Najbolji celovečernji igrani filmovi Srđana Karanovića (tek jedan od mogućih izbora)

Digitalno je restauiran klasik „Nešto između“ reditelja Srđana Karanovića, što, naravno, može da se postavi i kao zdravorazumski izgovor da se baš sada pomalo skrene pažnje barem na najbolje rediteljske radove ovog značajnog autora srpskog i ranije jugoslovenskog filma. Naravno, ako je to uopšte i potrebno posebno pojašnjavati, ovo je tek jedan od mogućih izbora na temu najboljih Karanovićevih celovečernjih filmova.

Petrijin venac

U slučaju ovog ostvarenja, adaptacije odlične proze Dragoslava Mihailovića, Karanović je, reklo bi, bez vidljivijeg upinjanja na tom planu dosegao onu za mnoge snevanu kotu – kotu filmova koji, premda duboko ukorenjeni u lokalno, lako dobacuju i do tačke univerzalnog. Petrijin venac, nošen odličnom glumom Mirjane Karanović, Marka Nikolića i Dragana Maksimović, u isti mah funkcioniše i kao mučna i krajnje sugestivna melodrama i kao varijacija na nasleđe crnog talasa, iako je tu upadljiv Karanovićev otklon upravo prema toj crnotalasovskoj struji srpske i jugoslovenske kinematografije.

Za sada bez dobrog naslova

Ovaj film se odlično drži na poviše nivoa – kao ubojita satira, kao urnebesna komedija sa zadrškom, kao krajnje zabavan i maštovit lažni dokumentarac (mockumentary), kao ljubavna priča, kao meta-film (film o snimanju filma, odnosno, o onima koji snimaju ili nastoje da snime film), kao inteligenan prikaz ovdašnjih naravi, te kao jedan od retkih ovdašnjih filmova koji dovoljno hrabro problematizuje neprolazno aktuelne i turbulentne albansko-srpske odnose. Za sada bez dobrog naslova je odličan film iz kog god od narečenih uglova da mu pristupimo.

Nešto između

U uvodu pominjani film jeste prava retkost u našim okvirima - efektna i ubedljiva melodrama iz gradskog života, gde su emocije prenete na filmski upečatljiv način i uz dosta intelektualnog poštenja, strpljivosti i pripovedačke finese, a gde je gradski okvir, ovde i nužan i prirodan sastojak, na platno iznet bez prenaglašavanja i prenemaganja.

Koliko već ove subote, i sami se možete uveriti u upravo izrečeno – na besplatnim projekcijama u Sali Makavejev Jugoslovenske kinoteke u Uzun Mirkovoj 1 (u Beogradu).

Društvena igra

Rani film, na kome je sarađivao i Rajko Grlić, i na današnja gledanja ostavlja utisak jedinstvene i krajnje učinkovite ekstravagance, koja se, uz sve to, i dovoljno jasno i intrigantno, odnosi prema vremena u kom je nastala i koje prikazuje (a u pitanju su rane sedamdesete godine prošlog veka. Začkoljica je jednostavna i potentna – na audiciji su odabrani naturščici koji u kasnijem filmu glume uloge koje su sami osmislili i izabrali, uz uspešan pokušaj da se to zamešateljstvo ustroiji u koliko-toliko jedinstvenu naraciju. Ovaj film preispituje očito uske granice ličnih sloboda, ali istovremeno biva i zaista retko duhovita i smešna komedija unikatnog izraza.

Virdžina

Karanovićeva Virdžina bi se, uz Grlićevog Čarugu, mogla označiti kao poslednji veliki jugoslovenski film, poslednja zbilja velika jugoslovenska filmska produkcija, nastajala u sam osvit građanskih ratova koji se ubrzo usledili. Taj društveni kontekst Virdžini daruje osnova i za daleko šira i razmahanija čitanja, te se ova surova i izvrsna drama o teškom teretu nametnutih identiteta i rigidnosti društva koje otvoreno zazire od promena i drugačijeg može posmatrati i kao Karanovićev rečit osvrt na urušavanje jedne ere, što nužno sa sobom nosi duboka, korenita a za film evidentno zanimljiva identitetska preispitivanja.

BONUS VIDEO:

NAPISAO SAM SVOJU BIBLIJU DA BIH SE OČISTIO OD MRTVE PROŠLOSTI: ŠOKANTAN intervju DŽONIJA RACKOVIĆA

(Espreso.co.rs)