GORAN PASKALJEVIĆ: ''ZEMALJSKI DANI TEKU'' - To varljivo zlatno doba
Danilo Vujović, nosilac glavne uloge, Foto: Promo

domaći film

GORAN PASKALJEVIĆ: ''ZEMALJSKI DANI TEKU'' - To varljivo zlatno doba

Naš stalni saradnik Zoran Janković napisao je ovaj kritički osvrt na jedan pomalo skrajnuti i nepravedno zaboravljeni film Gorana Paskaljevića - "Zemaljski dani teku".

Objavljeno: 29.09.2020. 15:41h
  • 22

Protiv biologije i fatuma niko nikada zapravo nije mogao išta konsekventnije da učini, te neka nam iznenadna smrt Gorana Paskaljevića onda bude pokriće (ukoliko je pokriće uopšte i potrebno) da se prisetimo najboljih i najspecifičnijih delova njegovog rediteljskog i autorskog opusa. Usled svoje žanrovske i stilske fuidnosti i varljivosti, u odabirima tog tipa često sasvim nepravično biva izostavljen Paskaljevićev film „Zemaljski dani teku“, koji je lane napunio četrdeset godina.

foto: Promo

I sa današnjeg gledišta reč je o izrazito osobenom delu, igranom filmu u kome glavne uloge tumače naturščici, a krovni koncept te priče o jednoj jeseni u životu stanara i stanarki neimenovanog staračkog doma je naglašeni verizam, potcrtan i osnažen Paskaljevićevim finim sentimentalizmom, veoma izraženim u toj, njegovoj prvoj fazi bavljenja celovečernjim filmom.

Na planu ideja i motiva kroz ovu povest o promenama koji će u tužnu i odveć tihu svakodnevicu dobrovoljno ili prislino udomljenih uneti dolazak skakutavog, šarmantnog, druželjubivog i vitalnog brodskog kapetana u penziji, Paskaljević se bavio starošću, bolešću, smrću, ali na prvom mestu usamljenošću. Čini se da je autorovo najiskrenije uverenje da se ova tegoba ipak može prevazići, čak i u tom konkretnom, čemernom egzistencijalnom kontekstu.

foto: Promo

U ovom delu do punog izražaja dolazi Paskaljevićev naglašeni humanizam, kao i njegova nepatvorena briga za junake priča koje je birao da pripoveda (naravno, filmskim jezikom), a nasuprot možda očekivanom zauzdanom cinizmu ovde srećemo iskrenu empatiju i poriv da se sazna više o istinskim korenima duboko ličnih tuga i potonjih padova u samozatajni i mahom tihi splin.

To je u izvesnoj meri bilo prisutno i u ostalim viđenim ostvarenjima iz tog razdoblja Paskaljevićevog filmskog stvaralaštva – u "Čuvaru plaže u zimskom periodu", gde seta upadljivo i često izbija na površinu podno te uspele komedije lokalnih naravi, a i u "Psu koji je voleo vozove", gde osetna melanholija skladno pulsira sa tim lako uočljivim omažom nasleđu ovdašnjeg crnog talasa na filmu.

foto: Promo

Osim toga, Goran Paskaljević u "Zemaljskim danima" podseća na često prećutanu i slabije vidljivu transformativnu moć vitalnosti koja daje oduška potrebi za životom što punijim plućima i radošću, čak i u tom neveselom okviru pozne i samotne jeseni onih obično gurnutih na rub fokusa društva. Tako smo u prilici da čitavim tokom ovog sasvim uspelog i jedinstvenog filma pratimo kako se menjaju i pojedinačne i grupne dinamike u staračkom domu pod nenametljivim ali sveprisutnim uticajem glavnog aktera priče (u vrsnom tumačenju Dimitrija Vujovića, koji će se docnije pojaviti u još dva klasika – "Posebnom tretmanu" i "Ocu na službenom putu").

U filmu nema nijednog snažnog i upadljivog kontrapunkta, moć i sugestivnost pristižu pre svega u vidu vešto udenutih detalja; tako će, na primer, u jednom trenutku, a u sklopu priprema/audicija za ambicioznu novogodišnju priredbu, upadljivo živahna starica će nadahnuto odrecitovati pesmu koja kreće stihovima: „Kad si na stazi već blizu groba, da l’ se to može nazvati zlatno doba?“.

foto: Promo

Pritom, Paskaljević ovde pokazuje punu svest o značaju prominentnih junaka u intrigantnom kontekstu, čemu je ovde zdravorazumski podređeno dosta toga, te "Zemaljski dani teku" biva i izrazito rečita društvena hronika, nošena magnetizmom glavnog junaka, ali i bogatom i živopisnom galerijom manje ili više neimenovanih aktera te priče o životu koji ipak buja i barem povremeno i privremeno se menja.

foto: Promo

"Zemaljski dani teku" je zanimljiv i za današnja, potencijalno cinična gledanja, tim pre što je i u ovdašnjim i svetskim razmerama uveliko krenuo novi krug brisanja, ili barem zamagljivanja granica između dokumentarnog izraza i posve oprečne mu igrane strukture. U tom smislu, nije prevelika greška "Zemaljske dane" Gorana Paskaljevića doživeti i pojmiti kao ubedljiv primer dokudrame ili dokufikcije, mada ovo prevashodno jeste kvalitetan film čija univerzalnost dobacuje i do današnjih dana, nimalo ne izgubivši na neporecivoj autentičnosti kao jednom od udarnih aduta.

Bonus video:


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media