POLITIKA JE DANAS TV PROGRAM, A ŽIVOT NEMA ŽANR: Najpopularniji IZRAELSKI pisac ETGAR KERET priča za ESPRESO
Današnji lideri se trude da nam isporuče najbolji i najuzbudljiviji šou, to je onaj gde nas neko obavezno sj*be, Foto: Filip Plavčić

eksluzivan intervju

POLITIKA JE DANAS TV PROGRAM, A ŽIVOT NEMA ŽANR: Najpopularniji IZRAELSKI pisac ETGAR KERET priča za ESPRESO

To je kao da ti neko kaže: Život je tragedija, molim vas nemojte da unosite u njega radost i vodite ljubav sa svojom ženom"

Objavljeno: 22.12.2019. 13:08h
Dejan Katalina
Dejan Katalina
Pomoćnik glavnog i odgovornog urednika
  • 6

Prvi put sam, igrom slučaja, pročitao priče Etgara Kereta 2008. godine kada je izašao hrvatski prevod njegove zbirke "Osam posto od ničega". Dugo nisam pročitao nešto tako zanimljivo, a neodredivo. Svaka Keretova priča bila je kosmos za sebe. Nijedna nije imala definisan žanr, nije bila predvidljiva, svaku kao da je pisao drugi autor. Verovatno baš to objašnjava Keretovu popularnost u Izraelu, ali i ostatku sveta, kao i činjenicu da je autor čije se knjige najčešće kradu po knjižarama i najviše čitaju u zatvorima. Baš kao i neverovatnu čast da bude jedini moderni izraelski pisac koji je preveden i objavljivan u Palestini.

Keret je jedan od retkih književnika koji u eri dominacije romana uspeva da se etablira kao globalna literarna zvezda - pišući kratke priče.

foto: Espreso.rs

Nisam ni slutio da će mi se jednog dana ukazati prilika da se upoznam sa njim, kao i da uradim intervju koji je više podsećao na prijateljsko ćaskanje, a manje na konvencionalni razgovor za medije. Keretu sam na poklon doneo domaću srpsku kajsijevaču i bukmarker sa motivima Svetog Jovana, što ga je baš, meni je delovalo, obradovalo pa smo potom uz kafu proveli gotovo sat vremena pretresajući, na engleskom, razne teme vezane za njegov veoma zanimljiv život i karijeru, a povod nam je bilo njegovo gostovanje na Noći knjige, te promocija knjiga koje je objavila beogradska Laguna - "Iznenada neko pokuca na vrata" i "Sedam dobrih godina". Inače, Keret se pokazao kao vrlo spontan, komunikativan i opušten lik, nimalo nadmen; nijedna tema za njega nije tabu, niti na bilo šta gleda s visine, iako bi za to mogao da ima mnoštvo razloga. Pre svega je vedar i iskren tip, veoma nalik na svoje priče.

foto: Filip Plavčić

Snimanje razgovora započeli smo od bazične stvari, a to je - zašto se opredelio baš za priče, a ne roman, birajući tako komplikovaniji put za građenje književne karijere.

- Za mene kreativni proces nije izbor. Ja ne radim na način na koji stolar pravi sto. Kad sednem da pišem priču, ne znam šta će se tačno dešavati. Priča me na neki način iznenadi. Znaš, često govorim svojim studentima da dobra priča treba da bude pametnija od osobe koja je piše. Jer, ako znaš tačno šta radiš, što je slučaj sa romanom, onda, na primer, u sredini priče ubacuješ neke stvari svesno, što, po meni, narušava magiju pisanja. Magija pisanja je nešto iz tvoje podsvesti, nešto što ne možeš da kontrolišeš. Pokušao sam nekoliko puta da napišem roman, ali sam ga završavao nekoliko stranica kasnije. Takođe, mislim da kod mene priča izaziva mnogo jači intezitet. Ne možete da trčite maraton s takvim intenzitetom nego samo trke na kratke staze. Zato mislim da priče zapravo oslikavaju pravu prirodu moje kreativnosti. Nikad ne pitaju pesnika zašto piše kratke pesme. Jednostavno ne očekujete od njega da napiše pesmu od 500 strana, zar ne? Mislim da su priče moja sudbina.

foto: Filip Plavčić

Keretvove priče balansiraju između svakodnevnice i fantastike, u njima je sve moguće, ali ne mora uvek da se desi ono najočiglednije. Zato je bilo sasvim logično da ga pitam odakle crpi ideje, kako zapravo nastaju te njegove genijalne minijature.

- Priča uglavnom počinje sa nečim što vidim ili čujem što zvuči kao ime za emociju koju sam imao ali nisam mogao da je definišem. Priča je kao vrlo brza životinja koja se krije u nameštaju, a vi morate da je zgrabite za rep i nekako savladate. Mogu da vam pričam kako sam napisao ovu ili onu priču, ali ne verujem da bi vam to imalo nekog smisla. Na primer, ima ta priča u kojoj čovek doručkuje, koju sam napisao dok sam predavao kreativno pisanje u Berlinu, u Nemačkoj, jedan semestar. Bio sam veoma usamljen, nedostajala mi je moja žena koja je ostala u Izraelu i moji prijatelji... Jednog dana sam trebao da se nađem sa svojim nemačkim izdavačem kojeg nikad pre toga nisam video i koji je zbog toga odlučio da dođe iz Minhena u Berlin. Tako smo se dogovorili da se nađemo u jednom kafiću, gde ćemo nešto pojesti, popiti kafu i razgovarati. Došao sam u taj kafić i odjednom shvatio da sam pomalo u problemu jer ne znam kako čovek izgleda. Gledao sam ljude koji su ulazili u kafić i razmišljao ko bi od njih mogao da bude nemački izdavač. Onda je odjednom ušao neki tip koji je, po mojim kriterijumima, izgledao kao nemački izdavač, u odelu i sa sedom kosom, prišao mi je, seo za moj sto i počeo da priča na engleskom. Kazao mi je kako je srećan što me konačno upoznaje, a ja sam mu odgovorio da sam i ja srećan što srećem njega. Onda mi je kazao kako je pročitao moj mejl stotinu puta i kako je dosta razmišljao o njemu. Ja sam tada shvatio da nešto nije u redu, jer smo se u mejlu dogovarali da li ćemo se videti u deset ili jedanaest sati, takve stvari, i nije mi bilo jasno zašto bi takav mejl čitao stotinu puta. Ipak sam mu kazao: "Okej, ako ste pročitali taj mejl stotinu puta, kakav je vaš zaključak?". On je rekao: "Ne mogu vam dati 90.000 evra, ali mogu vam dati 70.000 evra u kešu, ali tek nakon što mi pokažete dijamante". (smeh) Rekao sam čoveku da me je pobrkao sa nekim, a on se zagledao u mene i upitao: "Samir?". U tom trenutku smo obojica shvatili da se nalazimo na pogrešnom sastanku, a on je hitro ustao i krenuo. U tom trenutku se pojavio moj nemački izdavač koji me je prepoznao jer je video moju sliku na korici knjige i uskliknuo: "Etgar!". Kasnije sam puno razmišljao o tom tipu. Šta da sam mu rekao: "Okej, pristaću na tvojih 70.000 evra, ali zašto želiš da vidiš moje dijamante, zar mi ne veruješ? Ja verujem tebi. Zar misliš da sam ja čovek koji bi te prevario?". Kad sam razmišljao o tome, shvatio sam da moja namera nije bila da tom čoveku ukradem novac već da stvorim prijatelja, makar na kratko, jer sam bio jako usamljen i očajnički sam želeo da sa nekim popričam. Tako mi je pala na pamet ideja: šta ako bih stalno sedeo po kafićima i sretao ljude praveći se da sam onaj za kojeg oni misle da jesam? Mogao bih da budem razne osobe - plaćeni ubica, vozač autobusa... Šta god! Tako sam napisao priču za koju u početku nisam znao kako može da se završi, ali mi je bila vrlo uzbudljiva.  

foto: Filip Plavčić

Nazivi Keretovih priča su vrlo interesantni i često otkrivaju smer u kojem će se priča kretati, ili nas, pak, navode na pogrešan pravac, ali svakako imaju mnogo značaja za samu priču. Pitao sam Kereta kako smišlja naslove, da li počne najpre od njih ili ih definiše tek na kraju.

- Zavisi. Na primer naslov priče "Iznenanda neko pokuca na vrata", kako se posle zvala i cela zbirka priča, došao je pre priče. Za priču "Doručak" prvo sam imao priču, pa sam joj tek onda nadenuo naslov. Ponekad ime priče može biti njen rep. Sećam se, napisao sam priču pod nazivom "Otključano-zaključano". To je zanimljiv naslov, evo i zašto. Dok sam služio izraelsku vojsku, to je bilo tri godine obaveznog vojnog roka, kad god bi išli negde na zadatak morali smo da vičemo svom naredniku: "Moje oružje je otključano-zaključano" (ovde bi moglo da se prevede da je oružje repetirano i zakočeno - prim. aut). Za mene je ovo zvučalo kao oksimoron. Jer, vi repetirate oružje kad hoćete da nekoga upucate, a zakočite kad ne želite da niko strada. Znači, vi time radite dve radnje koje su suprotne jedna drugoj. Kada sam hteo da napišem priču o konfliktu između Izraela i Palestine, o toj okupaciji teritorije gde mi kao okupatori pokušavamo da budemo moralni - a kako da budeš moralan kad si nekoga okupirao? - idealan naslov je bio baš taj - otključano-zaključano. Ako kažeš: "Želim ovu zemlju, ništa me ne zanima, sve ću da pobijem" - onda pucaj! Ako kažeš: "Ja sam moralna osoba, pustiću ljude da žive onako kako hoće" - onda ne repetiraš oružje. Ne možeš uraditi obe stvari u isto vreme. Tako je naslov bio pravi uvod u tu priču.

