LEPA SELA LEPO GORE, PODZEMLJE, MOST, TRI, SAŠA...: 10 najboljih domaćih ratnih filmova po izboru Dimitrija Vojnova
Foto: Printscreen/Youtube

izbor kritičara espresa

LEPA SELA LEPO GORE, PODZEMLJE, MOST, TRI, SAŠA...: 10 najboljih domaćih ratnih filmova po izboru Dimitrija Vojnova

Vojnov je jedan od najplodnijih savremenih srpskih scenarista, filmskih kritičara i publicista, a obnovljeno interesovanje domaće filmske kritike za partizanske filmove velikim delom je i njegova zasluga; zato je prirodno bilo da ga pitamo za njegov izbor najboljih deset ratnih filmova domaće produkcije

Objavljeno: 01.12.2019. 09:09h

Evo 10+ najboljih partizanskih filmova po mišljenju Dimitrija Vojnova.

1. LEPA SELA LEPO GORE, Srđan Dragojević (1996)

Prvo mesto na listi mora zauzeti film koji možemo posmatrati kao najznačajniji doprinos naše kinematografije istoriji ratnog filma na globalnom nivou. U ovom filmu Srđan Dragojević kroz svoj autentični rediteljski postupak kombinuje dve tradicije - filma o vijetnamskom ratu brušenog u opusu Frensisa Forda Kopole i Olivera Stouna i njihovim značajnim filmovima koji osuđuju rat u kom je učestvovala njihova zemlja, i partizanskog filma čiji je uticaj naša bitna mentalitetska odlika, zbog totalnog narodnog učešća i potrebe za nanošenjem totalnog poraza. Već samim izborom filmskih tradicija koje spaja, Dragojević pokazuje koje su mu ambicije, da snimi film koji se protivi ratu, ali će biti blizak i omiljen čak i onima kojima je taj sukob prihvatljiv. U ovom filmu svedočimo vrhuncu jednog autora, velikoj inspiraciji velikih glumaca i retkoj prilici kad je naš film imao čime da doprinese svetskim tokovima.

2. PODZEMLJE, Emir Kusturica (1995)

Dušan Kovačević je dugo bio inspirisan ovom pričom koju je navodno čuo kao anegdotu profesora Ratka Đurovića. U saradnji s Emirom Kusturicom napravio je film koji inspiriše filmske autore širom sveta i dan danas. Kako govoriti o filmovima MI Džordana Pila i PARAZITU Bong Jun Hoa bez pominjanja Kusturičinog PODZEMLJA? Teško. Poput Dragojevića, u svojoj priči o narodu koji živi u izolaciji pod zemljom i izlazi na površinu samo da bi nastavio s ratom koji se samo pauzira kroz izolaciju i propagandu vladajuće kaste, Kusturica se oslanja i na ranije tradicije ratnog filma. Ilegalci su prikazani kao parodija OTPISANIH, Petar Popara Crni izlazi iz podzemlja i upada na snimanje filma o samome sebi koji režira Željko Bulajić, jasna aluzija na kolegu Veljka. Ali sve to je ipak uklopljeno u njegov moćni imaginarij.

3. MOST, Hajrudin Krvavac (1969)

Robert Oldrič i Brajan Haton napisali su udžbenik kako se pravi "Guys on a Mission" film o Drugom svetskom ratu. Samo Hajrudin Krvavac uspeva da dopiše par lekcija koje oni nisu obradili. MOST je ne samo ključni "Guys on a Mission" film naše bogate filmografije o NOB-u i drugim ratovima, već i visokooktanski akcioni triler čija rešenja i dan danas deluju sveže. Scena kad Relja Bašić kao nacistički obaveštajac ispituje i strelja zarobljene partizane na svako gledanje uspeva da iznenadi. Ko nije utrnuo kad pogine Bambino, zalutao je u bioskop. Konačno, ko ne oseti vrtoglavicu dok se minira most, verovatno je prethodno zažmurio od straha. Krvavac je ceo svoj život posvetio akcijašima o NOB-u, s visokim tempom i stripovskom stilizacijom. U MOSTU je samo dostigao vrhunac.

