneočekivanijim mestima: uporedimo samo scenu ulaska nacističkih nemačkih vojnika na dubrovački Stradun sa scenama završne epizode TV serije Game of Thrones, snimane na istoj lokaciji.

Zaseda (1966) Žika Pavlović

(Dokumentarna emisija RTS sadrži brojne odlomke iz filma Zaseda, kao i komentare Dušana Makavejeva i Milana Vlajčića o filmu Zaseda od 43:23 nadalje)

Ovaj film je za mene dugo bio misterija - iako nije bio zvanično zabranjen, i danas je teško naći i pogledati ovaj film. NIsam siguran da li je ikad prikazan na bilo kojoj našoj televiziji, a retke projekcije u Kinoteci mi uvek volšebno promaknu. Na internetu ovog filma nema. Uz dosta sreće, našao sam i kupio DVD izdanje u oglasima i konačno pogledao "Zasedu". I danas je neshvatljivo kako je takav film uspeo da bude završen u SFRJ, da se provuče ispod radara cenzora, kontrolora, potkazivača i balkanskih špijuna i da preživi kao dragocen dokument o moralnom sunovratu Srbije u poslednjim mesecima građanskog rata u Srbiji koji nema ništa lepo da kaže ni o četnicima ni o partizanima. Arhiv sećanja moje porodice govori u prilog verodostojnosti svega što se može videti u ovom filmu - gomila nestrpljivih i podjednako isključivih i krvoločnih kabadahija s jednom ili drugom značkom na kapi naizmenično su izvodili na streljanje i pljačkali našu pretežno žensku kuću, a groblje u očevom rodnom selu puno je spomenika na kojima piše "...ubiše je četnici", pa odmah pored "... ubiše je (klesanjem uklonjeno ko)". Međutim, ni građanska klasa, oličena u liku koji tumači Milena Dravić nije pošteđena svog grumena blata koji joj sleduje za kompromise koje je pravila. Partizanska revolucija i njeni "heroji" prikazani su u ovom filmu kao obična otimačina i teror u cilju bogaćenja novih vladalaca. Jedini pozitivni lik u filmu, devetnaestogodišnji partizan idealista Ive Vrana, na kraju logično strada mučki ubijen od svojih, partizana.

Užička republika (1974) Žika Mitrović

Danas je vrlo lako utvrditi šta je sve istorijski netačno u ovom filmu zbog ideoloških pritisaka i cenzure, ali bolji i verniji film o prvoj godini 2. svetskog rata u Srbiji još uvek nismo dobili. Epski narativ uslovio je i epsku karakterizaciju i oštru podelu na dobre i loše momke, gde su loši momci, s pogrešnom značkom na glavi, prikazani sasvim nalik na desperadose iz vesterna - ružni, prljavi i zli. Upravo u tom istorijskom trenutku došlo je do tragičnog razdora između dve srpske i jugoslovenske gerilske formacije koje su rat započele boreći se protiv zajedničkog neprijatelja, a nastavile boreći se nesrazmerno više jedni protiv drugih nego protiv okupatora. Film poput ovog, makar imao takvu režisersku i ljudsku veličinu na kormilu poput Žike Mitrovića, nije uspeo ni da uravnoteženo ispriča svoju priču o ovoj tragediji. Svejedno, nezaboravne su scene poput "Čiko, je l sav ovaj lebac tvoj?" zbog kojih će "Užička republika" zauvek biti važna odrednica domaće kinematografije koju svaki obrazovani građanin ove zemlje mora da poznaje.

Marš na Drinu (1964) Žika Mitrović

Verovatno je ovo prvi pravi istorijski spektakl jugoslovenskog i srpskog filma. Sve do tada, domaća kinematografija nije se hvatala u koštac s tako velikim istorijskim celinama. Pored svega što su profesionalni filmski kritičari napisali o ovom kapitalnom ostvarenju, osećaj mi govori da teško da bi se iko u Jugoslaviji usudio da snima spektakle poput "Neretve", "Sutjeske" i "Užičke republike" da nije najpre "Marš na Drinu" osvojio tehnologiju masovnih scena borbe i juriša.

Bunker Palace Hotel (1989) Enki Bilal

Francusko-jugoslovenska koprodukcija snimana u Beogradu, vizuelno dorađenom u neverovatno zanimljivom retro-futurističkom maniru. Režiser, poznat i kao velikan francuskog stripa i slikarstva, Enki Bilal, alias Enes Bilalović, rođen u Beogradu, ovim filmom darovao je svom rodnom gradu jedinstveni poklon. U tom, začudnom i visoko-estetizovanom Beogradu iz paralelnog kosmosa odvija se teško shvatljivi građanski rat, u kojem Svetozar Cvetković rame uz rame s Karol Buke pokušava da svrgne strahovladu diktatora kog glumi Žan Luj Trentinjan.

Lepa sela lepo gore (1996) Srđan Dragojević

Neverovatan spoj drame, akcionog filma, fantastike (priča o drekavcu) i - burleske. Verovatno nigde na zemaljskoj kugli ne postoji još jedan autor koji bi se usudio da stvori takav spoj, da priči o jezivim stradanjima, bratoubilačkom ratu, zverstvima koje čine obe strane u sukobu, ratnom profiterstvu, silovanjima doda sloj crnohumorne burleske. I to sa iznenađujućim uspehom. Svi likovi u ovom filmu, počevši od druga Džemala Bijedića koji sam sebi odseca prst umesto vrpce, do Milana (Dragan Bjelogrlić), Halila (Nikola Pejaković) i Gvozdena (Bata Živojinović) u manjoj ili većoj meri su groteskni, kao utekli iz viceva o Muji i Hasi, što je upravo stereotip kako Beograđanin zamišlja Bosance. Upravo to, naočari stereotipa, razlog su zbog kog je scenario pretrpeo svoju glavnu, ali kardinalnu nedorečenost: svi do jednog junaka ovog filma su TIPOVI, a ne likovi. Svako od njih je tipičan i nema ni trunku lične egzotike: kako mali Perica zamišlja beogradskog krimosa, Titovog oficira, Srbina izBosne, neočetnika, ratnog profitera, beogradskog narkomana... Ipak, i pored tog ozbiljnog nedostatka, film uspeva da ispriča svoju priču i ostavi bez daha. Ne verujem da ćemo ikad videti snažniji film o građanskom ratu u Bosni i Hercegovini.

BONUS VIDEO:

Espreso Live Session #12: Ivica

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media