foto: Filip Plavčić

Ispričao sam Keretu kako je jedan od jačih utisaka na mene ostavila priča "Džozef" koja prati čoveka koji se baš tako zove i koji deluje kao da je glavni lik priče, da bi se pred sam kraj shvatilo da je Džozef samo deo inventara koji će uskoro u vazduh dići bombaš-samoubica, postajući tako ključni protagonista. S obzirom da deluje da su ovakve epizode prilično česte u Izraelu, pitam autora kako je došao na ideju za ovu priču, da li je imao sličnih iskustava.

- Priča "Džozef" je bazirana na jednom producentu kojeg sam svojevremeno upoznao. Njegovo ime, naravno, nije Džozef. Izabrao sma ga zbog značenja, reč je o biblijskom imenu... Ta priča je nastala kao moja reakcija na vesti. Vesti uvek počinju od akta terorizma. Ja sam hteo da napišem priču iz drugačijeg ugla. Na makro nivou, ja sam optimista. Na mikro nivou, ja sam pesimista. Razlog za to, verujem, leži u mojim roditeljima. Moj otac je bio najoptimističnija osoba na svetu. Za njega je svet bio prelepo mesto. Pitao sam ga: "Kako neko ko je preživeo holokaust i logore može da ima takav pogled na svet?". On mi je rekao: "Najvažnija stvar je poredak stvari. Kad sam bio mlad, mislio sam da su ljudi monstruozni. To me je učinilo ogorčenim. Što sam više stario, postajao sam sve ogorčeniji". Takav je moj otac, nelogičan, ali vedar. A moja majka, koja je takođe preživela holokaust, uvek je bila pod nekim pritiskom kao da stalno očekuje da se desi nešto jako loše. Uvek je skladištila hranu, skupljala zalihe... Kad sam bio mali, otišli smo u restoran - bili smo siromašni i to smo činili samo kad su neki rođendani ili proslave - a ja sam rekao majci: "Zašto ne jedeš, hrana je vrlo ukusna?". A onda mi je odgovorila: "Pogledaj sve te ljude, svako jede iz svog tanjira, ne iz tvog. Svako ima nož, a niko te neće izbosti. Hajde da se složimo, ovo je zaista lep dan". Za ljude kao što je moja majka, jako je čudno kad je sve u redu jer je ona navikla da ne bude. Njoj je veoma bitan bio red u društvu, da sve bude na svom mestu, što je prenela i na mene kada sam bio dete. Tako mi se dešavalo da kao dete svašta dovodim u pitanje. Kad bi mi nastavnica rekla: "Idi kod direktora i objasni mu zašto si zakasnio u školu", ja sam se pitao šta bi se desilo kada bih izvadio penis i popišao se u čašu. Međutim, ja to nikad ne bi uradio jer me je u tome sprečavala anksioznost moje majke koja je verovala da sve mora biti u savršenom redu.

foto: Filip Plavčić

Ispričao sam Keretu kako kritičari vole da njegov rad porede sa delima Franca Kafke, Kurta Vonegata i Vudija Alena, pitajući ga šta on misli o tim poređenjima, da li su ona zaista neophodna?

- Mislim da ljudi vole da te porede sa drugim piscima kako bi mogli da te spakuju na odgovarajuću policu u svom umu. Mislim da je to sasvim legitimno. To je kao da hoću da te spojim sa nekom devojkom. Ti ćeš me pitati kako ona izgleda, a ja ću ti reći da izgleda kao Anđelina Džoli. Ona nije kao Anđelina, možda je i bolja, ali ti poređenje pomaže da imaš neku sliku. Ne verujem da postoje dva ista pisca, ali poređenja nekad pomažu. Sećam se da su moje priče poredili i sa Tarantinovim i sa Almodovarovim filmovima. Sa Tarantinom neman ništa zajedničko, ali neki ljudi će reći da kod Tarantina ima mnogo nasilja i smešnih dijaloga, baš kao i u mojim pričama. Sa Almodovarom me, po njima, spaja izostanak romantike...