4. OKUPACIJA U 26 SLIKA (1978) / PAD ITALIJE (1981) / VEČERNJA ZVONA (1986), Lordan Zafranović

Zafranovićev triptih nastao u saradnji s književnikom Mirkom Kovačem i grupom scenarista, prikazuje rat na tri mesta u NDH, uspon fašizma, reakciju različitih klasa, zločine ustaša, često nerazumno sprovođenje revolucionarne pravde i stoji kao jedna od najsloženijih i najsugestivnijih slika rata u našem filmu. Ova tri filma su Zafranovićev kanonski rad, kompleksna višeslojna priča s čitavim nizom razlitičih rukavaca objedinjena snažnom autorskom vizijom čiji koreni se mogu prepoznati u autorima poput Lukina Viskontija, ali odlazi i korak dalje.

5. TRI, Saša Petrović (1965)

Značajan deo Crnog talasa i uopšte novog talasa jugoslovenskog fima u najširem smislu bio je vezan za NOB i formalno spada u ratni film. Bilo da je reč o radovima Živojina Pavlovića, Saše Petrovića ili Kokana Rakonjca, akademskih autora ili kinoklubaša, nezavisno od toga što nije reč o istorijskim freskama, naš film je bogat umetnički vrednim i vrlo provokativnim filmovima o ratu. Svako će izdvojiti svoj favorit: ZASEDU, CRVENO KLASJE ili neki treći film. Ja biram film TRI Saše Petrovića, moćnu autorsku viziju rata. Pored snažnog autorskog rukopisa, Petrović je počeo svoju karijeru kao profesionalac - kao koreditelj Vicka Raspora potpisao je film JEDINI IZLAZ o akciji slovenačkih partizana u Postojnskoj jami. Već u tom filmu pokazuje da ima izrazitu autorsku personu i unutar jednog "Guys on a Mission" filma uspeva da izvuče snažnu egzistencijalističku potku proze Antonija Isakovića. Tom piscu se vraća u filmu TRI i snima film-temeljac naše kinematografije.

6. KAPETAN LEŠI, Žika Mitrović (1960)

Manje kinematografije kao što je naša moraju u jednom čoveku spojiti Džona Forda i Hauarda Hoksa. Žika Mitrović je preuzeo tu ulogu i uspostavio je jugoslovenski vestern, velikim delom baš kroz partizanske filmove, ubacujući konvencije ovog žanra kroz zaplete iz narodnooslobodilačke borbe. Uprkos tome što je verovatno svoj najbolji film - i najbolji vestern - snimio u posleratnom miljeu (BRAT DOKTORA HOMERA), Mitrović je napravio vrhunski film smešten i u NOB. To je KAPETAN LEŠI, priča o partizanskom oficiru iz naše nemirne pokrajine koji učestvuje u borbi s balističkim pobunjenicama i preostalim okupatorima. Snaga ovog filma se nije izgubila ni do danas, a u svoje vreme započeo je pravu multimedijalnu franšizu sa izuzetno popularnom pesmom (na istu melodiju kasnije je Haris Džinović je ispevao svoj hit "Jesul dunje procvale"), Radilovićevom stripom i bioskopskim nastavkom. Lik Kapetana Lešija inspirisan je likom Baranina Đoka Lekića koji je bio svojevrsna babica revolucije i "obračuna s bandom" na potezu Metohija - Solun. Kult kapetana Lešija je, međutim, zaživeo i među balistima, pa je taj nadimak imao i Ridvan Ćazimi, pripadnik OVK, što je preteča aproprijacije srpske kulture koja se sad dešava u obliku pokušaja da se hramovi SPC proglase kosovskim.

