KOKAN POPOVIĆ IZ KULTNE GRUPE ZVUK ULICE: Svaka različitost je bunt
Kokan Popović / Zvuk ulice, Foto: Petar Popović

pred beogradski koncert

KOKAN POPOVIĆ IZ KULTNE GRUPE ZVUK ULICE: Svaka različitost je bunt

"Svako ima slabu tačku na deceniju u kojoj se osećao kao da je 'svet njegova ostriga'. Meni su to sedamdesete godine"

Objavljeno: 24.05.2019. 10:41h
  • 7

Legendarna beogradska ’prednovotalasna’ grupa Zvuk ulice nedavno se vratila na scenu i objavila svoj prvi album "Kao začaran", 40 godina nakon što su kao klinci uzburkali duhove u Beogradu svojim neobičnim i svežim pristupom rokenrolu! Tim povodom će održati koncert 31. maja od 21 sat u Klubu Doma omladine Beograda.

Ovo je bio povod i za razgovor sa Slobodanom Kokanom Popovićem, osnivačem, kompozitorom i bubnjarem benda Zvuk ulice.

Grupu “Zvuk ulice” osnovali ste 1976 godine. Kako vam sa ove distance izgleda tadašnji trenutak na našoj muzičkoj sceni?

Ako govorimo konkretno o 1976. godini, meni se čini da su tada i pank i novi talas bili veoma malo prisutni, a da su scenom vladala velika “mejnstrim” imena kao na primer, Bijelo Dugme.

Za nas lično, to je bila prelomna godina u kojoj smo počeli prelaz sa džez-roka na sirovu, ali veoma izražajnu novu muziku. To se desilo tako što smo oduševljeni pesmom “Sheena is a punk rocker” od Ramonesa, odlučili da je odmah uvrstimo u naš repertoar. U to vreme je repertoar bio amalgam svega i svačega; imali smo četvoromesečni ugovor sa ugostiteljskim preduzećem “Tri grozda” za nastupe u tek otvorenom restoranu na šestom spratu “Beograđanke”.

To je bilo neverovatno vreme. Polako je već počelo da se oseća “ono nešto novo u vazduhu”. Svako ima slabu tačku na deceniju u kojoj se osećao kao da je “svet njegova ostriga”. Meni su to sedamdesete godine.

 

Iako bez objavljenog albuma, publika koja vas je slušala na koncertnim nastupima, brzo je “Zvuk ulice” proglasila za jedan od bendova koji su doneli “novi talas” na naše prostore. Šta mislite da vas je tada izdvojilo od drugih bendova?

Od instrumentalne postave, do stila muzike i personalnog sastava. Mislim da nas je mnogo toga izdvajalo od “trenda”. Volim izreku “Svaka različitost je bunt”. To je lako moglo da se primeni na nas, klince iz grupe “Zvuk ulice”. Možemo to da ilustrujemo numerom sa albuma “Amelia”. Ta pesma je nastala početkom 1977. godine, a snimljena je godinu dana kasnije. Ona je i danas drugačija.

Nije redak slučaj da se nekada popularni bendovi, koji su prestali sa radom, ponovo okupe posle nekoliko decenija, i nastave koncertnu aktivnost, svirajući stare hitove. Čini se da je jedan od razloga vašeg okupljanja bio i da “odužite dug” sami sebi i publici – da snimite debi album, što ste i ostvarili. Kakvim motivima ste bili vođeni kada ste odlučili da ponovo okupite “Zvuk ulice”, i sa kakvim planovima ste se upustili u tu avanturu?

Sami ste skoro sve rekli! Dodaću samo nešto malo o planovima: oni se ne obznanjuju ako ste odrasli na tome da treba da mislite jedno, pričate drugo, a radite nešto treće! Ali reći ću vam ovo – velika avantura definitivno jeste; i to bez obzira koliko jesmo ili nismo “u žiži javnosti”!

Da li je album “Kao začaran” muzički odjek onog vremena, ili više slika toga što “Zvuk ulice” jeste danas, 40 godina stariji?

Pre će biti ovo drugo. Definitivno ovo drugo. Moglo bi tu svašta da se doda, ali ostavimo to za neku drugu priliku.

Zvuk Ulice danas
Zvuk Ulice danas foto: Promo

Vlada Divljan bio je jedan od članova originalne postave benda,a njegova prerana smrt omela je nastavak vaše saradnje u ponovnom okupljanju. Kako pamtite Vladu, i koliko je saradnja koju ste ostvarili uticala na “Zvuk ulice”?

Ja bih malo drugačije postavio stvar: koliko je naša saradnja u okviru “Zvuka ulice” uticala na kasniji Vladin rad, kao uostalom i na moj budući rad. O tome je, znate, Vlada Divljan dosta toga rekao, naročito u svojim kasnijim javnim razmišljanjima.

Vladu pamtim pre svega kao prefinjenog momka, i to je već neko kulturno “opšte mesto”, gde nije potrebno bilo šta naglašavati. Danas se dosta potencira ta neka bon-vivanska, šmekerska strana Vladine ličnosti. Zaboravlja se da je imao iskrenu akademsku strast jednog beskrajno znatiželjnog muzikologa.

Što se samog rada u tadašnjem Zvuku ulice tiče, većina pesama su bile moje kompozicije – ali se i tada nazirala Vladina inspiracija.

Dodao bih na kraju da su neke od naših “kasno-večernjih priča o svemu i svačemu”, mnogo godina kasnije, našle svoj odraz u nekim pesmama sa albuma “Kao začaran”. Pomenuću samo kompoziciju “Karakondžula”.

 

Dugo niste živeli u Srbiji, recite nam nešto više o tome čime ste se bavili u prethodnom periodu?

Početak rada na albumu „Kao začaran“ se vremenski poklapa sa mojim povratkom iz Južne Afrike gde sam proveo preko dve decenije. Upravo je iskustvo „života u egzilu“ uticalo da se Vlada i ja ponovo zbližimo, i donesemo odluku (zajedno sa Zdenkom) o obnovi „Zvuka ulice“.

Imao sam u Južnoj Africi retku sreću da nikada nisam došao u situaciju da potpuno zapostavim ni muziku ni slikarstvo. Bilo je perioda kada su mi to bili glavni izvori prihoda, naročito tokom poslednjih godina boravka.
Sve je počelo tako što sam izlagao akvarele u restoranu u kojem sam radio. Prodaja je, na sreću, veoma brzo krenula. Usledile su potom i brojne privatne narudžbe, kojih je potom, u većoj ili manjoj meri, uvek bilo.

 

BONUS VIDEO: Game of Thrones: Redakcijska diskusija (duži video)

(Espreso.rs)

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media