Le Man ’66: Slavna 24 sata (Ford v Ferrari) - holivudski pakleni vozači
Foto: Printscreen

filmska kritika

Le Man ’66: Slavna 24 sata (Ford v Ferrari) - holivudski pakleni vozači

Dimitrije Vojnov podelio je sa nama svoj sud o filmu Le Man ’66: Slavna 24 sata

Objavljeno: 15.11.2019. 12:36h

Film „Le man ’66: Slavna 24 sata“ je priča o rivalitetu Forda i Ferarija odnosno pokušaja tada mladog rukovodioca američkog auto giganta Lija Ajakoke da kroz dizajnerski genij Kerola Šelbija napravi trkački automobil koji će parirati onim iz biroa Enca Ferarija.


Automobili marke Ferari su poznat statusni simbol, svuda pa i u Holivudu. Tokom osamdesetih dvojica najposvećenijih kolekcionara bili su producent Don Simpson koji je sredinom devedesetih raspojasani način života platio glavom i Majkl Man, reditelj i producent koji je televizijsim serijama „Poroci Majamija“ i „Kriminalistićka priča“ odnosno filmom „Vrelina“ napravio prelomni uticaj na savremeni krimić. Poznata su njihova nadmetanja ko će pre uspeti da se dokopa najnovijeg modela. Simpson je svoje automobilističjke demone producirajući film „Dani grmljavine“ Tonija Skota a Majkl Man je za volan „ferarija“ stavio glavnog junaka serije „Poroci Majamija“, Sonija Kroketa.
Man je godinama pripremao film o Encu Ferariju i u početku mu je konkurisao drugi poznati sineasta i ljubitelj sportskih automobila – Dejvid Kronenberg. Uprkos tome što ga prevahodno poznajemo po avangardnim hororima koji tematizuju čovekovo telo, Kronenberg je veliki ljubitelj motosporta. Još kao mlad reditelj u Kanadi, između dva horor klasika uspeo je da ugura i film „Brza družina“ koji je govorio o učesnicima brzinskih trka. On je 1986. godine bio nadomak da snimi film o Formuli 1 za studio Paramaunt. Studio međutim nije uspeo da se dogovori sa Bernijem Eklstonom tadašnjim čelnikom ove institucije i na kraju je Kronenbergov scenario objavljen u formi umetničke monografije pod nazivom „Crveni automobili“ u tiražu od samo hiljadu primeraka. Scenario govori o sezoni 1961. kada su u Formuli 1 za Ferari vozili Fil Hil i Volfgang fon Trips usput razvivši žestok rivalitet.

foto: Printscreen


Manov film je potom dobio konkurenciju u formi projekta koji je želeo da radi Robert De Niro, da bi konačno 2017. i pokušaja da pridobije Kristijana Bejla za ulogu Enca Ferarija počeo da ga najavljuje sa Hju Džekmenom u glavnoj ulozi. Bejl je otpao zato što se plašio nove promene težine koju je iziskivala uloga Enca Ferarija a priča se fokusirala na njegov rivalitet sa Maseratijem i bila je smeštena u 1957. godinu.
Pred početak rada na Manovom filmu u nezavisnoj produkciji, studio Foks međutim najavljuje svoj film o Fordu i Ferariju. Glavne uloge je trebalo da igraju Tom Kruz i Bred Pit a režija je bila prepuštena Džozefu Kosinskom. Međutim, ubrzo Kruz i Kosinski napuštaju ovaj film, dolaze reditelj Džejms Mengold a sa njim i Met Dejmon kao Kerol Šelbi odnosno Kristijan Bejl kao test vozač Ken Majls i tako nastaje film koji je upravo u našim bioskopima. Od Kruza je nasleđen scenrio koji potpisuje i jedan od njegovih kućnih scenarista Džez batervort.