7. AKCIJA STADION, Dušan Vukotić (1977)

Dušan Vukotić je osvojio Oskara za animirani film. Svoj animatorski pristup i preciznost doneo je u nekoliko igranih filmova. Pored naučne fantastike u kojoj je ostavio trag s filmom GOSTI IZ GALAKSIJE, i u ratnom filmu je napravio značajan domet koji je nažalost bio skoro obrisan tokom devedesetih. AKCIJA STADION je vizuelno precizan, snažan prikaz života u okupiranom Zagrebu u kom počinju da važe rasni zakoni, ustaše upadaju u kuće, ljudi nestaju, a studenti spremaju ilegalnu akciju na stadionu. Uprkos tome što je ovaj film uokviren jednom konkretnom akcijom zagrebačkih ilegalaca, nudi i znatno širu sliku širenja nacizma i truljenja društvenog tkiva. Baš zato ovaj film moramo iznova gledati.

8. BOMBAŠI, Predrag Golubović (1973) / REKVIJEM, Časlav Damjanović (1970)

Žika Mitrović je bio Ford i Hoks. Ali Predrag Golubović je bio Serđo Leone našeg filma. Još u saradnjama s Hajrudinom Krvavcem, Golubović je uneo poetiku špageti vesterna u partizanski film. Međutim, Krvavac se ipak držao čvrste strukture akcionog filma i stripovske stilizacije. Tek u BOMBAŠIMA, Golubović uspeva da napravi svoj estetski manifest na temu kako treba da izgleda partizanski film. Uz obilje crnog humora, sa izuzetnim darom za apsurd i sjajno odabranim lokacijama, Golubović snima film kom bi se Leone u svojim najciničnijim raspoloženjima sigurno dopao.

Časlav Damjanović je, s druge strane, posebna sorta, snimio je dva ratna, partizanska filma u SFRJ, a onda je otišao u Ameriku i postao četnik. BOMBA U 10 I 10 bila je vrhunski akcijaš o urbanoj gerili, delimično inspirisan slučajem atentata na Hajdriha, ali REKVIJEM je njegov špageti-vestern iz NOB-a. Taj Hardin, glumac koji je inspirisao jednim delom lik Rika Daltona u Tarantinovom filmu BILO JEDNOM U HOLIVUDU, igra glavnu ulogu u ovom tripoznom partizanskom vesternu koji se dešava oko jedne napuštene železničke stanice u nepristupačnim predelima. Damjanović je delimično poslužio kao inspiracija za glavnog junaka u romanu DRAGI U VISOKOM DVORCU.

9. SAŠA, Radenko Ostojić (1962)

Scenarista Vlastimir Radovanović ostavio je značajan trag u našem ratnom filmu kao saradnik Hajrudina Krvavca. U filmu SAŠA on uspeva da postavi vrlo ubedljive likove mladih mangupa koji su tokom rata bili apolitični i postepeno se radikalizuju i ulaze u borbu nasuprot kojih stoje vrlo solidno postavljeni likovi kvislinga koji takođe imaju svoje specifične motivacije i komplekse koje leče kroz učešće u okupacionoj upravi. Ono što je, međutim, ključ uspeha ovog filma jeste što glavni junaci sve do samog kraja ne postaju pioni revolucije već se vode ličnim interesima (da ne kažem interesovanjima) i SAŠA je jedan od retkih partizanskih filmova koji pokazuje taj pustolovni duh partizanskog pokreta. Za SAŠU se može reći da je verovatno najličniji Radovanovićev scenario pošto je delom baziran i na njegovom ličnom doživljaju rata. Pa ipak, stepen relaksiranosti likova i minimum političkog propovedništva zaista iznenađuju. Neposrednost glavnih likova prevazilazi čak i urbanu spontanost koju imaju OTPISANI. Ostojićeva režija je drugo veliko iznenađenje. On je bio prevashodno pomoćnik režije, radio je neke kratke i dokumentarne filmove, a do te mere nije gradio rediteljsku reputaciju da je bio poznat po tome da je rado davao da ga kao "jugoslovenskog" reditelja potpišu na stranim filmovima koji su realizovani kao koprodukcije. Ipak, u saradnji s direktorom fotografije Nenadom Jovičićem, jednim od inače najsofisticiranijih filmskih umetnika u SFRJ, Ostojić snima film jednog vrlo specifičnog vizuelnog identiteta naročito na nivou korišćenja pokreta kamere koji su vrlo moderni, čak i vizionarski za to vreme. Ovaj film je postigao veliki uspeh, ali danas je nedovoljno prepoznat kao istinski klasik.

