Viktor Lazić o osnivanju ADLIGATA i najluđoj AVANTURI u istoriji srpske KNJIŽEVNOSTI - knjiga kao SUDBINA (1. deo)
Uveren sam da mladalačka duša može da nepogrešivo oseti visine genijalnosti i da je veliki greh puštati decu u svet bez da im se najranija mladost obogati vrhunskim delima, Foto: Privatni arhiv

književno-avaturistički triler

Viktor Lazić o osnivanju ADLIGATA i najluđoj AVANTURI u istoriji srpske KNJIŽEVNOSTI - knjiga kao SUDBINA (1. deo)

Moj pradeda Luka Lazić je nosio knjige ušivene u gunj preko Albanije i sakupljao ih na Krfu i u rovovima oko Soluna

Objavljeno: 30.11.2020. 21:13h
Dejan Katalina
Dejan Katalina
Pomoćnik glavnog i odgovornog urednika
  • 347

- Kada me pitaju koliko se bavim ovim poslom, volim da kažem: 250 godina! Ja sam deveta generacija zaluđenika u mojoj porodici koja se bavi knjigom i kulturom, a volim da se hvalim da sam – najzaluđeniji! Sa time sam rođen, tu tradiciju sam nastavio i zato imam osećaj da se time bavim oduvek, još pre mog rođenja - priča nam na početku razgovora Viktor Lazić, književnik i advokat, doktorand kineskog prava, poliglota, naučni i stručni prevodilac za engleski jezik sa licencom turističkog vodiča, filatelista i numizmatičar, te osnivač i predsednik Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat", kao i Muzeja srpske književnosti, Muzeja knjige i putovanja i Biblioteke Lazić koje posluju u okviru Udruženja. Član je Udruženja književnika Srbije.

foto: Privatni arhiv

- Čini mi se kako desetinama izuzetnih ljudi iz svih prošlih generacija kao sveprisutni anđelčići čuče negde oko mog ramena i, verovatno, ljudima koje srećem, ubacuju u uvce: „daj mu knjige, daj mu knjige!“. Šalu na stranu, čukundeda mog čukundede, sveštenik Mihailo Lazić je sakupljao knjige još u XVIII veku. Moj čukundeda Aleksandar Lazić osnovao je čitalište u Kumanu 1882. godine i započeo da zvanično pozajmljuje knjige znatiželjnicima. Moj pradeda Luka Lazić je nosio knjige ušivene u gunj preko Albanije i sakupljao ih na Krfu i u rovovima oko Soluna – deo tih, sada izvanredno retkih izdanja u svetskim razmerama, nedavno smo digitalizovali po projektu Britanske biblioteke. Između dva rata porodična biblioteka je procvetala, da bi tokom Drugog svetskog rata deda odbijao da proda knjige po cenu da svi ukućani gladuju. Kada su na vlast došli komunisti, da bi biblioteku spasili nacionalizacije, porodica je vredne i knjige problematične za novu vlast zakopala ispod porodičnog vinograda. Deda je čak kratko ležao u zatvoru zbog toga. Dakle, ja sam izdanak mnogih generacije, do duše sa ponosom volim da kažem najluđi, koje su se, svaka na svoj način i već shodno okolnostima, borile za znanje i za knjigu.

foto: Privatni arhiv

Kako je nastala ideja da osnujete "Adligat"?

- Adligat je nastao iz nasušne potrebe da se napravi velika stabilna nezavisna institucija kojoj će pravi ljubitelji knjige i posvećenici kulture poklanjati svoje zaostavštine i o njima se i sami starati. Tako je 53 ljudi dobilo status osnivača Udruženja. Naši osnivači i članovi zaista predstavljaju intelektualnu elitu Srbije, ali i sveta. Na to smo naročito ponosni.

foto: Privatni arhiv

Od najranije mladosti sam maštao da od porodične tradicije napravim instituciju. Ne bih mogao tačno da kažem kada su ta maštanja počela, ali bibliotekar iz moje osnovne škole tvrdi da sam mu naveliko i veoma detaljno pričao o funkcionisanju velike biblioteke koju ću otvoriti za javnost već u mojoj 8-9 godini. Pronašao sam jedan od prvih pravilnika koji sam napisao, imao sam tada 10 godina, a sačuvani su i veoma detaljni popisi knjiga koje sam radio sa komšijskom decom, umesto igranja u pesku. Mislim da su najraniji nastali kada sam imao 8-9 godina, dok sam sa 11-12 već imao urađen katalog koji bi bio ozbiljan i za pravu instituciju. Sa roditeljima sam najčešće dolazio u sukobe upravo zbog tih popisa, koji su mi oduzimali previše vremena. Nema sumnje da je u tome temelj Adligata. Najveću tugu u mom detinjstvu doživeo sam kada su roditelji procenili da je previše da u svojoj maloj sobi imam 2-3.000 knjiga, da nije zdravo da među knjigama spavam, pa su ih, uz moju kuknjavu i plač, izmestili u orman u hodniku.

