Bojkot NIN-ove nagrade, okršaj književnih klanova ili krik ranjenih sujeta?
Foto: Caio Resende / Pexels

stav

Bojkot NIN-ove nagrade, okršaj književnih klanova ili krik ranjenih sujeta?

Svi će oni ponovo učestvovati u "trci" za NIN-ovu nagradu, kao što je ponovo učestvovao i sadašnji laureat koji je koju godinu ranije objavio svoj bojkot NIN-ove nagrade 

Objavljeno: 22.01.2020. 11:26h
Vladimir Marković
Vladimir Marković
Urednik rubrike Kultura
  • 4

Izbegavam da se družim sa piscima, uz šačicu časnih izuzetaka onih čiji ego ne para stratosferu. To bi valjda trebalo da znači da se ni sam sa sobom ne družim, jer i mene poneko smatra piscem - možda baš zato odbijam da budem pisac. Pravim piscima iz ranijih generacija nisam dorastao ni po obrazovanju ni po umeću, a sa onima koji se danas pišče ne nalazim gotovo ništa zajedničko.

Pisac i džentlmen

Sećam se mog prvog susreta sa Borislavom Pekićem, na jednom političkom skupu davne 1991. Mislio sam da su mi odstranili tremu umesto krajnika kad sam bio mali, sve do trenutka kad sam sreo istinsku književnu i ljudsku veličinu. Sedeli smo za istim stolom, predstavljeni jedan drugom, naručili istu marku crnog piva, i nadalje se moj jezik svezao u čvor, a kolena su otkazala poslušnost. Mršavi, bolešljivi i pre svega smireni, skromni gospodin Pekić nije zahtevao nikakve počasti ni od mene ni od ostalih prisutnih, govorio je tiho kada ga neko nešto priupita, ali svi smo osećali njegovu auru sazdanu od "Zlatnog runa", "Atlantide", "Besnila" i ostatka njegovog veličanstvenog opusa. Nešto kasnije, našao sam se nedaleko od građanina Borislava Pekića na jednom uličnom protestu protiv režima Slobodana Miloševića, gde su nas sve divljački ispendrečili srpski policajci. Tada sam bio klinac i to sam brzo i lako preboleo, ali Borislav Pekić je ubrzo nakon toga umro i ne bih se začudio kad bih saznao da su pendreci ubrzali njegov odlazak, jer već je bio teško bolestan.

Borislav Pekić je dobitnik NIN-ove nagrade 1970 godine za roman "Hodočašće Arsenija Njegovana".

Ne volim tekstove u kojima se autor šlepuje uz neko veliko književno ime, i verovatno bih već na početku drugog odeljka zgađen prekinuo čitanje ovog teksta da ga je napisao neko drugi. Ipak, zatičem sebe kako radim upravo to što kod drugih prezirem, jer Borislav Pekić je za mene nakon tog susreta ostao etalon onoga što jedan književnik treba da bude: pisac i džentlmen. Kad sam bio još nerazgažen, verovao sam da to dvoje ide jedno s drugim kao bratstvo sa jedinstvom ili belo vino sa soda-vodom.

Može li bilo ko da zamisli jednog Borislava Pekića kako bojkotuje književnu nagradu koju je prethodno dobio, ili na čijem konkursu je nekad ranije učestvovao, a naročito onda kad je već kandidovan za tu nagradu i saznao da nije ušao u uži krug? Ja ne mogu. Još manje se uklapa u profil pisca-džentlmena da javno komentariše s kim je predsednik žirija pajtaš i sve ostalo što je osvanulo u medijima. Džentlmenski je bilo primedbu na sumnju u kompetentnost članova žirija uputiti organizatoru konkursa interno i odmah na početku konkursa, a sumnju na nepotizam takođe najpre interno organizatoru, a ukoliko se isti ogluši, pravosuđu ili državnim telima za borbu protiv korupcije, bez dizanja nepotrebne buke u medijima pre nego što se sumnje dokažu.

Koliko god je sport raznorodna delatnost od teme ovog teksta, stalno mi se nameću paralele sa sportskim nadmetanjima. Posao košarkaša je da utakmicu odigra do kraja kakav god sudija bio i koliko god upadljivo pristrasno sudio, a onda nakon utakmice može da uloži protest ili žalbu. Košarkaš koji usred utakmice skine patiku i njom gađa sudiju neće se naigrati košarke. 

