STRAVIČNO UPOZORENJE LEGENDARNOG BENDA: Desnica je već pobedila, a nacionalizam će uzrokovati SVETSKI RAT!
Laibach o svim temama, Foto: AP/Dita Alangkara

O SVIM TEMAMA

STRAVIČNO UPOZORENJE LEGENDARNOG BENDA: Desnica je već pobedila, a nacionalizam će uzrokovati SVETSKI RAT!

I Jugoslavija u ekonomskom smislu nije značila baš bog zna šta, ali je zato u međunarodnim odnosima bila pravi politički div

Objavljeno: 04.05.2019. 15:38h
  • 3

Laibach se vraća u Hrvatsku koncertima 10. maja u zadarskom Arsenalu, 11. maja u rečkom Pogonu kulture i 15.juna na krovu zagrebačkog Muzeja savremene umetnosti. Dolaze sa aktualnim programom s nedavne evropske turneje pod naslovom “The Sound of Music”.

Okosnica su genijalne obrade pesama iz mjuzikla i filma “Moje pesme moji snovi”. Kako sami kažu, to je najbolji program koji trenutno imaju, a na pitanje spremaju li nešto posebno za povratak na krov MSU-a odgovaraju: “Svaki je naš koncert poseban, pa makar bio jednak kao prije 30 godina”. Svako tko ih sluša s tim će se lako složiti, a razgovor smo i počeli s povesnim zagrebačkim koncertom održanim pre 36 godina.

Kako Laibach pamti legendarni nastup na tom festivalu 1983? Je li to bio početak ozbiljnog političkog progona Laibacha?

Svakako pamtimo taj nastup kao jedan od naših najbitnijih koncerata u povesti. Bilo je to 23. travnja 1983. Uspjeli smo se tad pomalo gerilski ubaciti u 12. Muzički biennale, čiji je programski direktor bio Igor Kuljerić. Nastupili smo zajedno s prijateljskim engleskim grupama eksperimentalne industrijske provenijencije Last Few Days i 23 Skidoo, u kontekstu ‘omladinskog’ programa festivala, koji se zbivao u RANS-u Moša Pijade. Naš je nastup, naslovljen s ‘Mi kujemo budućnost’, bio dogovoren od 24 sata do 5 ujutro. Laibach je za taj koncert na tradicionalno avangardnom Biennalu pripremio poseban multimedijski show, koji je uključivao 10 ili 12 videomonitora na samoj pozornici te filmske projekcije u pozadini. Na velikoj 35 mm projekciji za vreme nastupa prikazivao se dokumentarni film ‘Revolucija još traje’ Milana Ljubića iz 1971. koji je glorifikovao uspehe socijalističke Jugoslavije, a direktno na taj film projektovao se i super 8mm filmski loop prizora iz pornofilma. Na videomonitorima u međuvremenu prikazivao se naš eksperimentalni autorski video, nazvan ‘Morte ai s’ciavi’, s grafičkim prikazom operacije bolesnika. Super 8 mm pornosnimka projektovao se preko svih propagandnih scena iz Jugoslavije, pa i preko kongresa Komunističke partije, a tim i preko vrhovnog komandanta. Usred nastupa, oko 3.30 ujutro došli su redari, milicionari, a na kraju i vojska, da bi nasilu i u potpunom haosu – sve tri grupe, koje su tada nastupile u zajedničkoj improvizaciji, nisu htele da napuste pozornicu pa su uprkos isključenoj struji, nastavili da sviraju dalje – uspeli da prekinu koncert negde oko 4.30. Nakon toga se digla hajka protiv Laibacha i Predsedništvo Republičke Konferencije Saveza socijalističke omladine Hrvatske i Socijalistički savez radnog naroda Hrvatske protestovali  su kod svojih slovenačkih kolega političara, a kao rezultat toga usledila je medijska kampanja protiv grupe u Sloveniji i uskoro nakon toga zabrana Laibacha, koja je trajala do 1987., tako da bi se moglo reći, da je to zaista bio početak ozbiljnog progona grupe... Uprkos tome Laibach se u Zagrebu i u vreme zabrane pojavio poluilegalno 26. travnja 1985., gdje je, uz 13. Muzičkog biennale, održao svoj koncertni nastup u još jednoj legendarnoj zagrebačkoj dvorani Kulušić. Naslov tog koncerta bio je ‘Kontinuitet čiste forme’.

Koncert na krovu MSU-a 2015. bio vam je zagrevanje za istorijski nastup u Severnoj Koreji. Slavoj Žižek nazvao ga je najvažnijim kulturnom-političko-ideološkim događajem 21. stoljeća.

