HALI GALI FESTIVAL #1: Glas alternativne generacije koji probija bubne opne (VIDEO)
Hali Gali festival, Foto: Goran Popovski

espreso na licu mesta

HALI GALI FESTIVAL #1: Glas alternativne generacije koji probija bubne opne (VIDEO)

Preko hiljadu ljudi na festivalu muzike koja nije ni blizu mejnstrima

Objavljeno: 26.02.2019. 12:57h
Nikola Marković
Nikola Marković
Novinar rubrike Kultura
  • 71

Kasno subotnje veče je, nakon deset sati. Dok se se Pančevačkog mosta manje ili više trezne grupice mladih razvrstavaju i kreću ka svojim krajnjim destinacijama u kojima će tragati za vikend provodom, pisac ovih redova zamiče ka okretnici autobusa 33/48, prolazeći kroz sumorne predele industrijske zone. Nekadašnje socijalističke fabričke i poslovne zgrade danas imaju različite namene. Teatar Le Studio čeka malo lepše vreme da otvori prolećnu sezonu, dok se usput nižu kojekakvi diskonti pića u kombinaciji sa novootvorenim klubovima. 

Strme stepenice vode ka gornjim nivoima jedne neugledne, kabaste fabričke zgrade. Dok polako prolazim kroz vrata, grmalj na ulazu me diskretno ali energično uguruje unutra - valjda da ne bi ulazilo više hladnog vazduha nego što mora, dok se plinske grejalice muče da ogreju preveliki prostor po ciči zimi. Ušao sam u klub Drugstore, gde je za to veče zakazan festival Hali Gali, s podnaslovom "Požar".

Hali Gali festival
Hali Gali festival foto: Goran Popovski

Još tokom same najave događaja, sve je nagoveštavalo da će se desiti nešto veliko i značajno. Nova generacija alternativnih muzičara traga za medijskim probojem i publikom s kojom će zajedno rasti, dok mladi ljudi tragaju za dobrim provodom i svojim novim herojima. Bendovi o kojima je ovde reč nisu od juče i ne možemo ih doslovce smatrati "novim", ali im je zacelo bio potreban neki vid "legitimizacije", "ustoličenja" na sceni kroz događaj koji bi bio masovan i "hajpovan". U ovom trenutku to - iz različitih razloga  - ne može biti ni Exit ni Beer Fest, niti bilo koji drugi postojeći festival, već nešto će biti drugačije, njihovo. 

Tu je na scenu uleteo Hali Gali Festival, čiji su organizatori (u intervjuima pred događaj) primetili kako njihova generacija izlazi kasno, često preskače koncerte koji počinju u devet ili deset, te traga za druženjem i osećajem zajedništva koji će nadilaziti pojedinačni događaj poput koncerta u Elektropioniru ili negde drugde u Cetinjskoj. Premda je svaki festival već u startu i društveni, a ne samo muzički događaj, organizatori su ozbiljno promislili o ovoj komponenti već u startu i uhvatili svojevrsni "zeitgeist", duh vremena sada i ovde.

Hali Gali festival
Hali Gali festival foto: Goran Popovski

Za ovu priliku je Drugstore podeljen u tri festivalske sobe s nazivima "Nova soba", "Noćne More" i "Crna soba". Crno-bele cik-cak šare po podu prostora jasna su aluzija na Linčov Tvin Piks i "Crnu kolibu", a taj utisak dodatno pojačavaju i crvene zavese, tamo gde ih ima. Efekat snolike, košmarne atmosfere podcrtavaju i figura Isusa iznad stejdža u Noćnoj mori, drvena instalacija na stejdžu u "Crnoj sobi", mračno osvetljene bine (ili njegovo povremeno odsustvo) tokom prvih koncerata.

Limbo Lightning u Noćnoj mori je trio sa starim znancima avangardne scene - gitarista Vukašin Đelić, poznatiji kao Woo, srpski je Turston Mur i apartna figura gitarske scene, samosvojan i beskompromisan autor osobenog stila i zvuka - od najboljih momenata američkog indi roka do njujorškog eksperimentalnog andergraunda. U kombinaciji sa Markom Paunovićem i Andrejem Mladenovićem "podgreva" atmosferu za scenu koja će najviše biti okrenuta sint i elektro zvuku, te se njihov posve linčovski atmosferični set samo delimično uklapa u ono što sledi. A za njim je nastupio Boris Milanović / Palms Voice, nama poznat i iz benda Triko, uvodeći Noćne more u atmosferu elektro-sint-pop andergraunda i žurke u kojoj se besomučno đuska, s postmodernim osvrtom na bezbrižne osamdesete izvučene iz prirodnog vremensko-prostornog staništa. 