Srpski Zaratustra i kazan koji kolje

I sadašnji laureat relativno nedavno proglasio je bojkot NIN-ove nagrade, i tom prilikom osuo drvlje i kamenje na NIN-ovu nagradu kao takvu, a posredno i na celokupnu srpsku književnost kao puko psihološko-propagandno odeljenje Arkanovih tigrova, namenjeno tome da podigne borbeni moral etnosa pred osvajačke ratove i ničemu drugom. Doduše, čak i sam Saša Ilić u svom osvrtu na istorijat NIN-ove nagrade priznaje da i ćorava koka NIN-ovog žirija uspe da kljucne poneko zrno, koje dotični zove "pogodak": David Albahari, Vladimir Arsenijević, Dubravka Ugrešić, Radoslav Petković - to su četiri "pogotka" NIN-ove nagrade od 1986. do 2000. Sve ostalo se može svesti pod Mihizovu figuru iščupanu iz konteksta: "kazan koji vri i bunca i kolje i stiče i posluje".

Tako je govorio srpski Zaratustra, jedan od osnivača književnog podlistka "Beton" koji je neko vreme izlazio u okviru dnevnog lista Danas, a sada bivstvuje na internetu. Nezahvalno je bilo čiji višegodišnji rad procenjivati, ali čini se da "Beton" kao antipod glavnoj struji srpske književnosti oličenoj u NIN-ovoj nagradi kao jedinoj preostaloj osovini nije doneo ništa naročito korisno ni produktivno ovdašnjoj kulturnoj sceni, samo jednu novu-a-staru vrstu isključivosti. "Beton" je na našim prostorima povampirio ideologiju kao kriterijum za vrednovanje književnog dela i objavio rat elementima nacionalne kulture u književnom delu, vrativši nas na taj način u 1948 godinu. 

Tanka je linija između nacionalnog i nacionalističkog, ali ipak postoji. Onaj ko takve nijanse ne prepoznaje ne bi trebalo da se bavi književnošću ni kao pisac ni kao kritičar. 

Sve u svemu, Saša Ilić se ne samo kandidovao za mrsku NIN-ovu nagradu i ubacio svoj roman u kazan koji vri i bunca i kolje i stiče i posluje, nego je i osvojio tu nagradu. Videćemo najpre da li će tu nagradu možda pocepati. Ili će se možda odreći njenog novčanog dela u neke plemenite svrhe.

Diverzija unutar sistema je uspela, pobednik je pobednik, a u književnosti nema fotofiniša da se proveri da li je pobeda zaslužena. Postoji samo onaj spori, ali dostižni merač: čitalačka publika, koja će pokazati da li će "Pas i kontrabas" biti čitaniji i dužeg životnog veka od "Semolj zemlje". 

Что делать?

Šta, dakle, raditi? NIN-ova nagrada je, naravno, odavno se razvela od smisla i realnosti, i predstavlja svojevrsni hir prevaziđenog kulturnog modela, gde nekolicina ljudi koje niko nije demokratski izabrao ni proveravao dekretom Cezara bivaju postavljeni za arbitre elegancije, a zatim odlučuju koji će umetnik sledeće godine dobiti dovoljno hleba da ne mora da razmišlja o hrani dok prebira liru.

S druge strane, ti mučenici u žiriju prinuđeni su da za kratko vreme pročitaju dvestotinak romana, od kojih, budimo realni, veliku većinu ni pas s maslom ne bi...

I laiku je jasno da NIN-ova nagrada nema čemu da se nada ako se ne bude reformisala. Kako postići objektivnije i demokratičnije vrednovanje književnosti? 

Svuda gde postoje književne nagrade, nagrađena dela izazivaju rasprave i sumnjičenja - ali, za razliku od Srbije, ponegde se i publika pita za mišljenje. Kupili ste u knjižari delo koje je kandidovano za nagradu - dobijate uz njega i kupon sa šifrom pomoću koje se prijavljujete na sajt, dokazujete svoj identitet i dajete ocenu delu, kao na Goodreadsu ili IMDB-ju. Srbija je različita i po tonu kojim se te rasprave i sumnjičenja vode.

Metodološko rešenje sigurno se može naći. Malo je teži slučaj sa mentalnim sklopom ovdašnjih ljudi, pa i pisaca, bez obzira na klan kom pripadaju. A pisac koji nema čime da oplemeni postojanje ostalih ljudi, zaista ne bi trebalo da žulja tastaturu ni da troši vreme drugih ljudi, da i ne govorimo o arčenju drveća koje završi u knjigama koje nikome ne trebaju. 

 

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media