AD ASTRA: Putovanje van granica društva i morala
Kadar iz filma, Foto: Profimedia

nova svemirska epopeja

AD ASTRA: Putovanje van granica društva i morala

"Ad astra" je jedan od onih "tihih filmova" koji vas fascinira iako ne volite naučnu fantastiku, koji je zaokružen kao celina, i koji ispituje temu koja će jednog dana, našoj deci, biti veoma bliska

Objavljeno: 19.10.2019. 10:20h
Božica Luković
Božica Luković
Novinarka rubrike Svet
  • 1

"Sreća je stvarna samo kada se deli sa nekim" - bile su to jedne od poslednjih reči avanturiste Kristofera Mekandlesa, mladića koji je rešio da napusti ljudsko društvo i ode u divljinu Aljaske, gde je nažalost preminuo.

Njegovo putovanje, van granica ustaljenog sveta svakodnevnice i ljudskih kontakta, nije bilo usamljeni podvig u istoriji čovečanstva. Od davnina među nama postoje oni posebno radoznalog duha, koji su spremni da žrtvuju sve zarad novih otkrovenja, bilo da su ona naučne ili sasvim lične prirode. Pitanje je uvek isto - kolika se cena plaća kada pređemo dozvoljene barijere naše kulture, morala i običaja?

Priču o takvom čoveku, i njegovom sinu, donosi nam novi naučno-fantastični film "Ad astra" (Do zvezda) sa Bred Pitom u glavnoj ulozi i Džejmsom Grejom iza kamere.

 

U filmu, otac astronauta kojeg tumači Pit, otišao je u prvu ekspediciju u daleke predele Sunčevog sistema, čak do udaljenog Neptuna, u potragu za vanzemaljskim životom. Odatle se nikada nije vratio, a za sobom je ostavio sina koji, nakon neverovatnog preokreta, kreće na isto putovanje, tražeći istinu o svom ocu.

Iako je u trejlerima prikazan kao uzbudljiva i akciona SF drama, ovaj film je zapravo spori, poetični ogled o ljudskoj usamljenosti, granicama ljudskih težnji, i najzad o neophodnosti postojanja ljudskog društva. 

Pre svega, "Ad astra" donosi sjajan uvid u ne tako daleku budućnost čovečanstva. U momentu kada smo već razvili tehnologiju koja nas je vinula ka poslednjoj granici - svemiru, na ljudima je velika odgovornost. Jer, mračne strane svakog progresa isplivale su i u svemiru. Tako vidimo da borba za resruse tinja čak i u svemirskim prostranstvima, ništa manje žustro nego na Zemlji, a tu su i informacije koje se skrivaju o javnosti, tajni projekti, zloupotrebe i laži - dakle, ništa novo.

foto: Profimedia

U jednom takvom okruženju pratimo maestralnog Bred Pita, kao potpuno hladnokrvnog, emotivno oštećenog astronauta Roja Mekbrajda, koji je uspešan u svom poslu, međutim u privatnom životu nailazi na velike poteškoće u povezivanju sa drugim ljudima. To su, logično, posledice koje je izazvalo odsustvo oca u njegovom životu. Za čitav zaplet filma može se reći da je veoma predvidljiv - međutim, to ne umanjuje kvalitet scenarija i ostvarenja, jer režiser to i želi. Naime, astronaut Mekbrajd je izrazito racionalan i svestan svojih socijalno-emotivnih nedostataka, a s vremenom postaje svestan i posledica koje zbog toga trpi. Način na koji izlaže svoj tok misli je metodičan, i zadivljujuć, što se i očekuje od jednog naučnika. Zato je čitava priča o njemu utoliko više verodostojna.

Mnogi su film nazvali "frojdovskim" upravo zbog centralne teme potrage za ocem. Astronaut Mekbrajd u potpunosti potčinjava svoj život arhetipu njegovog oca - veruje da je on heroj, i da treba da nastavi njegovim stopama po svaku cenu. Život i rad u svemiru nesumnjivo odnosi svoje žrtve - a mogućnost imanja porodice i emocionalnih odnosa su naravno, prve stavke koje stradaju. To Mekbrajd oseća na svojoj koži, međutim, uprkos tome se bez ikakve zadrške upušta u opasno i dugo i usamljeničko putovanje u dubine svemira. Prikriveni i podsvesni strah mnogih ljudi je da će se pretvoriti u svoje roditelje, i ponoviti njihove greške - takav psihološki košmar za Mekbrajda se zapravo ostvaruje.

