TRI PESME LUIZE GLIK, DOBITNICE NOBELOVE NAGRADE ZA KNJIŽEVNOST 2020.

Večernje molitve

U tvom produženom odsustvu, dozvoljavaš mi

košrišćenje zemlje, najavljujući

nešto povrata investicije. Moram da izvestim

neuspeh mog radnog zadatka, načelno

vezano za biljke paradajza.

Mislim da me ne treba podsticati da gajim

paradajz. Ili, ako to učiniš, treba da obustaviš

pljuskove, hladne noći koje dolaze

tako često ovde, dok druge oblasti dobijaju

dvanaest nedelja leta. Sve to

je u tvojoj nadležnosti: s druge strane,

ja sam zasadila seme, gledala sam prvi urod

kao krila koja cepaju zemlju, a moje srce bilo je

slomljeno zbog sparušenja, crne mrlje se tako brzo

množe u lejama. Sumnjam

da imaš srce, bar ono što mi smatramo

srcem. Ti koji ne razlikuješ

mrtve i žive, koji si, shodno tome,

imun na nagoveštaje, ti ne možeš znati

koliko užasa mi trpimo, istačkani list,

crveno lišće javora pada

čak i u avgustu, u ranoj tami: ja sam odgovorna

za ta naricanja.

Prvo sećanje

Davno sam bila ranjena. Preživeh

da osvetim se

mom ocu, ne

zbog onog što bio je on -

zbog onog što bila sam ja: od početka vremena

u detinjstvu, mislila sam

da bol znači

da nisam bila voljena.

Značila je da volim.

Ljubavna pesma

Od bola se uvek može nešto načiniti.

Tvoja majka plete.

Pravi šalove u svakoj nijansi crvene.

Bili su Božićni, i grejali su te

dok se preudavala opet i opet, vodeći te

sa sobom. Kako bi to moglo da valja,

kad je svih tih godina skladištila svoje udovičko srce

kao da se mrtvi vraćaju.

Nije ni čudo što si takav,

bojiš se krvi, tvoje žene

kao jedan zid od cigala nakon drugog.

(Prepevao: Vladimir Marković)

Bonus video:

espreso.co.rs/poets.org