UKORENJEN U BUDUĆNOSTI: Kako je Kraftwerkov sintisajzerski čarobnjak Florian Šnajder preobrazio muzički svet

Opraštajući se od Floriana Šnajdera, suosnivača Kraftwerka, nemačkog elektronskog dvojca koji je promenio zvuk moderne muzike, prisećamo se njegovih reči u intervjuu za Rolling Stone davne 1975: “Kraftwerk nije bend. To je koncept. Mi to zovemo ‘Die Menschmaschine,’ što znači ‘čovek mašina.’ Mi nismo bend. Ja sam ja. Ralf je Ralf. A Kraftwerk je vozilo za naše ideje.” Kao što je njegov dugogodišnji saradnik, Ralf Huter jednom rekao, Šnajder je bio “zvučni fetišista” grupe — mašina u čovekomašini.

Kraftwerk su se uvek komotno osećali u svojoj reputaciji cerebralnih tehnokrata. Kada im je Lester Bangs prigovorio da je njihova muzika anti-emotivna, Šnajder je odgovorio “‘Emocija’ je strana reč.” Na neki način je prikladno to što je grupa tek danas saopštila tužnu vest o Šnajderovoj smrti, takođe su objavili i to da je umro pre mesec dana i da je sahranjen u privatnosti — veoma kraftverkovski manir.

Ali u njihovoj muzici postoji duboko elegična melanholija, naročito u njihovoj najslavnijoj trilogiji albuma iz sedamdesetih: Radio-Activity, Trans-Europe Express, i The Man-Machine. Svako može čuti tu više nego ljudsku bol u pesmama “Antenna,” “Ohm Sweet Ohm,” “The Hall of Mirrors,” “Europe Endless,” ili “Neon Lights.” Postoji tu i ushićenje, koje je razlog zašto su ostvarili tako masivan uticaj na svu kasniju dance muziku. Gledanje Kraftwerka uživo na njihovoj sjajnoj turneji 2005 (poslednjoj sa Šnajderom), sa robotima koji se mrdaju na bini, bilo je čudnovato radosno iskustvo za masu.

Kraftwerk su bili pioniri ideje sintisajzerske grupe koja se nije pretvarala da je bilo šta drugo, upućujući na taj način izazov granicama između prirodnih i sintetičkih zvuka. Kao što je Šnajder rekao Rolling Stoneu, “Mi ne pravimo razliku između nekog akustičnog instrumenta kao izvora zvuka i bilo kog zvuka u vazduhu ili veštačkog na traci. Sve je to električna energija u svakom slučaju.”

Podsmevali su se rock idealu večite mladosti koji je sedamdesetih bio sveprisutan kao utopiji — još uvek su bili dvadesetogodišnjaci kada su pozirali kao stari holivudski ludi naučnici za Trans-Europe Express, jedan od najbriljantnijih omota albuma te decenije.

Rođen 1947, Šnajder je odrastao u Dizerdorfu, kao sin arhitekte specijalizovanog za gradnju aerodroma i garaža. Upoznao je Hutera 1968 dok je studirao flautu; osnovali su svoj Kling Klang studio u Dizeldorfu i bili su opčinjeni mogućnostima sintisajzera. Krenuli su na nemačkoj art-rock sceni — rodnom mestu čudovišta gruva kao što su Amon Duul II, Can i Neu!, i orkestratora poput Tangerine Dream i Cluster. Inspiraciju su nalazili kod kompozitora kao što su Teri Rajli (Terry Riley) i Štokhauzen, kao i industrijskom ambijentu grada. “Naš studio nalazi se usred naftne rafinerije,” rekao je Šnajder za Rolling Stone. “Svuda oko njega su dim i vatra a kada izađete iz studija čujete to šištanje svuda oko sebe.” (Intervjuista je zabeležio da je to izgovorio “rogačeći oči” što je prilično teško zamisliti.)