foto: Privatni arhiv

Slušajući priče o precima, o bogatoj biblioteci koju su imali otvorenoj za javnost, prirodno sam želeo da se na njih ugledam i da tu instituciju vratim u život. Vremenom sam shvatio da postoji mnogo drugih pojedinaca i porodica sa bogatim bibliotekama i da je važno da se pronađe način da svo to blago bude sačuvano za buduće generacije.

foto: Privatni arhiv

Moja baka, Danica Lazić, mene je proglasila naslednikom porodičnog blaga, tj. biblioteke i arhive, kada mi je bilo devet godina, i tu takođe postoji jedna izuzetna priča. Međutim knjige sam držao u stanu roditelja i u ormanima u očevoj garaži sve do 2009. godine, kada smo po prvi put celu jednu prostoriju pretvorili samo u biblioteku. Zvanična registracija udruženja je došla na red 2012, ali ta godina nama ne predstavlja ništa posebno. Među prvima su na vrata zakucali Ljubivoje Ršumović, Pero Zubac, Milovan Danojlić i Matija Bećković a ubrzo su se našem projektu pridružili i mnogi drugi izuzetni ljudi.

Da li ste i kao dete skupljali knjige? Sećate li se prve knjige koju ste pročitali i potom odlučili da je sačuvate za neku buduću kolekciju?

foto: Privatni arhiv

- Kako sam okružen knjigama od kada znam za sebe, ne bih mogao da kažem koja je to bila prva knjiga koju sam pročitao. Moja najranija sećanja iz doba kada sam još išao u obdanište, tj. kada mi je bilo najviše četiri godine (do moje pete godine smo se već bili odselili iz stana za koji su vezana ta sećanja) su da su mi roditelji često čitali knjige koje su mi bile omiljene, a to su bile „Deset ljutih gusara“ od Ljubivoja Ršumovića (kasnije mi je prepisao svojom rukom celu knjigu u kojoj je prvi put objavljena ova pesma) i Diznijev komplet slikovnica od Petra Pana do Pepeljuge koji mi je kupila tetka, što je bio veoma srećan trenutak u mom detinjstvu. Sećam se i da sam, kada bih nešto zgrešio, obično bio poslat da stojim u jednom ćošku za kaznu. To je zapravo bila ispraženjna polica sa knjigama, a iznad mene nesrećnog i zarobljenog baškario se slobodan, uzdignut i, čak na sam pogled i rasplakanom detetu privlačan, komplet narandžastih sabranih dela Danila Kiša. Inače, mnogo najsrećnijih trenutaka odrastanja vezujem za otkrivanje određenih književnih dela. Uzbuđenje koje sam osetio pri prvom čitanju Majakovskog, kada sam dva dana uzbuđeno skakao i čitao ga naglas čak i slučajnim prolaznicima; smejanje do suza uz Nušićevu „Autobiografiju“ ili kada sam pogrešio pa tokom dosadnog časa u školi započeo da čitam „Zločin i kaznu“, a zatim nisam želeo da prestanem, pa sam čak čitao dok sam hodao ka stanici, pa u autobusu, pa hodajući do kuće, pa čak i noću, sve dok nisam stigao do kraja – to su neki od najsrećnijih trenutaka mog detinjstva. Uveren sam da mladalačka duša može da nepogrešivo oseti visine genijalnosti i da je veliki greh puštati decu u svet bez da im se najranija mladost obogati vrhunskim delima.

Sa koliko godina ste se upustili u prvo putešestvije i kad je to bilo?

- Za mene su putovanja samo drugačiji način čitanja. Način saznavanja, upoznavanja sveta, nebesa i samog sebe. Svako putovanje na koje odem, zapravo je samo još jedna knjiga dodata na policu mog života. Kako je to veliko bogatstvo, želim da ga ovekovečim i podelim sa drugima; tako nastaju moji putopisi.

foto: Privatni arhiv

Prva putovanja, koja su sasvim sigurno presudno uticala a sve što je kasnije usledilo, bila su u najmlađim danima, kada su me roditelji već u šestoj godini vodili u Versaj, zatim kada sam kao tinejdžer jednom godišnje putovao kod tetke u London ili kod prijatelja u Bukurešt.

foto: Privatni arhiv

Kao što sam odrastao sa knjigama, odrastao sam i sa strancima, i to u rođenoj kući! Naime, porodični dom koji smo sada ustupili muzejima, mi smo decenijama iznajmljivali stranim ambasadama. Tako sam sa pet godina bio zaljubljen u Iračanku, a sa deset u Indonežanku koja je živela pod našim krovom. Tako sam naučio da sve narode prihvatam srdačno, kao svoje, i zato se svuda osećam kao kod kuće.

