NIKOLA VRANJKOVIĆ U KOMBANK DVORANI: Zasluženi trijumf tihog heroja domaćeg roka (VIDEO)
Nikola Vranjković oduševio fanove, Foto: Espreso.rs

ESPRESO NA LICU MESTA

NIKOLA VRANJKOVIĆ U KOMBANK DVORANI: Zasluženi trijumf tihog heroja domaćeg roka (VIDEO)

Ponekad je bilo dovoljno i da krene prvi takt pesme, pa da se u publici razlegne oduševljeno "jao", tapšanje i pevanje. Jer svi već znaju sve pesme i obožavaju ih

Objavljeno: 14.12.2018. 15:19h
Nikola Marković
Nikola Marković
Novinar rubrike Kultura
  • 31

Neobična je pozicija Nikole Vranjkovića na domaćoj rok sceni. Postoji poseban fenomen percepcije njegovog rada kod dela alternativne/indi rok publike, koji se kretao od nedvosmislenog zgražavanja nad starim albumima Blockouta u kome je bio suvereni autor muzike i stihova, do prvo stidljivog, a potom sve srdačnijeg glorifikovanja pesama snimljenih na njegovom duplom solo albumu "Veronautika".

Koreni ovog neprihvatanja izvesno leže u albumu "Godina sirotinjske zabave" i stihova poput "Ako me voliš, pomozi mi, pucaj u čelo", te muzike koja je koketirala s hevi metalom, sa sve "doom" vokalom Milutina Jovančića Mite. Ta ovlašna sličnost sa ikonografijom i kanonima klasičnog metala iz osamdesetih, čije je mračnjaštvo češće bilo poza od proživljenog intimnog osećanja, dovela je i do nerazumevanja ili neinteresovanja za širinu Vranjkovićevog stilskog zahvata. Naravno, Blockoutu "kao takvom" ništa nije falilo - brzo su izgradili stabilnu bazu fanova iz korpusa rok, hard rok i metal publike, i održavali je poštenim i srčanim radom, davanjem "110 odsto mogućnosti" na svakom koncertu.

 

No premda ni tada to nije bila žanrovski jasno definisana muzika, već sa albumom "San koji srećan sanjaš sam" bend se kreće stazama svedenijeg (premda i dalje mračnog) art-roka, da bi tokom narednih godina do izražaja sve više dolazila Vranjkovićeva "nežnija" strana poetske ličnosti. A svakako više utemeljena u unutarnjem biću i osećanjima, izmaknuta iz društvenog i ratnog pakla devedesetih koji je definisao njegov tadašnji muzičko-poetski opus.

Kulminacija Vranjkovićevog "upodobljavanja" (iz perspektive šireg auditorijuma) usledila je sa prošlogodišnjim albumom "Veronautika". Nekoliko faktora je doprinelo dobroj percepciji ovog izdanja, pored nesumnjivo kvalitetne muzike. Autor se oslobodio balasta koji nosi "brend" Blockout (a da je pride zadržao kompletnu fan bazu starog benda), te više nije bilo "blam" da neko ko voli Stray Dogg, Repetitor ili Kralja Čačka, zavoli i njegovu muziku. Različiti uticajni indi/alt rok radijski voditelji i autori emisija (Gistro FM, Pop Depresija...), dali su svoj "amin". Sama muzika je postala pitkija, a tekstovi ličniji i lišeni ekspliciranog mračnjaštva koje udara čekićem u glavu. Sve je to rezultiralo zakazivanjem koncerta u Kombank dvorani, kao prostoru koji će okupiti do sada najveći broj ljudi na solističkom koncertu ovog autora.

 

Veoma je duboka veza između Nikole Vranjkovića i njegovih dugogodišnjih fanova. Utoliko na njegovom koncertima - pa tako ni na ovom u Kombank dvorani - nije bilo nikakvog ispipavanja terena ili postepenog otkravljivanja atmosfere. Čim je krenula "Zadrži svoj dah", već kao druga numera, započelo je i horsko pevanje i dizanje ruku u publici. Vranjković se predao ovom talasu euforije i prepustio publici dobar deo vokalnih deonica, zadovoljavajući se time da tek povremeno zapeva svojim lenjim i umornim, osećajnim glasom.

Upravo na ovom mestu se može izreći i jedina zamerka na Vranjkovićev koncertni nastup, koji je (pre)često odlikovao nehajan odnos prema vokalnim zaduženjima. Ako u jednoj pesmi pustite publiku da peva, to je šarmantno. Ako se to ponavlja u 5-6 numera, deluje pomalo neozbiljno. Uostalom, sinergija na relaciji bend-publika se može postići i zajedničkim pevanjem, ne radi se o ili-ili situaciji. Vranjkovićev glas je neobično sličan Mitinom i pravi odličan kontinuitet sa Blockout nasleđem, ali bolje funkcioniše u pažljivo postavljenim studijskim uslovima nego u koncertnoj akciji, naročito u zahtevnijim up-tempo naslovima.

 

Ako to zanemarimo, Nikola Vranjković je pravi koncertni maher, a da se (naizgled) nimalo ne trudi na sceni. Baš kao što je strpljivo stvarao album "Veronautika" na kome se pesme od 10 i više minuta postupno i nepretenciozno razvijaju u monumentalne muzičke komade, tako i na koncertu sve ide prividno sporo i neobavezno, da bi kulminacije pesama dovele i do ekstaze u publici. Ponekad je bilo dovoljno i da krene prvi takt pesme, pa da se u publici razlegne oduševljeno "jao", tapšanje i pevanje. Jer svi već znaju sve pesme i obožavaju ih. Iskrenost, srčanost i predavanje muzici su ključni.

Pred sam kraj koncerta, ruše se barijere koje postavlja sedeći koncert. "Dve hilljade i kusur godina" je okidač. Publika u sve većem broju ustaje i prilazi bini, a Nikola Vranjković je sve raspričaniji, naposletku i razmahaniji na bini. Ustaje i u samom finalu koncerta praši do daske, najviše poentirajući eksplozivnim "Moraćeš da naučiš da živiš sa tim" i "SDSS" ("Ako me voliš..."). Premda je repertoar šaren, oseća se da je završetak koncerta posvećen upravo fanovima Blockouta. A i sam Vranjković deluje nekako opuštenije na bini kada ustane i otpraši za sve pare.

I dok ste trepnuli, prošlo je punih tri i po sata koncerta! Nikola Vranjković, koji je do tada tek par puta usput rekao "hvala" i "jel' može bez bliceva", sada je i raspričan. "Jebi ga, ovo je naš najjači koncert u karijeri", kaže od srca. "Budite pametni, jebi ga. Budite baš pametni". Ovim rečima se odjavljuje, bisa nakon 210 minuta sviranja nema, već sledi "samo" druženje ispred sale uz potpisivanje CD-ova i knjiga. Samozatajni tihi heroj domaćeg roka je imao svoje veče zasluženog trijumfa, a fanovi koncert za pamćenje.

 

 

BONUS VIDEO: Nežni Dalibor: Značajan događaj

 

(Nikola Marković / Espreso.rs)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media