Proboj Kraftwerka doneo je “Autobahn,” godine 1974, 22-minutna elektro-trans oda inspirisana Brajanom Vilsonom. To ih je učinilo rok zvezdama u SAD. Uživo su tretirali binu kao mobilni studio. Šnajder je bio ključ njihovog ekscentričnog vizuelnog imidža — sa svojim izvajanim čelom i trepavicama, on je prizivao u sećanje Konrada Fajta iz filma Kabinet doktora Kaligarija, slažući ozbiljna crna odela, zalizanu kosu, i ljudskije-od-ljudskih osmeha. Na njega pomislite kada zamislite Kraftwerk.

Kraftwerk se nije uklapao u rock muziku i njenu publiku — to je bio razlog zašto se grupa nigde nije osećala kao kod kuće. Kako je Huter rekao časopisu Mojo godine 2009, “Nakon rata, kad smo se rodili, bili smo neka vrsta nulte generacije. Imali smo tu staru kulturu, korene u klasičnoj nemačkoj muzici, a onda naravno i u rokenrolu i američkoj savremenoj muzici … Ali morali smo da stvorimo sve sami za sebe, da se ukorenimo u budućnosti. Isprva je to bio šok.”

Kao i mnogi drugi američki klinci i ja sam Kraftwerk prvi put čuo posredstvom albuma Afrika Bambaataa “Planet Rock,” koji je počeo da nas bombarduje sa getoblastera u američkim podzemnim železnicama. Njihov uticaj dominirao je osamdesetim: hip-hop DJ-jevi u potrazi za savršenim bitom, novoromantični sintisajzerski zaluđenici poput Depeche Mode i Duran Duran (čiji je sporedni projekat Power Station bio bukvalni prevod reči “Kraftwerk” na engleski), tehno-pop talas Yazoo, Eurythmics, Human League i ostalih, sve do punk čudaka poput Big Black i detroitskih tehno pionira kao što su Huan Etkins (Juan Atkins) i Derek Mej.

Dejvid Bouvi je bio samo jedan od mnogih ljudi čije muzičke ideje su uzletele u nebo kada je čuo Kraftwerk. Na B strani albuma “Heroes” nalazi se pesma “V-2 Schneider,” referenca na rakete V2 koje je konstruisao Verner fon Braun koje su razarale London neznatno pre Bouvijevog rođenja, ali i na Floriana Šnajdera.

Trans-Europe Express je njihov najslavniji album — futuristička vožnja vozom, sa Bouvijem i Igijem Popom u vagonima. Ipak, neki od nas vole Radio-Activity ili The Man Machine još više. Ako je Trans-Europe Express bio njihov elektro Revolver (referenca na album The Beatles), Radio-Activity je bio njihov Rubber Soul. Njegov prikladni izliv tranzistorskog statičkog šuma, koji zuji kao baterijski radio sa slušalicama skriven ispod peškira kada baterije umiru, to je grčeviti napor introvertnog deteta koje pokušava da se poveže sa radio talasima spoljnog sveta. Džejms Marfi iz LCD Soundsystema je to sjajno opisao u časopisu Mojo: “Radio-Activity je ploča koju bih slušao i još uvek to radim kada želim da se osetim osamljeno. To je najtoplija i po mom mišljenju i najtužnija od svih ploča Kraftwerka, iako to sve mogu pripisati skoro isključivo pesmi ‘Radioland,’ koja je najbolnija na toj ploči.”

Šnajder je napustio grupu 2008, pet godina nakon finalnog studijskog albuma Tour de France Soundtracks. Huter je nastavio da vodi Kraftwerk od tada; jubilarna 3D turneja povodom 50. godišnjice benda zakazana je za 2020. “On radi na drugim projektima, naučnim,” rekao je Huter o svom bivšem drugu iz benda još 2009. Šnajder je iznenadio obožavaoce povratničkim singlom 2015, “Stop Plastic Pollution,” protestnom pesmom protiv klimatskih promena snimljenom sa Denom Laksmanom. Na premijeri ove pesme nosio je odelo od reciklirane plastike.

Danas neretko čujemo kritike raznih muzičkih projekata za koje se kaže da im "nedostaju emocije", kao što je poneko govorio i o Kraftwerku na početku njihove karijere. Ipak, Florian Šnajder i Krafwerk naučili su svet da čuje lepotu mašine

Bonus video: