KRITIKA FILMA "DNEVNIK DIANE BUDISAVLJEVIĆ": Uspelo i vredno delo i podvig kao takav
Dokumentaristička svedočenja preživelih plene nepatvorenošću, Foto: Printscreen

lični pogled

KRITIKA FILMA "DNEVNIK DIANE BUDISAVLJEVIĆ": Uspelo i vredno delo i podvig kao takav

Dnevnik Diane Budisavljević donosi finu ravnotežu igranog i dokumentarnog

Objavljeno: 14.11.2019. 12:25h

Nasuprot većem delu kolega iz Srbije koji su na recentnijem uzorku sličnih ostvarenja omanuli, rediteljka Dana Budisavljević je izašla na kraj sa zahtevnim hibridom igranog i dokumentarnog sadržaja u ovom svom zapaženom ostvarenju, a tu tek počinje niz osnova za pohvalu za što je ovim svojim delom pomenuta autorka pokazala.

Kao što je već istaknuto, Dnevnik Diane Budisavljević predstavlja hibridni rad, spoj igranog i dokumentarnog izraza (a koji nijednog trenutka ne zalazi, kao što je to, recimo, slučaj sa filmovima Želimira Žilnika i Mladena Đorđevića, na teritoriju dokufikcije); šavovi na spoju ta dva pola ovde su jasno vidljivi, ali i umešno i elegantno izvedeni. Osim toga, igrani deo nije puka ilustracija faktografske građe o tom znamenitom i jedinstvenom poduhvatu humanitarke Diane Budisavljević, već ostavlja utisak zaokruženosti, promišljenosti i evidentne filmičnosti.

foto: Printscreen

S druge strane, dokumentaristička svedočenja preživelih plene nepatvorenošću i magnetizmom, te čine prirodnu dopunu onoga što je u celosti emocije i doživljaja teško tako upečatljivo prikazati igranim sredstvima. U tom smislu gledano, Dnevnik Diane Budisavljević predstavlja i donosi finu ravnotežu igranog i dokumentarnog, iako je igranog dela ovde znatno više, a što u krajnjoj instanci daje ostvarenje koje miri i aspekte sadržaja i forme. A ovde je reč i o pipavom sadržaju i o zahtevnoj formi.

Većina gledalaca, sasvim prirodno, zadržaće se na utisku i emocijama na koji ih nagoni sadržaj, a film Dane Budisavljević poentira i u toj svojoj dimenziji. Naracija je pregledna, istorijska i faktografska građa mudro ustupaju prvenstvo priči i liku Diane Budisavljević, što otvara prostor za pomnije bavljenje emotivnim aspektom ove priče o jednom gotovo pa nadljudskom naporu u malo je reći zlo vreme.

foto: Printscreen

Sasvim očekivano, u žiži je lik Diane Budisavljević, samonikle heroine, ovde u znalački suzdržanom tumačenju Alme Price, a emocija je diskrtetno zauzdavana, te se nijednog trerna ne stiže na tle gde bi autorka mogla biti prozvanana račun manipulacije materijalom, temom i/ili osećanjima gledalaca, koji, ionako, nužno emotivno reaguju na priču o surovosti, nepravdi, isključivosti, zlu kao takvom i (retkom) ljudskom porivu da se nešto učini i spasi se što se više spasiti može. Istini za volju, scena/segment u kojem Diana Budisavljević za pomoć moli Stepinca daje povoda za donekle ambivalentna čitanja.

foto: Printscreen

U tom pogledu (i, naravno, ne samo u tom pogledu), Dnevnik Diane Budisavljević je delo svake pohvale vredne odmerenosti, kao i odraz narečene promišljenosti, te temeljnosti i zaumnosti. Tome treba dodati i neporecivu etičnost svekupnog autorskog pristupa, pri čemu je lako uočljiva poenta nadahnuto izvarirana a ideološka potka filma diskretno prevedena u jasan nistički okvir.

foto: Printscreen

Na planu izraza, pametno je odabrana blago melirana, sepijastasta crno-bela fotografija, i upravo taj autorski izbor, ta naglašena estetizacija, omogućava gledaocima da se u izvesnoj, zdravoj meri donekle distanciraju od užasa o kojima se u ovom filmu pripoveda. Veliki adut je i muzika, a na tom planu veliki doprinos predstavlja i korišćena muzika Arsenija Jovanovića. Negde na tački susreta svega pomenutog stiže se do zbirnog suda koji nedvosmisleno ukazuje da je reč o dobrom i prekopotrebnom ostvarenju, gde nimalo nije zapostavljena i dimenzija filmskog izraza i filmskog jezika. Dnevnik Diane Budisavljević, film koji nedvojbeno zavređuje topao prijam, nagrade i pohvale, bilo najmudrije konzuimirati sa dokumentarnim filmom Zaveštanje Ivana Jovića, filmom koji je usredsređen na svedočanstva preživelih malih logoraša.

Na kraju, iako jeste značajan za postavljanje koordinata u smislu recepcije filma, ali društveni i esnafski/kinematografski kontekst nije presudan u priči o unikatnosti Dnevnika Diane Budisavljević (nastalog u koprodukciji Hrvatske, Slovenije i Srbije) – premda dolazi iz okruženja u kome nesmetano dela i čak nagrađivan biva i jedan Jakov Sedlar, vodeći filmski revizinista i analfabeta u ovom delu Evrope, ovaj film Dane Budisavljević je uspelo i vredno delo i samo po sebi, odnosno, podvig kao takav.

BONUS VIDEO:

NAMEĆU NAM DA SE OSEĆAMO BEZVREDNO I NEPRIVLAČNO: RECEPT ZA SREĆU Mire Bobić Mojsilović, a RECITUJE i svoje PESME


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media