Kako je NO WAVE promenio lice alternativne gitarske muzike (VIDEO)
Arto Lindzi, Foto: Espreso.rs / Printscreen

rok istorija

Kako je NO WAVE promenio lice alternativne gitarske muzike (VIDEO)

Muzičari poput Lidije Lanč, Džejmsa Čensa, Artoa Lindzija, Džona Lurija, i njihovih srodnika svojim delovanjem su negirali aktuelne trendove pank-roka i novog talasa, stvarajući muziku duboko utemeljenu u atonalnosti, te nasleđu fri-džeza

Objavljeno: 26.05.2019. 16:32h
Nikola Marković
Nikola Marković
Novinar rubrike Kultura
  • 34

Kasne sedamdesete prošlog veka donele su nekoliko prevrata u svetu gitarske muzike, kao reakciju na pretencioznost hard i prog roka, otuđenog od revolucije i bunta koji je krasio pop kulturu prethodnih decenija. Stigli su Sex Pistols i ostali pankeri, hevi metal se stidljivo rađao na krilima Black Sabbath i nešto kasnije Iron Maidena, a rađao se i new wave/novi talas, koji će naročito biti popularan u Jugoslaviji ranih osamdesetih.

No pre nego što će - u senci sint-popa i stadionskog hevi-metala kao simbola upeglanog mejnstrima osamdesetih - doći do razvoja eklektične gitarske muzike kasnije poznate u narodu kao "alternativa" ili "indi rok", u Njujorku se kasnih sedamdesetih krčkala revolucionarna scena mimo svih do tada poznatih stilskih odrednica. Ovo središte američke i svetske underground kulture je kasnih sedamdesetih bilo stecište (umetničkih i životnih) "otpadnika" svih fela, te su se u takvoj kontrakulturnoj sredini prirodno preplitali protaganosti različitih muzičkih žanrova i vidova umetnosti, razbijajući koncept strogo definisane pripadnosti odgovarajućoj supkulturi.

 

Muzičari poput Lidije Lanč, Džejmsa Čensa, Artoa Lindzija, Džona Lurija, i njihovih srodnika svojim delovanjem su negirali aktuelne trendove pank-roka i novog talasa, stvarajući muziku duboko utemeljenu u atonalnosti (kao negaciji melodičnosti), te nasleđu fri-džeza, koje je na ovaj način dobijalo potpuno novi kontekst. Njihova muzika krštena je kao "no wave" te je bila aktuelna tokom vrlo kratkog istorijskog perioda i potom nestala kao mikro-žanr. No nasleđe ovih bendova i muzičara je ostalo da živi i danas.

Jedan od ključnih zvučnih svedočanstava ove muzike nalazi se na kompilaciji "No New York", gde su zastupljena četiri izvođača: grupe D.N.A., Mars, Contortions i Teenage Jesus and the Jerks. Prvopomenutu grupu je predvodio gitarista i vokal Arto Lindzi, koji je možda i najpreciznije stilski "definisao" zvuk svog instrumenta, ako ovde uopšte možemo govoriti o nekim preciznim stilskim postulatima. Ukratko, njegovo sviranje bilo je totalna suprotnost od svega što je ideal "gitarskog superheroja". Ono nije bilo samo svesno lišeno virtuoznosti, već je i elementarne tonalnosti i melodičnosti. Činilo se da su pankeri ogolili gitarsku muziku do srži svodeći je na par "loše" odsviranih akorada, no Lindzi je otišao još dalje. Kod njega akorada u klasično smislu ni nema, već fokus prebacuje na teksturu zvuka. U prevodu - škripanje, čangrljanje, cijukanje, buka!

U svemu tome, ipak, nije falilo sistema i koncepta. Arto Lindzi nije bio neznalica koji je suludo mlatarao po gitari samo da bi podigao srednji prst svim drugim gitaristima, već je svoje apstraktne zvučne vinjete pažljivo postavljao u kontekst pesme, stvarajući začudan ali smislen zvučni vokabular.

Lindzijeva stilska profilisanost još više dolazi do izražaja u bendu Lounge Lizards, s kojim je takođe radio kasnih sedamdesetih i početkom osamdesetih, a koji je predvodio glumac, saksofonista, i slikar Džon Luri. U ovom "fake-jazz" bendu on nastupa sa pozicije jednog od pseudo-sviračkih virtuoza, te zajedno sa Lurijem dekonstruiše serioznost džez aranžmana kratkim numerama i rafalnim soloima sa pankerskim stavom. U sledećem video poslušajte solo na 1:35:

U no-wave pokretu saksofon je igrao bitnu ulogu, što se još više vidi u muzici sastava Contortions koji je predvodio saksofonista i pevač Džejms Čens. Ovaj osobeni lik u svoju je muziku inkorporirao razigranost fanka, te je značajno nadogradio "gitarski karakter" ove muzike. Čens nije bio prvi muzičar koji je besno svirao saksofon i pevao - setimo se samo velikog Fele Kutija - no on je sve to radio još luđe i pankerskije, a da mu je pritom nekako uspevalo da bude veoma melodičan i "pitak", naravno u relativno uskim koordinatama ove i ovakve scene. 

Naravno, saga o no waveu se ne može pričati bez pomena Lidije Lanč, proto-feminističke ikone i glavne heroine njujorške avangarde. Ona će utrti put legendarnim muzičarkama poput Kim Gordon iz Sonic Youth, i mnogim drugima koje su se odvažile da budu "loše devojke" rokenrola - u smislu menjanja stereotipa o ženama u popularnoj muzici. Njene su reči ponajbolje sažele svojevrsni zeitgeist koji je stajao iza no wave filozofije: "Čitava j*bena zemlja je bila nihilistička. Odakle smo mi došli? Od lažnog leta ljubavi do Čarlsa Mensona i Vijetnamskog rata. Šta je tu pozitivno?".

Najveći broj protagonista no wave scene je ostario dostojanstveno i dosledno svojim umetničkim idealima, mahom ostajući na margini diskografske industrije i gradeći vernu bazu fanova, ne podležući prolaznim trendovima ili komercijalizaciji izraza. Naravno, stilsko evoluiranje i ublažavanje radikalnog gitarskog stila sviranja bilo je očekivano za muzičare koji odrastaju i sazrevaju u svakom pogledu, no buntovan i slobodarski stav je kod ovih muzičara i dan danas prisutan.

Sa osamdesetim godinama prošlog veka, otupela je oštrica no wavea, ali ne i njegovo nasleđe. Njujorške ikone alternativnog roka Sonic Youth možda su i najlepše uobličili nasleđe ovih bendova kombinujući ga sa tradicionalnim formama roka i uticajima avangardnih gitarista i kompozitora poput Glena Branke ili Rajsa Četnama. Naravno, ne zaboravimo ni "mračnjake" Swans koji su pohodili Beograd pre par godina, ali ni značajan deo njujorške "downtown" džez scene koja je bila pod velikim uticajem Lurijevog benda Lounge Lizards, koji i danas uspešno razbija predrasude o pretencioznost i i serioznosti ovog muzičkog žanra. Ovom scenom su bili nadahnuti i umetnici poput Žan Mišela Baskijata (pogledati sjajan film Downtown 81) ili reditelja Džima Džarmuša, u čijim je prvim filmovima upravo Džon Luri bio glavni glumac.

Zanimljivo je da će čak dve ikone ove scene gostovati u Beogradu u kratkom vremenskom razmaku - prvo Lidija Lanč sa svojim aktuelnim bendom Big Sexy Noise (1. jun u Domu omladine Beograda), a potom i Džejms Čens na festivalu "Bad Music Boogaloo #3" na istom mestu, samo 22. juna. Deo najsvetlije istorije njujorškog i svetskog undergrounda stiže u Srbiju, a to nije mala stvar.

 

 

BONUS VIDEO: ANA ĆURČIN: Živimo u vremenu gde se ljudi osećaju sami (VIDEO)

(Espreso.rs / Nikola Marković)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media