Upozoravamo vas da slede spojleri!

foto: Profimedia

Iako je film fokusiran na sina, putovanje oca (Tomi Li Džons) daleko je intrigantnije i zanimljivije. Naime, on je poveo prvu ekspediciju do udaljenih planeta pored kojih nijedno ljudsko biće nije kročilo, sa velikim naučnim ambicijama o otkrivanju nepoznatog i vanzemaljskog. Ali, negde na tom dugom, hladnom i neprijatnom putovanju naučnik je naišao na otpor ostalih članova svoje posade, koji nisu mogli da izdrže psihološke traume koje svemir donosi čoveku. Više niko nije želeo da nastavi misiju osim njega - koji je jedini i dalje video samo cilj: otkrivanje neprocenjivih naučnih istina. Uskoro, naučnik nije birao sredstva da bi nastavio svoju epopeju, i doneo je ključnu odluku: neće se više obazirati ni na moral i na etiku kako bi je nastavio. Naravno, to je vodilo ka zastrašujućem ponoru ljudske svesti.

Ovde se može povući paralela sa drugim velikim delima koji ispituju provokativnu hipotezu: može li se zarad "veće istine" ili zarad bilo čega drugog opravdati nemoralna dela, kao i može li se živeti bez drugih ljudi i društva uopše.

U pitanju je roman Džozefa Konrada "Srce tame" i film koji je načinjen po njegovim motivima - Fordova kultrna i velika "Apokalipsa danas". I tu se susrećemo sa antiherojem koji hrabro odbacuje sve ono što nas čini funkcionalnim članom društva, bilo da je to u središtu Afrike ili u središtu Vijetnamskog rata. Svi znamo da postoje određena pravila ponašanja za svaku situaciju, i da postoje jasni obrasci koji nam govore kako da delamo. To sve proizilazi iz određenog sistema moralnih načela, koja su neretko pretvorena i u državne zakone.

Ali, samim tim što se, iako su mnogi univerzalni, zakoni ipak razlikuju od države do države (pa i sistem najcenjenijih vrednosti), to nam ukazuje koliko su oni krha, fiktivna tvorevina nastanjena samo u ljudskoj imaginaciji, a ne u fizičkom, opipljivom svetu. Upravo zato se mogu srušiti, ali samo ako se na to odvažite, poput junaka u pomenutim delima. Kao što Kerc gubi razum u tami afričke džungle, ili u krvi vijetnamskog pokolja, tako i straiji Mekbrajd svoj um uvodi u veliku, nepoznatu i uznemirujuću tamu u dubini Sunčevog sistema. 

Film tu, kao i njegovi prethodnici, postavlja ključno pitanje: u šta se pretvara čovek koji je prevazišao sve ljudsko? U Boga? Ako je tako, kakav je to Bog - da li je to biće prosvećeno Istinom, ili ipak - obično čudovište?

Onda sledi i filmska lekcija - odgovor je ipak "pod b". Cena koju plaćaju svi ovi antiheroji je očekivana: odvajanje od svoje vrste znači i odvajanje od svega što nas je činilo čovekom. Što znači da smo, kao ljudi, neraskidivo vezani jedni za druge. Poput mrava, mi smo ipak bića sklona kolektivu, i zajedništvu, i jedino tako možemo proživeti smislen život. "Mogućnost osrtva" o kojoj piše veliki savremeni pisac Mišel Uelbek, ipak nije ostvariva. Sreću izgleda možemo naći samo i jedino - u drugim ljudima, i u ljubavi prema njima.

Praktičnija lekcija koji takođe izvlačimo iz ovog filma je ona stara: cilj, ma koliko važan i veliki bio, nikada ne opravdava sredstva poput žrtvovanja tuđih života. Istorija nas je naučila, i još uvek nas uči, da to mora stalno da se ponavlja. Dostojevski je to slikovito opisao: zamislite da su svi ljudi srećni i bogati, ali zbog toga jedna jedina devojčica mora da plati - da svi živite u izobilju i bez briga, ali da nju siluju i muče, da li biste pristali na to?

Verujemo da većina među nama ne bi. Ni život astronauta nije bio vredan nikakvog velikog otkrića, osim ako sami nisu pristali na dobrovoljnu žrtvu.

"Ad astra" je jedan od onih "tihih filmova" koji vas fascinira iako ne volite naučnu fantastiku, koji je zaokružen kao celina, i koji ispituje temu koja će jednog dana, našoj deci, biti veoma bliska.

Ma koliko daleko otišli, uvek je važna jedna stvar:  više od svih povoda i značajnosti putovanja bitnije je da li ćemo se vratiti kući i  - imamo li kome da se vratimo.

bonus video:

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media