BOŽE, SAČUVAJ NAS SVE! Isplivao DNEVNIK KUGE IZ 17. VEKA, zapanjujuće su sličnosti sa današnom situacijom!
Ilustracija, Foto: Profimedia

Istorija bolesti

BOŽE, SAČUVAJ NAS SVE! Isplivao DNEVNIK KUGE IZ 17. VEKA, zapanjujuće su sličnosti sa današnom situacijom!

Retko kada možemo da dobijemo tako detaljan uvid u život jedne ličnosti za vreme krize iz tako davnog vremena. Piše Ute Loc Hojman / Popular Science

Objavljeno: 01.05.2020. 18:00h
  • 38

Ute Loc Hojman (Ute Lotz-Heumann) je docent i direktor Odseka za studije kasnog srednjeg veka i reformacije na Univerzitetu Arizone. 

Početkom aprila, spisateljica Džen Miler podstakla je čitaoce New York Timesa da počnu da vode dnevnik tokom pandemije koronavirusa.

“Ko zna,” napisala je, “možda će jednom vaš dnevnik pružiti vredni uvid u ovaj period.”

Tokom jedne drugačije pandemije, jedan britanski upravitelj mornarice iz 17. veka, Semjuel Pepis (Samuel Pepys) učinio je upravo to. On je marljivo vodio dnevnik od 1660. do 1669. — u periodu kada se desilo ozbiljno izbijanje zaraze buboničnom kugom u Londonu. Epidemije su uvek vrebale ljude, ali retko kada imamo tako detaljan uvid u život jedne ličnosti tokom krize koja se desila tako davno.

Portret Semjuela Pepisa, delo Džona Hejlsa
Portret Semjuela Pepisa, delo Džona Hejlsafoto: Muzej Londona

Nije bilo sastanaka preko Zooma, testiranja na virus dok sedite u svom vozilu, ili ventilatora u Londonu 17. veka. Ali Pepisov dnevnik otkriva neke veoma upadljive sličnosti u tome kako su tadašnji ljudi odgovorili na pandemiju i našim vremenom.

Jeziv osećaj krize

Za Pepisa i stanovnike Londona, nije bilo načina da saznaju da li će izbijanje zaraze kugom koje se desilo u parohiji Svetog Džajlsa, sirotinjskoj oblasti neposredno izvan gradskih zidina krajem 1664. i početkom 1665. postati epidemija.

Kuga je najpre doprla do Pepisove svesti dovoljno da bude spomenuta kao tema tek 30. aprila 1665.: “Veliki strah od bolesti pojavio se u gradu,” napisao je on, spominjuće da su već dve ili tri kuće zatvorene. "Bože, sačuvaj nas sve.”

Pepis je nastavio da živi svoj život normalno sve do početka juna, kada je prvi put video svojim očima da se kuće "zatvaraju"— termin koji su njegovi savremenici koristili z karantin— “obeležene crvenim krstom na vratima, sa napisom ‘Gospode, smiluj se na nas’.” Nakon toga Pepis je postao sve zabrinutiji zbog zaraze.

Uskoro je video na ulicama kako se leševi odnose na sahranu, a brojni njegovi poznanici su umrli, uključujući i njegovog lekara.

Do sredine avgusta, on je sastavio svoju oporuku, napisavši, “da bi moja duša bila u mnogo boljem stanju, nadam se, ako bi to bila volja Gospodnja da me pozove k sebi u ovo bolesno vreme.” Kasnije tog meseca, pisao je o praznim ulicama; prolaznici koje je sretao “hodali su poput ljudi koji se spremaju da napuste svet.”

Praćenje broja mrtvih

U Londonu, Društvo parohijskih pisara štampalo je "izveštaj o smrtnosti" - nedeljni pregled sahrana.

Pošto su te liste navodile londonske sahrane—ne smrti—one su bez sumnje umanjivale broj mrtvih. To je isto kao što mi pažljivo pratimo ove brojke danas. Pepis je dokumentovo povećani broj žrtava kuge u svom dnevniku.

Krajem avgusta, on je naveo da je Izveštaj o smrtnosti spomenuo 6,102 žrtve kuge, ali pribojavao se “da je istinski broj mrtvih ove nedelje blizu 10 hiljada,” najviše zato što se žrtve iz redova gradske sirotinje nisu ubrajale. Nedelju dana kasnije naveo je zvaničnu brojku 6,978 umrlih jedne nedelje, “najstrašniji broj.”

Do sredine septembra, svi pokušaji da se kontroliše kuga su propali. Karantin nije bio nametnut, i ljudi su se okupljali na mestima kao što je Kraljevska berza. Društveno distanciranje, ukratko, nije postojalo.