foto: Printscreen


Činjenica da je Majkl Man potpisan na ovom filmu kao jedan od producenata znači da je on verovatno odustao od svog projekta i deo materijala prepustio Mengoldu. Pa ipak, sa svim ovim preokretima priča o nastanku filmske biografije Enca Ferarija postala je toliko kultna da u HBO seriji „Svita“ glavni junak glumi naslovnu ulogu u izmišljenom filmu „Enco“ koji tu potpisuje Frenk Darabont. Između ostalih internih šala o Ferarijevoj filmskoj biografiji u jednom trenutku snimanje biva odloženo zbog lošeg vremena.
Na kraju Enca Ferarija igra italijanski glumac Remo Đirone, ali se Mengoldov film ipak prevashodno bavi pokušajem Kerola Šelbija da napravi automobil koji će parirati na trci 24 sata Le Mana.
U Mengoldovom filmu, Ferari je pre svega opsesija čelnika Forda, kao primer kul auto industrijalca koji je uspeo da nametne stil kao krajnji kriterijum koji njihova masovnost proizvodnje i prihodi ne mogu da zasene. U pokušaju da se nametne bejbibumerima kao kupcima, Li Ajakoka ubeđuje Henrija Forda Drugog, unuka osnivača firme da Ford mora postati seksi, da se mora povezati sa evropskim trklaištima, da mora postati auto kakav bi vozio Džejms Bond.
Kada im propadne pokušaj da kupe Ferari koji je u bankrotstvu i kada shvate da ih je Enco samo iskoristio ne bi li povećao cenu porodici Anjeli i Fijatu, čelnici Forda u besu osnivaju trkački tim. Na njegovo čelo postavljaju Kerola Šelbija, amerikanca koji je u „aston martinu“ osvojio Le Man ali je u ranoj invalidskoj penziji zbog problema sa srcem. A Šelbi u tim uvodi Kena Majlsa, engleskog trkača čija je karijera ostala nepotpuna jer ga je omeo rat u kom se borio kao tenkista, a ne samo da je vrhunski vozač već i automehaničar. Njih dvojica kreću u pustolovinu pobeđivanja Ferarija ali na tom putu se ispostavlja da su im protivnici ne samo Enco i ekipa već i rukovodioci Forda sa svojim korporativnim strategijama.
„Le Man ’66“ je film stare škole o dvojici osobenjaka koji čine nešto što je delovalo nemoguće i uspevaju baš zahvaljujući tome što su drugačiji od ostalih. Na tragu muških priča o profesionalcima koje je afirmisao Hauard Hoks a Majkl Man doneo na nivo umetnosti, Mengold gradi atmosferu i prikazuje automobilizam kao mešavinu sporta i mašinstva koja u svojim vrhunskim trenucima dostiže transcedenciju.
Sa Metom Dejmonom u ulozi Šelbija, i Kristijanom Bejlom kao Kenom Majlsom, i naravno uz sve holivudske trikove na raspolaganju, Mengold snima jedan od onih filmova kakvi bi u fazoj filmske tehnike i trebalo da nastaju u Holivudu – uzbudljivu priču realizovanu na vrhunski način.
Sama trka izdržljivosti Le Man imala je mističnu privlačnost za holivudske figure. U ovom filmu pomenat je kao kupac Šelbijeve mašine ali nekoliko godina posle događaja iz ovog filma, Stiv Mekvin će snimiti film jednostavno naslovljen „Le Man“. Mekvin je bio poznati auto entuzijasta i vozio je „porše 908“ sa kojim je uspeo da izveze Zibring, umalo pobedivši Marija Andretija. Na Le Man se prijavio ali su mu producenti zabranmili da učestvuje. Ipak, na trci su njegovog „poršea“ vozili Herbert Ling i Džonatan Vilijams. Oni su vozili za potrebe snimanja tako da su imali češće pit-stopove da se zameni traka u kameri. Pa i uprkos tome završili su deveti u trci. Do danas se prepričava urbana legenda da je neke deonice tajno vozio sam Mekvin. Na kraju se nastanak filma „Le Man“ pretvorio u problemartičnu, ukletu produkciju, slično kasnijim pokušajima da se živopiše Ferari. Inače, stari Enco je dobio ponudu da iz svog trkačkog tima pozajmi Ferarije 512 za snimanje. Pristao je pod uslovom da se izmeni scenario i da Ferari pobedi. Na kraju su belgijski distributeri Ferarija morali da ustupe kola.
Napredak filmske tehnike omogućio je da se poslednjih godina vrlo verodostojno i uzbudljivo rekonstruišu stare auto trke. Ono što je međutim izgubljeno jeste učešće pravih takmičara koji su ranije bili deo ovakvih produkcija. Recimo, Mekvin se prijavio na Le Man sa Džekijem Stjuartom u posadi. No, na svu sreću manjak adrenalina na snimanju omogućio je da se ne dešavaju ekscesi i nesreće tako da osim produkcionih prepreka oko Ferarija danas nema mučnih priča o nastanku filmova o automobilistima kakva je bila „Le Man“.
Nisu svi filmovi o automobilizmu snimljeni poslednjih godina uspešni. Uzmimo na primer slučaj filma „Ukleta vožnja“ o Džonu Deloreanu, poznatom inženjeru i rukovodiocu Dženeral Motorsa koji ih je napustio misleći da je „ukrao zanat“ i napravio svoj neuspešni sportski automobil koji je propao na tržištu da bi kasnije stekao kultni status kao platforma na kojoj je izgrađen vremeplov u filmu „Povratak u budućnost“. Ni Li Pejs u ulozi Deloreana, koja se nadovezuje na njegovu rolu u seriji „Bitka za Ctrl“, ni Džejson Sudeikis kao pilot narko kartela koji ga povezuje sa sumnjivim finansijerima nisu uspeli da spasu ovaj krajnje isprazan film.
Ipak, ukupno uzev nalazimo se u „zlatnom dobu“ filmova o automobilizmu, barem u pogledu kvaliteta. Pre nekoliko godina je recimo svrgnut „Gran Pri“ Džona Frankenhajmera sa prestola najboljeg naslova o Formuli 1.
„Trka života“ Rona Hauarda je film o rivalstvu Džejmsa Hanta i Nikija Laude, dvojice vozača Formule 1 koji su 1976. godine promenili istoriju ovog sporta. Lauda i Hant su značajni kao predstavnici dve epohe u istoriji motosporta – obojica su došli iz bogatih porodica, s tim što je Hantovo životno opredeljenje bilo da živi kao raspusni plejboj a Laudino da podigne učešće u opasnim trkama na nivo profesije, sa sračunatim rizicima i vrhunskom pripremom.
U sezoni 1976. njih dvojica su razvili bespoštedni rivalitet. Uprkos nesreći u kojoj je pretrpeo teške opekotine, Lauda se vratio trkama ne bi li osvojio Gran Pri i sprečio Hanta da postane šampion, i jedini put u svojoj karijeri dopustio je da bude vođen emocijama.
Iste te 1976. godine kada su Hant i Lauda dominirali pistama Formule 1, jugoslovenski vozač Sead Alihodžić, inače sarajevski plejboj i naslednik poznate juvelirske porodice, pokušao je da uđe u Formulu 2, ne bi li vremenom uspeo da se probije i do najelitnijeg takmičenja, Formule 1. Pod pokroviteljstvom sarajevskog TASa i modričke Optime, Alihodžić kupuje zastareo bolid verujući da će njegove tehničke nedostatke nadoknaditi svojim istančanim vozačkim instinktom. Nažalost, učestvuje u pet treninga i ni na jednom ne uspeva da se kvalifikuje za trku.
Dve godine kasnije, 1978. godine, Sead je otišao u Internacionalni britanski šampionat Formule 3, tamo gde su se Hant i Lauda prvi put sreli. Ovog puta, imao je vrhunski bolid, jedan od boljih u tadašnjoj konkurenciji. Učestvovao je na tri trke – u prvoj je postigao rekord karijere, u trećoj je doživeo tešku nesreću posle koje je završio u komi, a nakon dugog oporavka više nije vozio ni običan automobil. Iz Seadove tadašnje generacije u Formuli 3 nekoliko vozača je otišlo u najprestižnije takmičenje, među njima su najznačajnija imena potonji asovi Najdžel Mensel i Nelson Pike.
Potencijalni film o Seadu Alihodžiću i pokušaju vozača iz jedne male ali ambiciozne zemlje da uđe u svet Formule 1 mogao bi ozbiljno konkurisati ako ne „Trci života“ a onda sigurno „Nacionalnoj klasi“, najboljem jugoslovenskom filmu o automobilizmu i sportu uopšte. „Beogradski fantom“ Jovana Todorovića pokazao je da se kod nas pojavila nova generacija autora za koje scene automobilskih potera nisu tabu. Film o Alihodžiću bi bio priča o autsajderu koji želi da uspe u svetu koji daleko nadilazi njegove mogućnosti. Takve priče mogu imati i internacionalni potencijal. Recimo, studio „Dizni“ je pre dvadeset godina snimio šarmantan film o jamajkanskoj bob-reprezentaciji „Hladni trkači“ čiji članovi maltene nikada nisu videli sneg. Priča o Seadu Alihodžiću bi mogla biti simpatično sećanje na zemlju koje više nema i njenu ambiciju da učestvuje u globalnim tokovima, čak i kad su joj bili izvan domašaja.

