OD KONTRAKULTURE DO INSTA STORIJA: Šta nam Exit zaista znači danas? (VIDEO)
Foto: Promo

Završni utisci

OD KONTRAKULTURE DO INSTA STORIJA: Šta nam Exit zaista znači danas? (VIDEO)

S promenom strukture publike i njenim podmlađivanjem, menja se i najpopularniji domaći i regionalni muzički festival

Objavljeno: 16.07.2018. 16:38h
Nikola Marković
Nikola Marković
Novinar rubrike Kultura
  • 20

Kada je davne 2000. godine pokrenut Exit festival u duhu građanskog aktivizma, malo ko je očekivao da će se 18 godina kasnije razviti do sadašnjih razmera.

Zajedno s rastom festivala koji je iz godine u godinu bivao izražen u sve vrtoglavijim ciframa – od budžeta do broja turista i publike na Petrovaradinskoj tvrđavi - menjale su se i društvene prilike, tehnologija, muzička scena, i naposletku način na koji doživljavamo i reagujemo na pop-kulturne fenomene i pojave.

Sasvim logično, promenila se i struktura publike jer je festival okrenut pre svega mladim ljudima željnim dobrog provoda. Današnji tinejdžeri su možda bili tek rođeni u vreme prvog Exita, dok su tadašnji egzitaši sada manje ili više ozbiljni ljudi u svojim kasnim tridesetim ili četrdesetim godinama. Dok oni sa
čuđenjem – a možda i blagom dozom prezira – posmatraju klince i njihov doživljaj muzike danas, nove generacije su duboko uronjene u Instagram-Youtube-Deezer kulturu (čak im je i Facebook previše „old school“), što je Exitova organizacija sasvim dobro razumela i prilagodila se duhu vremena.

Iron Maiden i srbovanje, što da ne!
Iron Maiden i srbovanje, što da ne! foto: Promo

Exit leta 2018. nije više tek muzički događaj starog kova, već svojevrsni miks turizma, izlaska u grad, i kreiranja sadržaja za društvene mreže, na kojima se danas odigrava više socijalnih interakcija nego u tzv. „stvarnom životu“. U svemu tome muzika često ima sekundarnu ulogu, u toj meri što akter iz publike
više nije pasivni posmatrač sadržaja, već od doživljaja festivala pravi svoj originalni „content“ koji plasira kroz statuse i Insta storije, ili se jednostavno prepušta đuskanju i ludom provodu sa kvalitetnom (i dovoljno glasnom) muzičkom podlogom u pozadini. Sve ovo nije nikakav lament za „starim dobrim
vremenima“, već jednostavno činjenično stanje koje nikog ne sprečava da muziku percipira kako god želi.

Iron Maiden i srbovanje, što da ne!

U potocima ljudi koji su išli ka festivalskom prostoru, često se moglo čuti horsko pevanje i narodnjaka i „zabavnjaka“. Na jednom štandu se prodaju Iron Maiden majice, odmah do srpske zastave. Prekoputa tog istog štanda trubački bend falšira „Đurđevdan“, dok grupice ljudi sa pištaljkama, koje u sitnim satima
idu na Dance Arenu, radosno reaguju i đuskaju na njihove zvuke. Devojke stavljaju nezaobilazne svetleće rogove koje su upravo pazarile od prodavaca suvenira, dok gomila mladića šetaju u majicama na tregere (popularnim „siledžijkama“). Na travi pored ulaza u festival leže, jedni do drugih, hipi stranci i domaći „padavičari“. U dolasku na Tvrđavu drugog dana, hvatam razgovor dvojice mladića, gde jedan objašnjava kako je sa Migosa otišao pravo na Ritam Nereda, pa je posle opalio jedno pivo, a onda... gestikulirao rukom raspad sistema. Naravno, i dalje postoje supkulture koje se drže za sebe, ali leta 2018. na Exitu, delovalo je kao da je ta granica nikad tanja.

Gužva u šesnaestercu i zezanje od ponoći
Gužva u šesnaestercu i zezanje od ponoći foto: Promo

Gužva u šesnaestercu i zezanje od ponoći

Nije lako doći do dobrog mesta na koncertima! Na samom startu prve festivalske večeri, sačekao me je interesantan prizor. Pre početka prvog koncerta već i sam prilaz mejn stejdžu je bio ograđen, a gomila tinejdžera se tiskala ispred ograde u željnom iščekivanju da im se oslobodi prolaz. Onog trenutka kad su pušteni, krenuo je sprint i utrkivanje za mesto u prvom redu! Mnogi su odmah ovekovečili svoj doživljaj selfijima i snimanjem neobičnih faca i pokreta za Insta stori, što smo mogli da vidimo još mnogo puta tokom koncerata na svim binama. Dok sam gledao koncert Fever Ray (neposredno pred nastup festivalskih zvezdi Migos), stvorila se tolika gužva da ste se osećali kao sardina u konzervi. Narednih par večeri, dok sam obilazio stejdževe oko 10-11 uveče, gužve jedva da je igde bilo, ali se broj ljudi u publici rapidno povećavao kako se bližila ponoć.

A muzika, jel’ bilo nešto?

U ovolikom izobilju muzike, jasno je da ima „za svakog ponešto“, ali svake godine je Mejn stejdž taj koji „presuđuje“ da li je program bio dobar ili loš, aktuelan ili staromodan, i slično. Selektorski tim je iskusno napravio balans muzike za uslovno rečeno „matorce“ (Ziggy Marley, Grace Jones, Bajaga) i za klince kojima su „vjujovi na tjubu“ i singlovi bitniji od albuma i značaja koji muzičari imaju u kontrakulturnom i širem socijalnom kontekstu (Alice Merton, Ofenbach, nezaobilazni David Guetta...) . I dok se pažljivo pazilo da program bude po mahom po meri neutralnog muzičkog i društvenog mejnstrima, okrenutog ka zabavi umesto preispitivanju teških pitanja i pokretanju revolucije, „potkralo“ se i par u tom smislu jako značajnih koncerata.

U ovolikom izobilju muzike, jasno je da ima „za svakog ponešto“
U ovolikom izobilju muzike, jasno je da ima „za svakog ponešto“ foto: Espreso.rs

Dovođenje iskusne (i ne toliko muzički aktuelne) dive Grace Jones možda jeste bio retro udar na emocije starije publike, ali i veoma suptilna edukacija usmerena ka mladom auditorijumu. Tinejdžerima će njena spektakularna harizma i scenska pojava biti itekako bliska i simpatična na vizuelnom nivou, dok će na subliminalnom planu, makar intutivno, moći da dožive i razumeju
snažnu žensku figuru koja je imala neizmerno značajnu ulogu u istoriji pop kulture i feminizma.

Na sličnom kursu je i izuzetno aktuelan elektro-art-pop bend Fever Ray, koji nešto eksplicitnije gura „prst u oko“ mačo kulturi i percepciji žene u današnjem svetu. Samo na prvi pogled njihov performans, sa sve osmišljenim koreografijama, plesom i pratećim vokalima, elektro bitovima i lepim melodijama, deluje kao tipičan egzitaški mejnstrim bend. Ali kada vidite liderku benda Karin Dreijer sa razmazanom šminkom oko očiju i „neuglednom“ garderobom, ili prateću vokalistkinju u kostimu napucanog bodi-bildera koja raspojasano igra na bini, jasno vam je da se odigrava čista subverzija pred ogromnim auditorijumom.

Sudeći po mlakim reakcijama publike ovaj eksperiment možda i nije baš najbolje uspeo (bilo je i komentara u publici kako je prizor „odvratan“), ali će se među mnogim tinejdžerkama naći i barem nekoliko njih, kojima jedan nastup može da promeni ili preispita poglede na život. Upravo tamo gde je Exit započeo subverziju na direktno politički način pre mnogo godina, sada ima šansu da je plasira „na kvarno“ kroz mejnstrim kulturu i zabavu, i svaki takav izlet iz šablona je dobrodošao.

Ako vam je i sve ovo nebitno, i jednostavni četvorodnevni eskapizam od dnevnih nedaća, poslova, ispita, i čega sve ne, ima dovoljno svojih čari da mu se prepustite bez previše filozofiranja.

Živeli, do sledećeg Exita!

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media