Slavoj Žižek je veliki filozof, zato se nadamo da ima nešto istine u njegovoj izjavi, pa makar bila veoma apstraktna. Koncert u Severnoj Koreji svakako nam puno znači i o njemu možemo govoriti samo u superlativima, ali momentalno pripremamo nešto, što bi moglo biti isto tako bitno i veliko, ali o tome još ne možemo previše pričati.

Dokumentarni film “Dan oslobođenja” govori o izuzetno velikom naporu i strpljenju koje su obe strane morale uložiti da bi se dogodio koncert u Pjongjangu. Ko je bio tolerantniji?

Svi smo bili jako tolerantni. Bila je to prava škola međusobne tolerancije. Mi smo naravno očekivali cenzuru, pa se zbog toga njome nismo previše opterećivali. Severnokorejska kulturna cenzura je ionako puno nevinija i etičnija od cenzure kakva postoji u razvijenim zemljama Zapada u kojima vlada diktatura tržišta i kapitalističkih odnosa, pa su svi, koji ne žele ‘plesati’ po tim notama, automatski cenzurisani i odrezani od javnosti. U Pjongjangu su nas tako cenzori zamolili da povučemo neke od pesama koje su jednostavno bile previše zvučno ili vizualno ‘agresivne’ za njihovu percepciju i to smo učinili bez ikakvih problema. Zbog toga koncert nije bio ništa manje “subverzivan”. Laibach jednostavno nije moguće toliko cenzurisati da više ne bi bio Laibach.

Jeste li saznali tko je uopšte bila publika, onih 1500 ljudi na tom koncertu? Kakav je bio osjećaj pred njima na pozornici?

Publika, koja je sa strane organizatora – Komiteta za kulturnu razmjenu – bila pozvana da bude na koncertu, bila je uglavnom iz kulturnih krugova, delatnici raznih muzičkih orkestara, novinari, strani ambasadori i diplomati, plus nekih tridesetak hard core Laibach fanova, koji su u Pjongjang došli sa svih strana sveta, samo da bi mogli videti taj koncert. Publika je reagovala pristojno, aplauzom nakon svake pesme, a na kraju su se dogodile i stojeće ovacije. Svakako nisu svi uživali – ambasador Sirije npr. tužio se da je “bilo preglasno i da je zvučalo kao mučenje”. Choe Jong Hwan, stariji korejski posetilac, komentarisao je nakon koncerta: “Nisam znao da takva muzika postoji u svetu, a sada znam.” Rodong Sinmun (Radničke novine) – službeni list Centralnog komiteta Radničke stranke Koreje – ocenio je drugi dan koncert na naslovnoj strani ovako: “Slovenska grupa Laibach održala je nastup u Pong Hwa teatru. Radnici u srodnim djelatnostima, zaposlenici iz Pjongjanga, evropske delegacije i kulturna izaslanstva te predstavnici raznih diplomatskih i međunarodnih organizacija, članovi osoblja stranih ambasada i iseljenici koji žive u Koreji, bili su u publici. Korejska agencija za kulturnu razmenu, norveški kulturni aktivist Morten Traavik i slovenačski muzički sastav Laibach zajedno su pripremili koncert, koji je uključivao pesme, kao što su ‘The Whistleblowers’, ‘Sound of Music’, ’Climb Every Mountain’, ‘Edelweiss’, ’Across The Universe’, ‘Life is Life’, ‘Do, Re, Mi’ i druge svetske klasike i antiratne promirovne tematske pesme. Izvođači snažnih glasova poseduju i jedinstvene stilove pevanja i istakli su lepotu svake pesme svojom virtuoznošću, pokazavši tako umetnički kalibar ove grupe. Na veliko zadovoljstvo publike Laibach je odsvirao i izvrsnu izvedbu korejske pjesme ‘Arirang’.” Koncert je snimala severnokorejska televizija i delove koncerta prikazivala idući dan na njihovom nacionalnom televizijskom programu, tako da ga je – barem delimično - videla cijela zemlja.

Je li taj silan napor vredio truda? Šta ste naučili o Severnoj Koreji, a potom i Južnoj, gde ste takođe nastupili?

Svakako je ta naša poseta Severnoj Koreji vredela svakog truda. Došlo je do prave kulturne i civilizacijske razmene, mi smo naučili puno o toj zemlji, pa i ono, što nam je već bilo jasno kad smo krenuli tamo, a to je, da tamo nije sve crno-belo i da ne treba verovati svakakvim lažnim vestima u vezi s tom državom. Posle smo nastupili i u Južnoj Koreji i, ako upoređujemo obe države, gde živi isti narod, teško je odlučiti gde se zapravo živi bolje. Južna je Koreja doduše demokratska, ali uistinu jako totalitarna i korporativna zemlja, gde život uopće nije jednostavan. Skoro bi se moglo reći da smo osetili više sreće i dostojanstva u Severnoj Koreji.