 

Najveći automobilista među beogradskim rediteljima Branko Baletić, jedan od autora priče za „Nacionalnu klasu“ Gorana Markovića, svoju ljubav prema autombilizmu kruniosao je dokumentarnim filmom „Kragujevac-Kilimandžaro“. Baletić je bio deo ekipe koju je prevezlo pet novih crvenih „zastava 101“ sa „Tigar“ gumama iz Pirota i uljem iz Modriče. Ekspedicija je prošla Grčku, Egipat, Sudan, Keniju, Ugandu i Tanzaniju. Putujući kroz zemlje Nesvrstanih, često sa nepotpunim auto kartama uvek su mogli da se oslone na naše građevince koji su radili širom Afrike ali i mnoge oficire školovane u SFRJ. Ako imamo u vidu da je vožnja „stojadina“ umela da bude prava avantura i u gradskim uslovima, začuđujuće da su se ova kola vrlo malo kvarila tokom ekspedicije. Kao i svaki pravi automobilistički film iz sedamdesetih i ovaj je imao nevolje, neko vreme bio izgubljen, ali je na kraju rekonstruisan, digitalizovan i sada je dostupan u Kinoteci.
Možda Zastava nikada nije postala seksi kao Ford iz Ajakokine ere, ali je njen Jugo ostavio dubok trag u Holivudu i bio statusni simbiol nekih njegovih junaka. No, to je već neka druga priča.

Bonus video:


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media