BOEMSKA RAPSODIJA: Queen, Fredi Merkjuri i muzički film kao pop-kulturni fenomeni (VIDEO)

Kada se budu svodili računi o filmovima i događajima u kulturi koji su obeležili 2018. godinu, sva je prilika da će se "Boemska rapsodija" provlačiti i analizirati u mnogim tekstovima, razgovorima, i onlajn polemikama. Kao što je uostalom slučaj već i mesecima (godinama?) unazad, otkako je objavljeno da će se Rami Malek naći u ulozi legendarnog pevača Fredija Merkjurija.

Pa dobro, cinici će reći - industriju pop kulture pokreće moćna i sve kreativnija marketing menadžerija, koja itekako ume da generiše hajp plasmanom odgovarajućih (interesantnih) medijskih sadržaja, umesto klasičnih reklama. Uzmimo samo za primer Pola Mekartnija, koji se naprasno pod stare dane setio da priča o "do sad nepoznatim detaljima" iz života i rada Bitlsa, ne bi li posredno promovisao (medijski manje interesantan) novi solo album. Ovakvih primera ima koliko volite.

"Boemska rapsodija" po tome nije nikakav izuzetak, pa smo uz trejlere mesecima mogli da pratimo interesantne priče koje prate snimanje, analize toga koliko Malek liči na Merkjurija, da li je on pevao, kako je pevao, da li je u filmu "dovoljno gej", da li je slavni pevač prikazan kao promiskuitetan ili "previše upeglano", i tako dalje.

No tokom svih ovih meseci, kao da je tu bilo još nečega što nije puki marketing, a što ima veze sa samom grupom Queen, te njenim značajem u sferi pop kulture i muzike danas. Nije nikakva tajna da već godinama unazad najveći tržišni uspeh postižu upravo "stadionski" velikani iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, pa i starijih poput upravo Pola Mekartnija. Bon Džovi, Metallica, povampireni Gansi, nezaobilazni U2, danas generišu veću pažnju nego (gotovo) bilo koji rok bend mlađe generacije.

Pored činjenice da se "starim" bendovima ne može osporiti himnični karakter njihovih najvećih hitova, nije zgorega osvrnuti se i na tržišno-medijsku sliku kakva je postojala u vremenu pre interneta. Nije bilo milion web portala i blogova, jutjuba, striming servisa, sveopšte dostupnosti svega koja rasipa pažnju slušaoca. Bilo je lakše, kroz par bitnih emisija, fokusirati se samo na one baš najbolje muzičare tog vremena, ili makar one koji su imali najveće hitove.

Ti hitovi su decenijama kasnije postali okosnica nostalgičarskih radio stanica, za generacije očeva i majki koji više nemaju vremena da slušaju novu muziku. Te pesme se izvode u programima za talente koji hoće da iskažu svoje "neverovatne vokalne sposobnosti", i na taj način ostvaruju i kontakt sa mladom publikom. Konačno, u vremenu koje tek stasalim tinejdžerima nameće doživljaj muzike kroz jedan klik na smartfonu, uzbudljiva je pomisao da je nekad postojala neka muzika koja bila pompezna, veća od života, koja vas je ujedinjavala sa desetinama hiljada ljudi na stadionu u pevanju, umesto da vas fragmentira na osamljene jedinke iza fejsbuk i instagram nadimaka.

Teško da postoji grupa koja bolje sumira duh vremena u pop kulturi, duh stadionskog roka, horskog pevanja, rok himni, interakcije sa publikom, pompeznosti utemeljene u istinskom talentu muzičara, od junaka naše priče, grupe Queen. Dovoljno je da se osvrnemo upravo na njihov antologijski hit "Bohemian Rhapsody" po kome je i nazvan aktuelni film - takav suludi miks prog-roka sedamdesetih i pretenciozne operske papazjanije je svojevremeno čak i kritika sahranila, što bendu nije smetalo da svoju kreativnu viziju izgura do kraja. A danas ovu numeru - s punim pravom - smatramo jednom od najvećih rok kompozicija svih vremena.

Kada svemu tome dodamo tragičnu priču Fredija Merkjurija, jedne od najpoznatijih osoba preminulih od posledica zaraženosti virusom AIDS-a, jasno je zašto ova grupa izaziva toliko emocija kod ljudi iole upućenih u njihov opus. Premda je Queen nastavio da funkcioniše i nakon Merkjurijeve smrti s različitim gostujućim pevačima (Polom Rodžersom i Adamom Lambertom, svojevremeno takmičarem u "Američkom idolu"), oduvek je bilo jasno da je upravo originalni pevač i njegov neponovljiv vokal taj za koga se neraskidivo vezuje slavno ime grupe.