Otkucava ponoć i Drugstore se rapidno popunjava. Neće proći puno vremena, dok svi prostori ne postanu krcati do maksimuma. Dve "male" sobe sigurno mogu da prime po 200-300 ljudi, a Noćne more i dosta više, te je bezbedno proceniti da se u subotu uveče ovde okupilo preko 1.000 ljudi, po slobodnoj proceni uzrasta od 20-35 godina (uz mestimične zalutale "veterane").

Sitzpinker u Novoj sobi praši "za sve pare", u energičnom miksu najboljih momenata gitarske muzike, od osamdesetih do danas. Pevačica Dunja Mijačić se kako-tako bori sa tonsko-tehničkim problemima karakterističnim za otvaranja koncerata, no bend iskrenim davanjem sebe na bini osvaja publiku. Šutke, stage diving, skakanje, sve je tu!

Nedaleko odatle, u Crnoj sobi ubrzo kreću da sviraju i pančevci Buč Kesidi. U nešto plesnijoj varijanti indi roka, oni ritmom duguju Franzu Ferdinandu i njihovim derivatima s početka dvehiljaditih, a imidžom i formacijski bi mogli asocirati i na The Black Keys. Ni oni nemaju problema sa komunikacijom s publikom, koju očigledno čini i solidna fanovska baza. Jer lako osetite trenutak kada publika prepozna pesmu na samom startu i pusti glas zadovoljstva, a toga je bilo barem u par navrata za nepunih 15-ak minuta. 

O ovom trenutku - a to je oko jedan posle ponoći - postaje teško i probijati se kroz masu u hodnicima, koja navire sa svih stana, dok u Noćnim morama svoju energični, gotovo pankerski (stavom) elektro set izvodi Nike Eyes. Publika je u razuzdanom plesu, dok se u Novoj sobi stvara krkljanac pred početak koncerta Vizelja. Poput Sitzpinkera, i ovaj bend baštini univerzalne vrednosti pank-rok muzike i njenih derivata, bez preteranih eksperimenata. Iskrenost i energija su na ceni, a toga u njihovom nastupu ne manjka. Požar iz naziva festivala je tu, i bukti punom snagom. Tek sa nastupom Dogs in Kavala dobijamo i dozu indi-konceptualnosti kakvu bi voleo  sajt Pitchfork iz nekih boljih vremena, te slede i nešto promišljeniji aranžmani u svirci koja i dalje uspešno komunicira sa publikom željnog dobrog provoda.

Kako pisac ovih redova već neko vreme ne spada u starosnu grupu 20-35, umor i prehlada u sitnim satima polako uzimaju danak, te je vreme za pokret i odmor, a ovaj izveštaj je samo redukovani pogled na deo festivala koji je trajao do jutra. I preliminarna i nakon prespavanih par noći, ocena čitavog događaja je ipak visoka.

Naravno, ima mesta za drvljenje o povremenim tehničkim nesavršenostima u organizaciji (pre svega u tonu na malim stejdževima), možda i o tehničkoj nesavršenosti u svirci većine bendova (no i to će doći na svoje mesto sa iskustvom, pa makar i bio fokus na energiji umesto "tehničarenja"), no ovde ipak treba sagledati širu sliku. To je Hali Gali kao društveni događaj i muzički festival, koji progovara tzv. "glasom generacije" i daje legitimitet nabujaloj alternativnoj sceni nadomak šire prepoznatljivosti.

Hali Gali Festival je i kontraargument protiv svakog trivijalnog lamenta nad "današnjom omladinom" koja "samo gleda rijalitije" i "ne zna za prave vrednosti". Ili nad "zamrlom rok scenom" jer "nema novih bendova", a ako ih ima, onda "ne mogu nigde da se vide" jer "mediji forsiraju šund". Tzv. Današnja Omladina (ili barem njena alternativna sekcija) je naučila vrednu lekciju - ne čekaju da im bilo šta padne s neba, već vredno rade na tome da se sami izbore za svoj prostor vidljivosti i prepoznatljivosti. Preko hiljadu ljudi na festivalu muzike koja nije ni blizu mejnstrima, dovoljno govori o tome da su na pravom putu.

 

 

 

BONUS VIDEO: ON TOUR: Na margini i van kalupa, od Srbije do Severne Amerike (VIDEO)

 

(Espreso.rs / Nikola Marković)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media