Iznenadilo me kada sam u dokumentarcu čuo da je film “Moje pjesme moji snovi” (Sound of Music) dobro poznat u Sjevernoj Koreji.

Znali smo da je to jedan od retkih američkih filmova koji u Severnoj Koreji nije na crnoj listi i navodno ga čak u nekim školama koriste za učenje engleskog jezika. I kad smo razgovarali s našim domaćinima u Pjongjangu, svi su znali za taj film. A pošto smo i mi njegovi veliki fanovi, konačno smo, u kontekstu nastupa u Demokratskoj Narodnoj Republici Koreji, našli dobar razlog da ga obradimo.

Slažete li se s tezom da umjetnost i koncepciju Laibacha Zapad razume isto onoliko koliko i Severna Koreja? I nakon gotovo 40 godina mnogima još nije jasno jeste li vi kritičari ili propagatori totalitarizma...

I neka tako ostane. Svatko ima pravo i mogućnost razumeti Laibach na svoj način, a mi možemo samo podvući crtu – neka živi hiljade interpretacija!

Žižek kaže da vi jednostavno izvlačite na svetlo dana totalitarističke tendencije svakog sistema i svake političke moći, pa i u najdemokratskijim zemljama.

Teško nam je proturječiti Slavoju Žižeku - on to ionako najbolje sam radi za sebe - ali istina je da analiziramo odnos između ideologije i umetnosti, politike i kulture u svim sistemima, a totalitarizam nije nešto što bi bio specifikum isključivo fašizma, nacizma ili komunizma.

Kako je došlo do poziva iz Poljske da 2014. snimite album povodom 70. godišnjice Varšavskog ustanka?

Mi smo dosta nastupali u Poljskoj, tako da znamo ponešto o njihovoj povesti, muzici i umetnosti, pa nas je Poljski nacionalni centar kulture pozvao da posebnim minialbumom obeležimo 70. godišnjicu Varšavskog ustanka, što smo rado učinili, jer je ta epizoda bila jedan od najherojskijih i najtragičnijih događaja Drugog svetskog rata.

Kako je Laibach doživio Izrael, a kako Izrael Laibach?

Porodica osnivača naše izdavačke kuće Mute Daniela Millera ima korene u Tel Avivu, a i mi imamo mnogo prijatelja, pristaša i sledbenika u Izraelu, tako da smo iz poštovanja prema njima i iz poštovanja prema jevrejskojh istoriji odlučili da nastupimo u Izraelu. Vjerojatno nas Jevreji vole i zato što i nas, kao i njih, mnogi iracionalno mrze. Glavna razlika između Jevreja  i Laibacha je u tome što mi ne mrzimo natrag. Odnos između Jevreja i Palestinaca je zaista problematičan, kompleksan i zapravo tragičan. Dok smo bili u Izraelu, posetili smo i Jerusalim i delove Palestine i nadamo se da ćemo jednog dana moći napraviti koncert i u palestinskoj državi, ili barem u državi u kojoj će Jevreji i Palestinci živeti u ravnopravnom odnosu. Zbog toga smo u Tel Avivu na koncertu odsvirali i našu verziju izraelske himne, kombinovane s palestinskom.

U kojoj bi vam zemlji bio najveći izazov ili želja da nastupite nakon Severne Koreje?

Voleli bismo da nastupimo u Iranu, ali i u Saudijskoj Arabiji.

Da li je s padom komunizma i raspadom Jugoslavije u Sloveniju i ostale njene bivše republike uopšte stigla demokratija? Traavik u “Danu oslobođenja” kaže da misli kako je Laibach raspadom Jugoslavije postao siroče...

Stigla je demokratija, ali to ništa ne znači jer demokratija ima svakakvih. Najveći problem Slovenije nije da je to zapravo mala zemlja bez specifične političke teže, nego to da pristaje na takvu definiciju i da se pravi još manjom i nebitnijom nego što zaista jest. Osamostaljenje Slovenije bio je donekle kolektivan herojski čin, ali to se herojstvo ubrzo izgubilo u konkretnim ekonomskim i političkim problemima nakon osamostaljenja. I Jugoslavija u ekonomskom smislu nije značila baš bog zna što, ali je zato u međunarodnim odnosima bila pravi politički div. Zbog toga nam je žao što se ta zemlja raspala, ali jasno nam je da je konfuzna, kakva je postala nakon Titove smrti, sa svim strvinarima koji su se okupili oko njezina leša, jednostavno više nije mogla opstati u istoj konstelaciji kao pre. Mi svejedno navijamo za više političke mudrosti i kulturne povezanosti između država koje su nastale na području bivše Jugoslavije.