A gde je film "Boemska rapsodija" u svemu tome?

Poznati glumac Saša Baron Koen ("Borat, "Ali G", itd.), koji je pretendovao na rolu Fredija Merkjurija dok izbor nije pao na Ramija Maleka, konstatovao je kako su producenti bili previše rezervisani za njegovu viziju te uloge, u kojoj bi bilo mesta za kojekve bizarnosti i neobične situacije iz burnog privatnog života slavnog pevača. Sa druge strane, preživeli članovi grupe su bili jasni u nameri da očuvaju i slave nasleđe benda, te su u tom smislu i bili fokusirani na određeni imidž kako grupe tako i Merkjurija, koji žele da prikažu.

Naravno, nije bilo ni moguće ni potrebno izbeći prikazivanje promiskuitetnog života koji je vodio Merkjuri, niti njegove seksualne orijentacije. No film u svojoj suštini ima dva vrlo jasna fokusa - vrlo intimnu priču o pevaču i njegovom usamljenom emotivnom životu koji se prelama kroz porodične, ljubavne i prijateljske odnose, kao i prikaz nastanka i izvođenja nekih od najvećih hitova ove grupe.

U tom smislu je upadljivo i odsustvo bilo kakvog društveno-političko-sociološkog komentara scenariste i reditelja, za šta bi se svakako lako našlo mesta u kontekstu pominjanja AIDS-a ili istopolne ljubavi tokom osamdesetih godina prošlog veka. Nema ni (za biografske filmove uobičajenog) povezivanja umetnika sa njegovim privatnim životom, te dubioznog objašnjavanja na koji način su određene pesme nastale. Najčešće vidimo ili Fredija za klavirom koji "niotkuda" izvlači predivne vokalne melodije, ili bend u studiju koji izvodi svoje velike hitove nastale iz vrlo jednostavne ideje ili "crtice" nekog od muzičara.

Sve to nam govori da je za shvatanje grupe Queen i Fredija Merkjurija važna muzika, i samo muzika. Premda u filmu članovi benda potenciraju povezivanje sa "autsajderima svih fela", svi sem Merkjurija su prikazani kao veoma strejt i uravnotežene osobe u svakom pogledu. Njihova strast prema tome što su napisali i odsvirali je ono što je najvažnije i za grupu i za reditelja. Muzika koja pogađa u srce i stomak, navodi na pevanje, tapšanje i ples, koju su povremeno i namenski pisali za publiku ("We will rock you" je nastala iz ideje da bi trebalo uključiti publiku u pesmu kroz tapšanje). Naposletku, i očekivanja gledaoca filma su u tom smislu ispunjena - muzičke sekvence su upečatljivo snimljene i pravilno dozirane tako da ne "zatrpavaju scenario", sve do dugačke finalne scene sa "Live Aid" koncerta na Vembliju koja trijumfalno zatvara film.

Ocenu umetničke vrednosti filma i performansa Ramija Maleka u ulozi života ostavićemo profesionalnim filmskim kritičarima za procenu. Ovom prilikom možemo samo da skinemo kapu za kasting, koji je "pogodio" ne samo pevača, već i čitav bend - naročito je zapanjujuća sličnost glumca Gvilima Lija i gitariste Brajana Meja, mada ne zaostaje ni ostatak glumačke ekipe.

Par sati uz "Boemsku rapsodiju" u bioskopu su svojevrsno finale nabujalog interesovanja za grupu Queen, koje se, uz programski plasirane vesti, manifestuje i kroz niz viralnih klipova u kome najrazličitiji muzičari objavljuju svoje obrade hitova grupe. Za očekivati je i sve veći uspeh profesionalnih tribute bendova posvećenih opusu Queen, a možda i buduće tematizovanje Merkjurijevog života kroz knjige i filmove. Konačno, uz pojavu bendova poput Greta Van Fleet ("klonovi" Led Zeppelina), ili vrhunskih tribute izvođača kao što su Brit Floyd, jasno je da smo obrnuli čitav krug u pop/rok muzici u kulturi i vratili točak vremena unazad. Radi li se o trenutnoj modi ili "kraju pop istorije", saznaćemo u godinama pred nama.

BONUS VIDEO: Espreso na probi grupe Fish in Oil - Kapu dole