NA RUČKU SA ORSONOM: Razgovori Henrija Džeglama i Orsona Velsa
Foto: Izdavačka kuća Lom

recenzija knjige

NA RUČKU SA ORSONOM: Razgovori Henrija Džeglama i Orsona Velsa

Knjiga je zapravo skup razgovora koje je Henri Džeglam, glumac i režiser, vodio sa Orsonom Velsom tokom prijateljskih ručkova, u čuvenom holivudskom restoranu Ma Maison, u periodu od 1983. do 1985.godine

Objavljeno: 04.11.2019. 10:23h
  • 33

Na nedavno održanom Sajmu knjiga, i to na štandu mog omiljenog izdavača, ugledao sam knjigu koju sam priželjkivao, ali sam bio ubeđen da je nikada niko neće prevesti i objaviti.

Na sreću, u ovoj kulturi i pored odsustva smislene kulturne politike, postoje pojedinci koji ličnim entuzijazmom uspevaju da nas obogate nekim bitnim knjigama. Flavio Rigonat je jedan od tih ljudi. Kao urednik i prevodilac, zajedno sa Niškim kulturnim centrom, uspeo je da objavi još jednu važnu knjigu za svakog čitaoca koji se, na ovaj ili onaj način, interesuje za filmsku kulturu.

Knjiga je zapravo skup razgovora koje je Henri Džeglam, glumac i režiser, vodio sa Orsonom Velsom tokom prijateljskih ručkova, u čuvenom holivudskom restoranu Ma Maison, u periodu od 1983. do 1985.godine. Razgovori su bili snimljeni na trakama, o kojima se dugo pričalo u Holivudu. Prošlo je dosta vremena od Velsove smrti, a Džeglam je rešio da se sve to objavi i onda je logičan izbor za priređivanje knjige pao na Pitera Biskinda, autora čuvenog dela o američkom filmu sedamdesetih i generaciji Novog Holivuda „Easy Riders, Raging Bulls: How the Sex-Drugs-and-Rock 'N Roll Generation Saved Hollywood“.

foto: printscreen/youtube/christopher case

Niko ne može sporiti činjenicu da je Orson Vels jedan od najbitnijih umetnika 20. veka. Čovek koji je maštovito, kreativno i suvereno vladao svojom stvaralačkom snagom, bilo da stoji ispred kamere ili iza, bilo da sedi za pisaćom mašinom, da igra na „daskama koje život znače“ ili postavlja radio- dramu po prozi H.Dž.Velsa, kada su Amerikanci panično prohisterisali zbog invazije vanzemaljaca. Od vremena kada je umetnost započela svoj hod u pećini Altamira, zatim se zavila u ćutanje piramida i zagonetne sfinge, pa preko Leonardove „Mona Lize“ i „Tajne večere“, Rembrantovog „Časa anatomije doktora Nikolasa Tulpa“, preko operskih i pozorišnih dvorana, doživela je brojne transformacije, a zatim je nekako stigla i do Liona, do braće Limijer. Nastala je onda ta najmlađa umetnost u kojoj ima dosta prostora za neznalice i diletante, ali genije se uvek prepozna na terenu. U gradskoj četvrti Los Anđelesa, u Holivudu, posle pozorišno glumačkog kaljenja u Irskoj, u Dablinu, i nekoliko uspešnih godina provedenih na CBS radiju, Vels je 1941. godine snimio „Građanina Kejna“. Posle toga je sve, manje-više poznato u vezi sa Velsovim životom, a ova knjiga nam potvrđuje tu specifičnu slojevitost njegove ličnosti.

Vels je svakako bio svestran, ali duboko opsesivan, meditativan i buntovan. Elokventni erudita, kozerskog dara, umeo je svoje umetničke i filozofske ideje lepo da uobliči i izloži, ali ga mnogi nisu razumeli, a često su bili i zavidni. Nije ni njima Vels ostajao dužan. U ovim razgovorima ima dosta opaski koje je izrekao na račun mnogih prijatelja i neprijatelja, tako da se ta ozbiljnost na momente preliva u štivo tabloidno-tračerskog tipa, ali ipak prevazilazi obično tračarenje. Ona je svedočanstvo o senzibilitetu i kapricima jednog velikog umetnika, kao i svedočanstvo o licu i naličju Holivuda. Saznaćete zašto ga nervira Vudi Alen, zašto ne voli terapeutske filmove, zašto misli da je Lorens Olivije glup i da je inteligencija često hendikep za glumca, zašto on kao levičar voli Džona Forda i Džona Vejna koji su desničari i zašto smatra da su neki desničari bolji ljudi od levičara, zašto ga je Vladimir Dedijer u Dubrovniku sklanjao od Sartra i još mnogo toga što je zabavno za čitaoca. S druge strane, podsetio me je na zločin Elije Kazana, koji je bio taster u doba makartizma, kada je cinkario kolege levičare u Holivudu. Ja sam za tu priču prvi put čuo 1999. godine, kada su Kazanu dali Oskara za životno delo. Sećam se da Ed Haris i Nik Nolti nisu ustali da aplaudiraju. Moralni zločini ne zastarevaju, kako reče Tirke. To je znao i Vels i nikada mu nije oprostio.

Knjigom „Na ručku sa Orsonom“ demistifikuju se neki holivudski mitovi, ali se mnoge mistifikacije nastavljaju. Čitao sam je sa velikim uživanjem, jer se bavi temom koja me zanima u svakom pogledu. Briljantna zapažanja o filmskoj umetnosti, pozorištu, knjigama, politici, i sve to začinjeno zakulisnim holivudskim anegdotama i Velsovim opaskama. Iz današnje perspektive, kada se sve meri aršinima preterane političke korektnosti, kada vas raznorazni aktivisti mogu olako etiketirati i izbaciti iz igre zbog najmanje moguće provokacije, ovaj uvid u svet Orsonovih misli zapravo pokazuje koliko je umetniku potrebna sloboda i kako nema velike umetnosti bez apsolutne slobode. Vels je bio prepametan, bezobrazno duhovit, romantično ciničan, nepristojan, neprilagođen, težak samom sebi, težak drugima, usamljen. Umro je 10.oktobra 1985., pet dana nakon poslednjeg ručka sa Henrijem Džeglamom. Džeglam je na kraju citirao replike koje je Vels izgovorio u njegovom filmu „Someone to Love“ i kojom bi se mogla opisati njegova umetnička i životna odiseja: „Rađaš se, živiš i umireš sam.“.....“Samo kroz ljubav i prijateljstvo možeš da stvoriš iluziju kako nisi potpuno sam.“

BONUS VIDEO:

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media