Da li se Laibach morao prilagoditi novom vremenu i prilikama? Što se bitno promenilo?

Za nas se nije puno promenilo, mi se dobro osećamo u svakom sistemu. Zato se i novom vremenu i prilikama nismo previše prilagođavali, samo možda donekle iskalibrirali.

Kako se Laibach nosio s pojavom nacionalizma? Dobar deo Europe opet koketira s nacifašizmom. Je li to ostvarenje Laibachovih vizija, odnosno upozorenja?

Fenomenom nacionalizma i nacifašizma mi smo se zaista puno bavili, stoga se nikako ne čudimo što su se oba opet pojavila, i to u velikom planu. U nekom se smislu Drugi svetski rat doista nikada nije završio. Samo se, poput poluugaslog ali još aktivnog vulkana, povukao ispod površine, gde sve vreme brboče i stvara manje ili malo veće erupcije, a nikada se ne zna kad će on opet buknuti svom snagom. Seizmološki i sociološki znakovi na površini ne pokazuju ništa dobro. S jedne strane neosetljivost široke posleratne populacije na Holokaust te nacionalistička i rasistička nesnošljivost, a na drugoj histerija, koju proizvode destruktivno orijentirane ekstremističke političke stranke i niz drugih nedostataka koji čine sastavni dio kapitalističkog diktata, stvara idealne uslove za oživljavanje tog vulkana. Slovenski ili hrvatski nacionalizmi nisu ništa manje opasni od nemačkog ili američkog nacionalizma. I Prvi svetski rat bio je u velikoj meri rezultat nacionalističkih procesa u malim zemljama naše regije. Drugi je bitan razlog za rast nacifašizma to što - osim nekolicine salonskih, intelektualnih i između sebe obično zavađenih levičara - nema nikakve pametne i dobro organizovane pragmatične, inteligentne levice, a kamoli levičarske internacionale. U Portugalu, npr., gde su uspešno na vlasti socijalisti, u koaliciji s komunistima i trockistima, nema nikakvih nacionalističkih i nacifašističkih stranaka ili eskalacija, a život u zemlji nije nikada bio bolji.

U naučnom radu “Fenomen Laibach” Polona Sitar piše o obratu u kojem je grupa nekada proganjana kao seme zla postala renomirani slovenski brend i izvozni proizvod. Jeste li postali državni bend i u kakvim ste odnosima s današnjom slovenačkom državom?

Nismo postali državni bend – osim možda svoje države NSK. Imali smo i imamo prijatelje i poznanike na visokim mestima u vladi Republike Slovenije, ali nikako ne iskorištavamo ta svoja poznanstava. Sa slovenskom državom se ne mrzimo, ali između nas nema ni neke posebne ljubavi. Ne dobijamo i ne primamo državne dotacije, a svoju produkciju finansiramo isključivo sami. Jesmo li se komercijalizovali? Ako to znači da smo nezavisni od države, onda da. Ali za sada još uvek nema potrebe da sviramo ni pastirski rok, ni dalmatinske šlagere, ni cigansku muziku, ni fudbalske himne, ni nacionalistički turbo-folk.

Ivan Novak je pre nekoliko godina, nakon velikog uspeha na Križankama, rekao kako je opasno kada se toliko oduševljava bendom kakav je Laibach i da je očito potrebno da uskoro napravite neku “pizdariju”. Kako napredujete?

Dobro, hvala! Imamo nekoliko jakih asova u svojim rukama.

Laibach je nastao u Trbovlju, gde danas spomenici industriji, rudarima i radnicima izgledaju kao vaša scenografija i ikonografija. Nedavno smo čuli vest da Slovenija uskoro postaje sila u proizvodnji industrijskih robota. Hoće li se i to odraziti na estetiku Laibacha?

Neće; mi smo inteligenciju robota već odavno inkorporirali u naš način funkcionisanja. A sa Yaskawom, koja u Kočevju proizvodi te robote, već smo i sarađivali. Njihova četiri robota na su posebnoj instalaciji, na izložbi novomedijske umetnosti Speculum Artium u Trbovlju, predstavljali četiri člana Laibacha u klasičnoj postavi...

Pratite li slovensko-hrvatski “špijunski rat” i na šta vam liči?