foto: Printscreen

10. NA MLIJEČNOM PUTU, Emir Kusturica (2016)

Nastavljači četničkog i ustaškog pogleda na svet u nedavnim ratovima za nasleđe SFRJ su više ličili na prikaz svojih uzora iz Bulajevićevih filmova nego na njihov stvarni izgled. U filmu NA MLIJEČNOM PUTU, Kusturica u prvoj polovini prikazuje kako bi izgledao rat u Bosni da su se junaci ponašali po uzoru na njegove junake iz filma CRNA MAČKA BELI MAČOR, koji je nastao posle tog sukoba, ali to ne znači da se rat završio. Uostalom, kako kaže pesnik, ono što dolazi posle ne mora biti budućnost. U drugoj polovini, Kusturica temu rata u Bosni širi u jednu širu meditaciju o prirodi savremenih ratova i uticaju zapadnih profesionalnih ratnika i ratnih huškača u njima, dok u estetskom pogledu u tom segmentu radi nešto što do sada nije. Pravi jako uzbudljivu mešavinu ruske bajke i trilera o borbi za opstanak kakvim se bave njegovi meksički jarani Injaritu i Kuaron. Ovaj film je stigao prekasno u ciklusu priča o Bosni da bi na tom osnovu privukao veliku pažnju. Naš region sad u percepciji Zapada više nije prostor zločina već sirotinje i nepravedne privatizacije. Ipak, ovaj film ostaje i kad prođe njegova borba za aktuelnost biće iznova otkriven.

BONUS:

PARTIZANI, Stole Janković (1974)

Pošto se na ovakvoj listi očekuje i jedna visokobudžetna partizanska freska, poznata po produkcionom ekscesu, krenimo od najaktuelnije. PARTIZANI Stoleta Jankovića iz 1974. godine su film iz kog se vidi insert i čuje muzika u Tarantinovom filmu BILO JEDNOM U HOLIVUDU. Glavnu ulogu u PARTIZANIMA je igrao Rod Tejlor koji je kod Tarantina u PROKLETNICIMA igrao Čerčila, i njegovi doživljaji su jednim delom inspirisali BILO JEDNOM U HOLIVUDU. Naime, kao i Rik Dalton, i Rod Tejlor je od miljenika Džona Forda i glumca u nizu odličnih filmova, u vreme PARTIZANA već polako počeo da klizi s bioskopskog na televizijski ekran. Isto kao i Rik, imao je nerazdvojnog druga i pratioca. Nažalost, tokom snimanja PARTIZANA, Rodov Klif But je i poginuo u saobraćajnoj nesreći u okolini Bajine Bašte. Kad je o muzici reč na ovom filmu su potpisani čuveni Mikis Teodorakis, Vojkan Borisavljević i - verovali ili ne - Boris Bizetić. U zvučnioj slici ovog filma možete čuti čak i "Odiseju" Lea Martina sa izmenjenim tekstom - kao "Epopeja partizana". Kasnije je inače Bizetić dao svoj doprinos muzici u partizanskim filmovima radeći anahronistički skor u CRVENOM UDARU Predraga Golubovića. Inače, sam film PARTIZANI je tipičan primer aljkavo pravljenog spektakla. Počeo je kao komemoracija partizanskim pokušajima da izbave ljude od šabačkog masakra, ali se onda polako pervertira u čisti akcijaš i postaje film ni o čemu naročitom.

Pročitajte kojih su 10 omiljenih partizanskih filmova reditelja Milorada Milinkovića, scenariste Marka Kostića i kritičara Zorana Jankovića:

Bonus video:


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media