Henri Miler: Kolos iz Marusija - Putovanje po Grčkoj (Karpos)
Traganje za slobodom, Foto: Profimedia

prikaz knjige

Henri Miler: Kolos iz Marusija - Putovanje po Grčkoj (Karpos)

Miler neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata odlazi u Grčku u kojoj doživljava prosvetljenje

Objavljeno: 29.11.2018. 19:00h
  • 45

Henri Miler je uvek bio na istom putu. Taj put je imao jedan cilj - traganje za slobodom i njenim granicama. Nije bio jedini među američkim piscima u čijim dušama se rodila takva čežnja. Sličnim stazama su kasnije hodali Keruak, Ginzberg, Barouz, Tompson, ali oni su neka druga priča. Miler nikada nije pripadao nikakvim pokretima.

Rođen u Njujorku 26. decembra 1891.godine, detinjstvo i mladost je proveo u Bruklinu, gde je radio kao taksista, poštar i bibliotekar, dok nije osetio potrebu da ode u Evropu. Pre toga je napisao svoj prvi roman „Slomljena krila“, priču o kuririma telegrafske službe. Njujork i činovnički život su počeli da ga guše, dok su mu priče o progresu, materijalistički pogled na svet i opterećenost Amerikanaca logikom, debelo išli na nerve. Osetio je da takav razvoj civilizacije nagoveštava još jednu veliku nesreću.

Miler pakuje kofere, oprašta se od Velike jabuke na duži period i odlazi u Francusku. Pariz je tridesetih bio centar sveta, jer sve što je vredelo u umetnosti i kulturi Zapadne civilizacije, ozbiljno načete posle Prvog svetskog rata, živelo je u tom gradu. Henri Miler se zaposlio kao lektor u pariskom izdanju lista “The Chicago Tribune”. Ubrzo upoznaje Anais Nin i ostalo je već istorija književnosti.

 

 

Buran boemski život začinjen nezajažljivim promiskuitetom, salonske književne večeri, odjeci „izgubljene generacije“, zvuci svinga i džipsi džeza, sve skupa su uticali na piščev kreativni potencijal i tamo su rođena Milerova najpoznatija dela – „Rakova obratnica“, „Crno proleće“, „Jarčeva obratnica“, „Ružičasto raspeće“ („Seksus“, „Pleksus“, „Neksus“). Sav ozaren titulom „pesnika koitusa“, posle devetogodišnjeg pariskog života, Miler je u svom traganju za slobodom, opet naišao na prazninu i besmisao.

I tako je jedne večeri upoznao devojku po imenu Beti Rajan koja mu je „preko čaše belog vina“ ispričala priču o svojim tumaranjima po svetu sa posebnim osvrtom na Grčku. To je bilo dovoljno da odgovori na poziv svog prijatelja Lorensa Darela koji je u tom trenutku živeo na Krfu. Miler neposredno pred izbijanje Drugog svetskog rata odlazi u Grčku u kojoj doživljava prosvetljenje i tamo nastaje „Kolos iz Marusija“, jedan od najboljih i najzanimljivijih putopisa o Grčkoj.

 

 

Šta je karakteristično u ovom Milerovom putopisu? Nesavršenost koja bi se možda mogla uporediti sa jednostavnošću koju je krasio bazični rokenrol. Ovde nemamo klasičnog putopisca koji se divi arhitekturi, prirodnim lepotama, istoriji. Pominje se usput i ponešto od toga, jer to je neminovno kada je Grčka u pitanju, ali bez glasa sveznajućeg naratora, već čoveka koji gleda, oseća i istražuje jedan svet koji je u njemu probudio uspavanu duhovnost.

Priča o njegovim susretima sa grčkim intelektualcima poput pesnika Jorgosa Seferisa, doktora Teodorasa Stefanidisa i darovitog usmenog pripovedača Jorgosa Kacimbalisa je inspirativna, isto toliko koliko i susret sa običnim svetom i grčkim seljacima. Za Milera je Seferis najveći pesnik, Stefanidis najučeniji čovek, dok je taj Kolos iz Marusija zapravo „dobri stari Kacimbalis, šašav kao i svi Grci“ , „čovek koji je u stanju da uzbere cvet sa golog tla Atike, čitav grčki svet, prošlost, sadašnjost, budućnost“.

Miler običnog Grka smatra čovekom koji je mnogo prirodniji, otvoreniji i jednostavniji od Zapadnjaka. Za njega su ti ljudi otkrovenje. Ti dobrodušni, polupismeni ribari i seljaci, dali su mu više pouka nego što ih je mogao naći u knjigama i u noćnom životu Pariza i Njujorka. U tom magičnom plavetnilu Miler otkriva iskonski smisao života. Na samom početku on kaže: „Stupio sam u novo kraljevstvo kao slobodan čovek – sve se sklopilo kako bi učinilo događaj jedinstvenim i plodotvornim. Hriste bio sam srećan. Ali po prvi put u svom životu bio sam srećan sa punom svešću o tome.“

 

 

Dugo sam posle pročitanog razmišljao o tome šta znači biti „srećan sa punom svešću o tome“. Kakav je to zen? Kakvo je to osećanje? Mislim da je to blagoslov koji je rezervisan samo za ljude otvorenog srca i ljude od duha. Onaj bolji deo čovečanstva koji je uvek u manjini, koji ne kukumavči zbog toga, i nikada od tih priča ne pravi nekakav elitistički ekskluzivitet.

Takav je i Miler u ovom putopisu. On se divi Grcima i uzgred provlači opaske na račun Engleza, Amerikanca, Francuza i njihove neutemeljene nadmenosti u komunikaciji sa tim delom sveta. U svemu tome nema lažnog laskanja i udvaranja, niti je u pitanju koncept imperijalizma mašte i učitavanja. Milerov putopis je impresionistički i predstavlja epizodu iz njegovog burnog života u kojoj je otkrio onaj izvor mudrosti starih Grka, tajnu duhovnog sklada i spokoja.

Ova knjiga može biti jako čudna ljubiteljima Milerove proze na koju su navikli preko drugih romana, jer u njoj nema seksa i nihilističkog hedonizma, ali ima svetlosti, mudrosti i lepote. Ima prijateljstva i ljubavi, i to velike ljubavi prema jednoj zemlji i jednom narodu koji je evropskoj civilizaciji dao gotovo sve. Nije čudno to, što je Miler, pored svih ostalih knjiga, ovu smatrao svojim najboljim delom. Uverite se sami zašto je to tako.

 

 

BONUS VIDEO: Espreso intervju - Kralj Čačka

 

(Đorđe Kalijadis / Espreso.rs)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media