Znaš, sa svojom suprugom sam nedavno snimao jednu seriju u Americi o prodavcu nekretnina. Njima je tamo bio problem nedostatak žanra, jer im je trebala preciznija definicija za marketinšku kampanju, da ne bi delovalo kao farsa. To je komična serija, ali takođe i porodična drama o osobi koja umire, takođe i naučna-fantastika jer ima putovanja kroz vreme, takođe je i krimić jer glavni junak traži ubice svog oca, takođe je i bajka jer je tu i zlatna ribica koja ispunjava želje. Oni su me pitali zašto ne mogu da imam samo jedan žanr, a ja sam im kazao: "Život nema jedan žanr. Ujutru se probudim i moj život je tragedija, jer su mi kola pokvarena i udario sam mali prst na nozi u dovratak jer sam bio bunovan. Onda postaje komedija jer čovek u kafiću misli da sam neki drugi čovek i zbog toga mi nudi svakakve stvari. Onda se vratim kući i seksam se sa svojom ženom, a to onda postaje porno film. Život nema žanr!". Mislim da kad pišem prenosim svoje životno iskustvo, a ono je zabavno, puno nade, očajničko... Sve zajedno. Nemoguće je pisati samo u jednom žanru. To je kao da ti neko kaže: "Život je tragedija, molim vas nemojte da unosite u njega radost i vodite ljubav sa svojom ženom".   

Keret sa suprugom Širom Gefen
Keret sa suprugom Širom Gefenfoto: Fejsbuk

Keret se u svojim pričama često poigrava i sa političkom satirom, a rado u intervjuima odgovara na političke teme, komentarišući aktuelno stanje u svetu, uspon Trampa i Borisa Džonsona, ne štedeći u svojim komentarima ni aktuelnog izraelskog premijera Benjamina Netanjahua. On kaže da današnji vladari ne žele da kontrolišu narod i državu već diskurs, te da zahvaljujući toj kontroli ostvaruju potpunu moć.

foto: Filip Plavčić

- U današnjem svetu centralno mesto zauzimaju mediji koji nas svakodnevno bombarduju svakakvim informacijama. Oni kažu da je danas dvoje ljudi umrlo u bolnici, te da je jedan od njih bio, na primer, najbolji srpski bokser. To će biti dobar naslov. Takođe vam mogu reći da je ove godine Srbija bila najveći proizvođač putera na svetu. To bi takođe mogao da bude naslov. To vam je kao u rijaliti šou. Ti ljudi tamo izgovaraju rečenice koje mogu da se medijski iskoriste. To su rečenice koje se lako pamte. Tako može da se kaže i "želim da pomognem svojoj zemlji", "ja sam za demokratiju"... Na primer ako kažete: "Sinoć sam kresao magarca", to je rečenica koja liči na ono što govori Hilari Klinton. Lideri plemena se danas ponašaju kao rijaliti zvezde i obraćaju se gledaocima tog rijalita onako kako ovi očekuju da im se treba obraćati. Politika je danas postala televizijski program, pa više nije važno dali imamo dobre ili loše političare, nego koliko su zabavni gledaocima. Tramp je najbolji primer. Više se ne glasa za nečiju politiku već TV emisiju u kojoj učestvuje. Ako je šou bio dobar, biće i glasova. Mislim da je danas demokratija totalno propala. Od lidera se traži da budu nesebični, pametni, etični, a današnji lideru su sebični, lažljivi, narcisoidni... A za to su krivi mediji i društvene mreže. Na primer, ako gledate nešto na televiziji vi želite da to bude uzbudljivo, a najuzbudljiviji su oni programi gde ima ubica, prevaranata, narkomana... A današnji lideri se trude da nam isporuče najbolji i najuzbudljiviji šou, to je onaj gde nas neko obavezno sj*be. Lideri poput Trampa, Borisa Džonsona ili Netanjahua nam ovakve šou programe isporučuju svakoga dana putem medija koje kontrolišu. Oni su kao tabloid. 

foto: Fejsbuk

Na kraju smo malo popričali o njegovim utiscima o Srbiji i Beogradu.

- Moji prvi utisci vezani za Beograd bili su da je iznenađujuće sličan Izraelu. Ljudi nemaju tu distancu koju imaju oni sa Zapada Evrope i nemaju rusku nametljivost. Mislim da je očigledno da ljudi ovde ne žive toliko dobar život, u ekonomskom smislu, ali i dalje imaju mnogo optimizma i živahnosti u sebi. Tako je i u Izraelu: svesni smo da je život s*anje, ali ne želimo to da prihvatimo.

BONUS VIDEO:

NAPISAO SAM SVOJU BIBLIJU DA BIH SE OČISTIO OD MRTVE PROŠLOSTI: ŠOKANTAN intervju DŽONIJA RACKOVIĆA

(Espreso.rs)

 

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media