PROČITALI SMO ROMAN PAS I KONTRABAS: Sad je JASNO zašto je Saša ILIĆ dobio NINOVU NAGRADU
Autor uranja u, posve neočekivani, bizarno detaljni opis nagosti Mirjane Marković, Foto: Tamara Trajković, Promo

espreso prikaz

PROČITALI SMO ROMAN PAS I KONTRABAS: Sad je JASNO zašto je Saša ILIĆ dobio NINOVU NAGRADU

Autor, koji u svojim javnim nastupima insistira na tome da je njegova knjiga antifašistička, time zapravo sužava njeno dejstvo koje je daleko kompleksnije od ove tvrdnje

Objavljeno: 05.03.2020. 20:23h
Dejan Katalina
Dejan Katalina
Pomoćnik glavnog i odgovornog urednika
  • 31

Par dana nakon što je Saša Ilić postao dobitnik Ninove nagrade za roman godine, njegove knjige „Pas i kontrabas“ uopšte nije bilo u beogradskim knjižarama.

Knjižari su objašnjavali da je štampana u malom tiražu i da čekaju da bude doštampana.

foto: Printscreen

Upravo zbog ove situacije stekao sam utisak da bi da nije bilo nagrade i celog cirkusa koji ju je pratio, ova knjiga zaista bila osuđena na anonimnost. Što bi, nakon čitanja ove knjige pošteno mogu konstatovati, bila velika šteta. Takođe sam mišljenja da je cela frka koja se podigla oko nje bila bezrazložna, mada je sam autor, iako negativno percepiran u atmosferi uzavrelih antagonizama (zbog imena i prezimena posprdno je upoređivan sa istoimenim fudbalerom Partizana), prilično iz nje profitirao – dobio je daleko veći medijski prostor nego što bi, verujem, imao da nije bilo tzv. afere Bojkot.

Bez želje da ulazim u motive autora koji su potpisali bojkot Ninove nagrade, jer taj deo slučaja zadire u neke druge sfere kulturne politike, koje nisu ili ne bi trebale da budu presudne ljubiteljima dobre knjige, mislim da je Saša Ilić s pravom dobio ovo priznanje i da je „Pas i kontrabas“, ako ne najbolji, ono svakako jedan od najboljih romana u Srbiji i regionu i to u poslednjih nekoliko godina.

Priča oko ove knjige je bespotrebno ispolitizovana, jer ono čime se Ilić bavio u svom spisateljskom radu izvan granica nagrađenog romana zaista ne bi trebalo da bude tapija koju će „Pas i kontrabas“ nositi kao neku vrstu stigme.

Ilićev roman je prilično obiman, ne toliko po gabaritu, koliko po narativnim nitima koje se u njemu prepliću. Na prvu loptu malo podseća na roman kultnog ruskog pisca Vasilija Aksjonova „Opekotina“, u kojem je glavni junak takođe džez muzičar koji u Sovjetskom društvu gubi najpre kompas, a potom i vlastiti identitet, upadajući u nizove apsurdnih događaja, mamurluka i ekstaza, što sve dovodi do izobličenja koje uslovljava da se priča, prema nadrealističkom postupku, dezintegriše pred čitaocem. Ilićeva naracija je daleko realističnija od one Aksjonova, pa kako knjiga odmiče, čitalac sve više biva uvučen u vrtlog priče koja na vrlo ubedljiv način oslikava život u zagrljaju potkulture, to jest sudbinu samovoljnih izgnanika iz aktuelnih mejnstrim tokova, nakon raspada Jugoslavije i formiranja novih nezavisnih država. U tim državama, u kojima preovlađuje nacionalistički diskurs, kao i odomaćeni stereotip – govor mržnje, pojedinac je prinuđen da svakodnevno vodi tešku borbu za egzistenciju i dosezanje, kakvog-takvog, smisla života kroz profesionalnu afirmaciju u svetu konstantnog šibicarenja dobrim prilikama i (ne)jasnom logikom.

