OLIVIJE DIBOA: U životu, samo se treba usuditi
Foto: pierre gondard

intervju

OLIVIJE DIBOA: U životu, samo se treba usuditi

Više od jedne decenije Olivije Diboa (Olivier Dubois) potresa francusku scenu savremene igre najradikalnijim koreografskim postavkama.

Objavljeno: 27.02.2020. 15:25h
  • 13

Bio je direktor trupe Ballet du Nord, proglašen je za jednog od 25 najboljih svetskih igrača, nastupao za Anželina Preljokaja, Cirque du Soleil, Jana Fabra, Dominik Bovan, Sašu Valc i mnoge druge. Danas je na čelu sopstvene trupe COD u Parizu, a svoj intimni solo “Moje telo” prikazaće publici 17. Beogradskog festivala igre, 11. aprila, u Ateljeu 212. Dvanaest godina nakon Vaše prve koreografije, izvodite jedan solo koji istražuje domete telesne memorije i sposobnosti tela da ispriča priču o svojoj umetnosti. Da li možemo da kažemo da je „Moje telo...“ rezultat istraživanja pokreta tokom bogate karijere? Kraj kreiranja jednog sola nikad ne predstavlja rezultat, već samo početak nekog sledećeg istraživanja. Takođe, svaki nastup treba da donese novo iznenađenje. Nikad u potpunosti ne planiram izvođenje, jer uvek nastojim da prilagodim ono što je osnov komada onome što će biti potpuno drugačije od očekivanog. Moj solo performans je mala laboratorija za sve buduće radove koje ću kreirati kako bih opravdao ono što jesam – čovek scene. A kako su radovi koje ste stvorili tokom prethodnih 12 godina uticali na „Moje telo“? Ne znam da li običan posmatrač može uočiti međusobnu vezu između mojih radova. Ali ja verujem da nastavljam da istražujem, razvijajući iste principe, otvarajući iste ožiljke, ista pitanja. Moji radovi su za mene kao dugačka litija, kao neka preduga patnja. Na koji način vas je drevna egipatska „Knjiga mrtvih“ inspirisala da kreirate „Moje telo...“? Pročitao sam ovu knjigu pre nekoliko godina kada sam počeo da živim u Kairu. Moj život je danas negde na pola puta između Pariza i Egipta. U ovoj knjizi je istina, a jedna naznaka o reinkarnaciji može biti i nastojanje igrača da na sceni uvek iznova oživljavaju umetnost. Pitanje je šta se događa kada igrač umre. Iza slikara, vajara ili pesnika ostanu dela, a gde lutaju odigrani koraci vrsnih igrača? Koje su prednosti toga što nastupate sami na sceni? Da li se osećate bolje kada ste sami na sceni ili kada je delite sa drugim igračima? Ne mogu da pričam o prednostima, već samo o zadovoljstvu. Veliko mi je zadovoljstvo da nastupam, obzirom da je to moja prva i prava strast. Solo je na neki način rizičniji, ali nudi slobodu u pogledu vremena, prostora... Scena postaje vaš posed. Vreme je jako važno. Svaki sekund je priča. Tokom svoje igračke karijere sam uglavnom bio solista, ali sam bio srećan i onda kada podelim pozornicu sa drugim umetnicima. Igrati sa drugima znači graditi zajedništvo. Danas, kada imam svoju trupu, ja pravim komade za moje igrače, ali ne mogu istovremeno da budem sa njima na sceni. To je nemoguće. Obično radim za veliki ansambl, pa je važno da ih dobro usmerim, da vodim njihove pokrete i misao, a to mogu samo kad poništim sebe kao izvođača. Distanca je esencijalno važna za jasnu viziju. Da li je telo igrača njegovo remek delo ili sredstvo za stvaranje remek dela? Telo igrača je remek delo sastavljeno od milion pokreta, namera, pozicija, milion ožiljaka... pravi mozaik iskustva, lepote i bola. Kako vidite i shvatate sebe, vaše telo? Kao i uvek, stvaram da bih postavljao pitanja, jer ne znam odgovore na njih. Osećam da sam smrtan, a da u sebi nosim deo besmrtnosti. Kažu da uvek iznenadite i protresete francusku scenu sa svojim radikalnim komadima. Šta je danas radikalno u igri, šta može da iznenadi ili šokira publiku? Nikad nisam želeo da šokiram. Možda samo pokušavam da održim svoj integritet u potpunosti, pa neke ideje i stavovi deluju radikalno na sceni. Ipak, pomalo uživam u tome što uvek uspem da izazovem reakciju. Ponekad i bes. To je zabavno! Kritičari su rekli da je „Moje telo... istovremeno „uzvišen i drzak, duhovit i strašan komad“. Kakve su bile reakcije publike? Do sada su reakcije bile neverovatne. Žene su mi izjavljivale ljubav, a muškarci divljenje. Proglašeni ste jednim od dvadeset pet najboljih igrača na planeti 2011. godine. Da li je to bio teret ili podstrek? Ni jedno ni drugo. Samo sam bio izuzetno ponosan na svoj rad, jer sam počeo da se bavim igrom veoma kasno. I verovao sam da moj primer može biti podrška i podstrek nekim novim, mladim igračima. U životu, samo se treba usuditi!

Koji je vaš sledeći korak? Naziv moje sledeće predstve je “Itmahrag”. To je delo za 8 egipatskih igrača koje je zasnovano na mahraganat muzici. Ovo je muzika koja se pojavila u siromašnim krajevaima Kaira i Aleksandrije, kao prodoran glas mladih ljudi! Premijera će se održati na Bijenalu igre u Lionu u septembru 2020.

Bonus video:


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media