Od mog punoletstva do danas proputovao sam stotinak zemalja na šest kontinenata i proveo 12 godina na putovanjima. Verujem da sam lično doneo više od 200.000 knjiga iz sveta, ne računajući donacije drugih ljudi i članova Adligata.

foto: Privatni arhiv

Ne znam ni sam koliko sam kilometara prešao; verovatno je da sam za ovih 35 godina sakupio dva miliona knjiga i prešao dva miliona kilometara. Objavio sam šest knjiga, a trenutno je u štampi moj putopis o Grenlandu.

foto: Privatni arhiv

Vaša putovanja su prave avanture, neke su bile i opasne po život, o kojima ste napisali i nekoliko knjiga. Elem, kada ste shvatili da sa njih možete doneti zanimljive knjige ili je zapravo "lov na knjige" inicirao mnoga od tih putovanja?

foto: Privatni arhiv

- Knjigama sam se bavio mnogo pre nego što sam mogao da samostalno putujem. Čim sam krenuo sa putovanjima, krenuo sam i sa pisanjem i sakupljanjem knjiga. Tako se moj prvi odlazak van Evrope, na Tajland, 2004. godine, završio mojoj knjigom „Tumaranje zemljom osmeha“, a na aerodromu u Bangkoku kada sam se vraćao jedva sam uspeo da šarmiram radnice i prošvercujem 60 kilograma knjiga (umesto dozvoljenih 30) do Beograda. Te knjige danas čine okosnicu Adligatove tajlandske zbirke. Tada mi je bilo 19 godina. Kako je vreme prolazilo, sakupljao sam sve više materijala, pa sam vozom iz Vladivostoka posla 800 kilograma knjiga za Moskvu, pa za Beograd, sakupljanih tokom šest meseci kroz 63 ruske provincije; iz Japana sam, zahvaljujući ambasadoru Nenadu Glišiću, za Beograd poslao 500 kilograma knjiga, a trenutno je barem jedna tona materijala spremna za slanje u Džakarti.

foto: Privatni arhiv

Da li vam je Indijana Džons omiljeni filmski junak?

- Nije, zato što nedovoljno čita knjige u svojim filmovima. Inače, kao svaki bibliofil, daleko više volim likove u knjigama nego u filmovima, mada je Indijana Džons ovekovečen i u mnogim knjigama. Moji idoli i omiljeni literarni junaci daleko su klasičnijeg tipa.

Ali sam svestan da moja putovanja mnoge asociraju na ovog filmskog junaka. Recimo, kada sam za godinu i po dana ladom nivom prošao od Kosova do Kavkaza, statistika samo tog jednog putovanja izgledala je ovako:

foto: Privatni arhiv

STATISTIKA PUTOVANJA

- Putovanje je trajalo 421 dan, 65 noćenja u krevetu,

308 u ladi, ostalo na otvorenom

- Tri kontinenta, 32 države, 4 problematične provincije,

preko 20 različitih vrsta prevoznih sredstava

- Pređeno oko 140.000 kilometara, 80.000 lično vozio

automobilom (60.000 ladom, 20.000 kamari tojotom

starom 18 godina)

- Kontrolisale su me 102 policijske kontrole, prešao sam

78 graničnih prelaza

- Lada se kvarila 34 puta, većinom sam je sam

popravljao, prvi kvar u Hrvatskoj, najveći u Mongoliji;

tojota kamari se kvarila jedanput, ali žestoko

(prokuvao motor)

foto: Privatni arhiv

- Ukradeno mi je 7 fotoaparata i 3 mobilna telefona

- Obišao 648 statua Lenjina, Lenjinov, Ho Ši Minov

i Mao Ce Tungov mauzolej

- Putovao bez GPS-a, koristeći kompas i stare mape

- Najduži period nekupanja: 16 dana

- Smršao 22 kilograma

- Za Beograd poslata jedna tona knjiga i artifakata za

putničku biblioteku i muzej

Da li tokom putovanja imate vremena da čitate knjige i koje su knjige najbolje da se čitaju "usput"?

foto: Privatni arhiv

- Uvek i svuda čitam. Kuda god putujem, kupujem knjige usput namenski za muzej, a ko bi onda odoleo da ih ne čita? Ne mogu dati ovu vrstu preporuke. Um i duša svakog čitaoca biraju najbolje za sebe. Naravno, mnogo zavisi od trenutnog raspoloženja. Dok putujem, uglavnom volim da čitam literaturu zemlje u kojoj se nalazim. To daje važano dodatno iskustvo putovanju.

Kraj 1. dela

(Nastavak ove zanimljive AVANTURE čitajte na Espreso.rs/Kultura)

Bonus video:

(Espreso.rs)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media