foto: Printscreen

Iako obuhvata mračne devedesete godine prošlog veka prikazujući ih kao zle senke današnjih dana, Ilić vešto plete priču oko neke vrste psihološkog eksperimenta u ustanovi za koju nije posve sigurno da li u njoj zdravi leče bolesne ili bolesni terorišu zdrave, odnosno da li je cilj tog eksperimenta izlečenje ili utamničenje. Ova ustanova, topografski smeštena u Kovin, može se posmatrati i kao paradigma današnjeg društva i to na globalnom nivou. Uloge se neprestano menjaju, a narastajuća infodemija svakodnevno proizvodi novu količinu heroja i negativaca za jednokratnu upotrebu, maksimalno se trudeći da se ukine čak i nagoveštaj konstantnosti koja je opasna za kreatore kurentnog poretka u kojem dominira opšta relativizacija, s akcentom na banalizaciji, apsolutno svega.

Upuštajući se u gotovo lirske pasaže kada opisuje većinu scena u knjizi, Ilićev narativ podseća pomalo na Darelovu prozu, gde čitalac ima osećaj da radnja zapravo izranja iz opisa, na taj način stvarajući efekat nestvarnosti; veći deo knjige nalikuje na san koji se prekida buđenjima koja su zapravo samo nadovezivanje na novi san, a sama stvarnost je vrlo diskutabilna kategorija. Možemo se zapitati i da li je ovo što danas živimo zaista stvarnost ili nas je neko opštom sedativizacijom uljuljkao u konzumeristički san unutar kojeg umišljamo svoju egzistenciju. Moguće je da rasplet Ilićevog romana pruža odgovor na ovo pitanje. A moguće je da otvara novi niz polemičkih smernica.

Autor, koji u svojim javnim nastupima insistira na tome da je njegova knjiga antifašistička, time zapravo sužava njeno dejstvo koje je daleko kompleksnije od ove tvrdnje. Ilić vešto kopa po ruševinama nekada dominantnih potkultura počivše države, a kao alat koristi džez muziku koja uspeva da dobaci i do rokenrol standarda, klasične muzike i umetnosti uopšte. Kao i u džezu, radnja teče kroz stalne promene ritme, ali atmosfera uvek ostaje ista. Taj džez nadovezuje se i na psihoanalizu, na kulturu stripa kroz reference vezane za Dilana Doga, uranjajući u politiku, posve neočekivanim, bizarno detaljnim opisom nagosti Mirjane Marković, Miloševićeve žene, prekrivene osipom psihološkog porekla.

Posebno mesto u ovoj knjizi zauzimaju žene, koje zaista podsećaju na ženske likove iz Darelovoh romana, specijalno onih koji čine „Aleksandrijski kvartet“. Nezajažljiva Ena, hibrid muze i nimfomanke, sponzoruše novog doba i odmetnice sa istančanim ukusom za muziku i književnost, svojim perverznim prisustvom pojačava dinamičnost radnje svaki put kad se pojavi na „radaru“. Njen odnos sa glavnim junakom do te mere je degutantan da predstavlja maltene klasičan egzamplar toksičnih veza novog milenijuma – antiromansu; koliko besmislenu, taman toliko i neizbežnu, pravi pravcati „slučaj“. Doktorka Larisa Sibinović, opsednuta je naučnom karijerom, udata žena i majka dvoje dece, druga je vrsta utvare, a njena zavodljivost leži u superiornosti njenog položaja u odnosu na pacijente kojima manipuliše svojim diskutabilnim eksperimentom. Tu je i ona treća (ili prva, zavisi kako se posmatra) - žena u daljini, na skajpu, u sećanjima, na EEG-u, na razorenom Balkanu, u belom svetu, žena koja je sveprisutna do nepostojanja.

„Pas i kontrabas“ je i sam nalik takvoj ženi. Potrebno je ostaviti po strani uvrežene predrasude, fobije, klišee, nametnute standarde, sujete, šablone, lakmuse i stereotipe da bi se takvo što dosegnulo. Ko u tome uspe, postaje svestan šta je Majls Dejvis mislio kada je kazao: „Don‘t play what's there. Play what‘s not there“, što je ujedno i citat kojim priča započinje.

Bonus video:

(Espreso.rs)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media