Bio je neprestano uznemiren time što ljudi posećuju sahrane uprkos zvničnim naredbama. Iako je bilo predviđeno da se žrtve kuge sahranjuju noću, sistem je pao, i Pepis je gunšao jer su se sahrne dešavale u sred belog dana.

Očajnička potreba za lekovima

I danas za Kovid 19 imamo malo lekova koji zaista pomažu. Medicinskoj nauci i istraživanjima potrebno je vremena, ali ljudi koje virus muči spremni su da isprobaju bilo šta. Prevarantski tretmani, od čajeva i koloidnog srebra, do konjaka i kravljeg urina, naširoko se dešavaju.

Iako je Pepis živeo u razdoblju koje danas zovemo Naučna revolucija, niko u . veku nije znao da bakterija Yersinia pestis koju prenose buve uzrokuje kugu. Umesto toga, tadašnji naučinici širili su teoriju da se kuga širi preko "miazme" ili lošeg vazduha koji stvara truljenje organske materije prepoznatljivo po lošem mirisu. Majpopularnije mere borbe protiv kuge podrazumevale su pušenje duvana ili držanje biljaka i začina ispred nosa.

Duvan je bio prvi lek za kojim je Pepis posegnuo tokom epidemije kuge. Početkom juna, videći zatvorene kuće “slomilo me je i zabrinuo sam se za sebe i za svoj miris, pa sam bio prinuđen da kupim malo smotanog duvana da mirišem … i žvaćem.” Kasnije, u julu, jedna plemenita prijatejica dala mu je “bocu vode protv kuge”— lekarije načinjene od raznih biljaka. Ali nije bio siguran da li to išta pomaže.

Tokom epidemije, Pepis je neprekidno pazio da ne klone duhom, i da ostane dobro raspoložen. Nije dopušta da ga obuzme panika, ali se i obaveštavao o medicinskim teorijama svog doba, koje su tvrdile da neravnoteža elemenatarnih tvari u telu - krvi, crne žuči, žute žuči i sluzi - dovodi do bolesti.

Tuga, tvrdili su doktori, dovodi do preteranog lučenja crne žuči, što može biti opasno po zdravlje, pa se Pepis trudio da potisne negativne emocije; 14. septembra, na primer, čuo je za smrt raznih prijatelja i poznanika “i to me je bacilo u tešku tugu i čamotinju… Ali odbacio sam žalost koliko god sam mogao.”

foto: Muzej Londona

Uravnoteženje paranoje i rizika

Ljudi su društvena bića i raduju se interakciji, pa nije čudo da su se mnogi našli u iskušenju da tokom pandemije koronavirusa naruše društveno distanciranje. Stalno se pitamo: koliko blizu je preblizu? Kako da izbegnemo infekciju i da čuvamo naše bližnje a da opet ostanemo normalni? Šta da uradimo ako neko od naših ukućana počne da kašlje?

Tokom kuge, ovakve paranoje su bujale kao i danas. Pepis je primetio da kada je napustio London i odlazio u druge gradove, tamošnji ljudi bili su vidljivo uznemireni zbog njegove posete.

Pepis je i sam podlegao paranoji: krajem jula njegov sluga Vil iznenada je dobio glavobolju. Plašeći se da će mu cela kuća biti zatvorena u karantin, Pepis je mobilisao sve ostale sluge da najure Vila iz kuće u najkraćem mogućem roku. Ispostavilo se da Vil nije imao kugu i vratio se sledećeg dana.

Početkom septembra, Pepis je odlučio da prestane da nosi periku koju je kupio u delu grada gde je tada bio centar zaraze, bojeći se da je ta perika bila napravljena od kose zaraženih ljudi.

Ali ipak je rizikovao svoje zdravlje da bi zadovoljio neke druge potrebe: početkom oktobra posetio je ljubavnicu bez obzira na opasnost. “Svuda naokolo i u njenom susedstvu bila je kuga, ali nije me se ticalo, jedino što mi je bilo na umu bilo je ono što ću raditi sa njom.”

Baš kao što i sada ljudi željno iščekuju da vide kako broj umrlih počinje da opada, tako se i onda Pepis nadao da vidi takvu novost, što se desilo krajem septembra i verovatno ga je to ohrabrilo da poseti ljubavnicu. Nedelju dana kasnije broj umrlih opao je na 1800.

Nadajmo se da ćemo i mi poput Pepisa ugledati svetlo na kraju tunela uskoro.

Prevod sa engleskog: Vladimir Marković / espreso.rs

Bonus video:


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media