U tom derbiju izgleda da Hrvatska visoko vodi; slovenačka politika ispada naivna jer konstantno zaboravlja, da u politici nema ni ljubavi ni pouzdanja. A špijuni su svi odreda, na obe strane, naravno cvet cvetova...

Jedna od najpoznatijih teza u temelju filozofije Laibacha je ova: “Sva umetnost podložna je političkoj manipulaciji, osim one koja govori jezikom iste manipulacije.” Imate kultni status širom sveta. Osećate li se ponekad i sami izmanipulisano? Jeste li se možda tako osjećali u Severnoj Koreji?

Osećamo se ponekad nemoćnima, ali ne izmanipuliranima. U Severnoj Koreji se svakako nismo osećali nimalo izmanipuliranima.

Pjesma “Whistleblower” s vašeg osmog studijskog albuma “Spectre” iz 2014. posvećena je zviždačima kao herojima današnjice i borcima za slobodu u budućnosti, pa i Džulijanu Asanžu. Kako ste doživeli njegovo hapšenje u Londonu?

To, što se zbiva sa Asanžom je tragično iako smo svi očekivali da će se stvari u vezi s njim najverovatnije razvijati u tom smeru. To protivzakonito hapšenje Asanža u stranoj ambasadi razotkriva pravi ciničan duh vremena, gde aktivist koji, s konkretnim dokazima, osvetljava prljave političke malverzacije koje odlučuju o slobodi svih naroda, ljudske mase ismevaju ili su prema njemu u najmanju ruku indiferentne, a njihovi izabrani politički predstavnici, zbog svojih uskih interesa, nisu sposobni formulisati barem simboličke moralne geste podrške tom čoveku, zbog kojeg su možda posredno čak i sami došli na vlast. Julian Assange je zbog toga danas pravi suvremeni Isus Hrist.

Važan deo opusa Laibacha su i znameniti govori Petera Mlakara poput onog u Beogradu 1989. ili u Sarajevu 1995., a onaj održan u Sijetlu 2004. o raspadanju američkog carstva danas zvuči kao proročanski nagoveštaj Trumpa. Sprema li se neka nova deklaracija Laibacha i NSK?

Te govore na našim koncertima obično s Mlakarom sastavimo zajedno. Poslednji takav govor zbio se u Gracu, gde je Laibach prošle godine otvarao poznati festival Steirischer Herbst ili Štajerska jesen. Nešto slično, ali u manjem obimu, spremamo za koncert u Cankarjevu domu 15. maja. Ali to nisu klasične deklaracije, kakve smo puštali u javnost u 80-im godinama kada je NSK još postojao kao pokret. Danas toga više nema, postoji samo ideja NSK države, koju su u biti preuzeli na sebe sami građani te države.

Milo Rau je napisao snažan govor za vaš nastup u minhenskom Residenztheatru 2015. o budućnosti Evrope koja se, kako kaže vaša pesma “Eurovision”, raspada. Izlazi li Laibach na izbore i šta očekujete od sledećih EU izbora?

Laibach ne glasa, to nije u njegovom karakteru; političke opcije glasaju za Laibach.

Hoće li trijumfovati desnica?

Već je odavno trijumfovala.

Vidite li išta novo na horizontu slovenačke, hrvatske, europske, svetske levice?

Tu moramo odgovoriti uzrečicom Slavoja Žižeka: “Vidimo svetlo na kraju tunela, ali možda je to samo voz koji nam dolazi u susret.”

Kakva je situacija u državi NSK? Napreduje li? Širi li se? Prima li migrante i izbeglice?

NSK država postoji nezavisno od Laibacha, a kako ne zavisi od fizičke teritorije, prima svakog ko želi postati njein građanin, tako da se konstantno širi. Možda jednom zatraži i teritoriju, kako su to, na primer, tražili Jevreji.

Likom Isusa Hrista pozabavili ste se već u “Sympathy for the Devil” i u “Jesus Christ Superstar”. Ima li Laibach svoju religiju?

Imamo; verujemo u Imanentni Konzistentni Duh.
 

Što mislite o današnjim braniocima "hrišćanske Evrope” poput Orbána, ili Janše?

Iako oba izgledaju kao likovi iz Alan Forda - stripa, koji je već u ranim 70-im istančano definirao duh kapitalističkog neoliberalizma - treba obojicu uzeti veoma ozbiljno te učiti na njima. Oni su idealni političari zbog kojih bi se u tim i sličnim zemljama morala s lakoćom formirati nekakva pametna levica. Ako se to ne dogodi, onda treba samo konstatirati da su ti likovi jednostavno opravdano na vlasti.

 

 

Bonus video

(Espreso.rs/Večernji.hr)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media