TOTALNO DRUGAČIJA LJUBAVNA PRIČA: Ili hoćeš ili nećeš ili kako ćemo?
Približila mi je usne kao da hoće da se poljubimo, a onda se brzo izmakla i rekla: 'Ja to ne radim često, Foto: Printscreen

espreso priča za laku noć

TOTALNO DRUGAČIJA LJUBAVNA PRIČA: Ili hoćeš ili nećeš ili kako ćemo?

Portal Espreso.rs odlučio je da svakog vikenda objavljuje po jednu priču srpskih pisaca, kako onih poznatijih, tako i mladih koji tek stasavaju, u želji da damo svoj doprinos popularizaciji pisane reči. Za početak smo odabrali priču Dejana Kataline, a nadamo se da će vam se naša akcija dopasti.

Objavljeno: 01.09.2019. 22:30h
  • 17

Moj drugar Feđa je uvek bio izraziti kreativac. Imao je originalne fazone, garderobu u trendu i nikad nije bio bez obaveštenja gde su najbolje zabave u gradu. Onda se zaljubio u novac, pa je kreativnost učinio profitabilnom. Usput je počeo da živi život zasnovan na teoriji: „Ništa ne propuštaj; ako muva u letu flertuje s tobom – opali je!“

Zato rado idem s njim na piće. Između dva seta viceva i tračeva, uvek ima neku svoju anegdotu koja mi ulepša dan.

„Upoznao sam Maju kod Gorančeta u restoranu“, počeo je priču jednog petka uveče preko krigli točenog piva, uz već pripaljenu kubansku cigaru. „Zvao me Goranče na opušten subotnji ručak. I ona je bila s njim. Pazi, ne lažem te, riba je građena kao manekenka. Noge joj kao sa ’Fešn čenela’. Mlada je kao manekenke sa ’Fešn čenela’. Znaš one što kažu: ’Haj, aj em Nataša end aj lav Fešn Ti Vi’? A u stvari je bankarka. Ne, još bolje, pi-ar neke banke, batice. Japi riba s obe, te dve duge noge na zemlji. Pa gde ćeš bolje? Ja ništa, kul, opušteno ćaskam, ne insistiram. Pridružili su nam se još neki likovi, ali ona i dalje nastavlja žvaku sa mnom. Pričamo o poslu, znaš, to je ta moderna žvaka, konvencionalna. Na kraju smo, opet moderno, razmenili vizitke. Ja se nešto raspitivao za neke kredite. Kao zanima me. Ona mi uvalila vizitku, kao zvaće me da mi da informacije za te kredite. Batice, koji krediti, sestro! Ne mogu da se zakunem, ali mislim da mi je namignula kad mi je pružala vizitku.“

„I, šta bi? Jesi li je nazvao?“, pitam.

„Polako, batice, sad ide najluđi deo. Nazvala ona mene odmah sutradan. Kao, ima one informacije vezane za kredit. I, vidi, opušteno me pita da se to veče nađemo negde na piću da bi mi ih dala. A?“

„I ti je oladiš?“

„Ne budi smešan. To veče sam stvarno trebao da navratim do firme oko ponoći da pokupim neki faks iz Amerike. Kažem svojoj ljubljenoj da moram da radim do kasno i obezbedim nastavak ugodnog života njenoj manikiranoj guzičici, i eto me u akciji. Kežual odelo, šareno-ljubičasta košulja, za koju je odmah na keca rekla da mi super stoji, i dve kubanke u džepu. Našli smo se na sigurnom terenu, kod Gorančeta u restoranu. Lagana večerica. Ali, ne uz vino, jer ona ne pije alkohol. Ja sam se malo sladio sa kampari-đusom, a ona s đusom bez kamparija. Čoveče, pričali smo satima. A ja sam uživao da je slušam gledajući je.“

„O čemu ste pričali?“

„Ne znam, trinaeste mi plate. To se valjda tako kaže kad vreme brzo proleti. Uglavnom, ništa osim gledanja i pričanja nije se desilo. Veče izmiče. Kažem da moram do firme da pokupim faks. Pazi sad, ona, potpuno normalno kaže: ’Ako hoćeš, ja mogu za to vreme da prošetam psa pošto živim u blizini tvoje firme, pa da se nađemo kasnije.’ Je l' veruješ ti u to?“

„Zvuči mi kao prilično otvoren poziv.“

„To sam i ja mislio“, reče, nasmeši se kao za sebe i ponovo potpali zgasnulu debelu cigaru. „Stvarno smo se našli. Nisam znao gde bi s njom, a onda se setim našeg druga Duće i njegovog kafića sa separejima. Banemo tamo. Duća isprazni separe. Pobaca neke klince, kao, mladi ste da se tu separatišete, ’ajte dole u gomilu. I mi nastavljamo razgovor u intimnoj atmosferi. Sedimo jedno kraj drugog. Sad se malo i mazimo. Ali, kad god pokušam da je poljubim, ona se izmakne. Tvrdi da uživa. Ja joj pričam o onom filmu koji si me naterao da podgledam pre sto godina, znaš ono kad su se Itan Hok i Žili Delfi upoznali u vozu, šetali ceo dan po Beču, kresnuli se u parku i ujutru rastali neočekivano zaljubljeni? Igrao sam na kartu romantike, razumeš? A ona me odjednom pita: 'Je l' ti često ovako?'“

„Šta ovako?“

„Pa, to, kao, izlazim sa ribama, a živim u dugoj vezi koja nije brak jer još uvek imam dovoljno ubedljivih razloga da se izvlačim. Mislim, batice, mogao sam da lažem, ali čemu? Sigurno joj je Goranče sve rekao. Pa kažem: 'Da, često.' Računam, ceniće iskrenost, ako ništa drugo.“

„Je l' jeste?“

„Nasmejala se. Približila mi usne kao da hoće da se poljubimo, a onda se brzo izmakla i rekla: 'Ja to ne radim često. Ne interesuje me seks za jedno veče. Ali, ti me interesuješ. Neću da krijem, lepo mi je sa tobom.' Vadim čuveni kul argument: 'Hajde da probamo, ko zna šta će ispasti, i ti se meni jako sviđaš. Nema šanse da budeš šema samo za jedno veče. Mislim da bih mogao da se zaljubim u tebe. Ako već nisam.' Batice, ta žvaka je uvek je palila.“

„A kod nje?“

„Da jeste, ova priča ne bi ovoliko trajala. Izvukla se iz mog zagrljaja, maltene kao da pravi piruetu, kao da me otresa sa sebe, nasmejala se i rekla: 'Ovako ćemo. Imaš tri dana da odlučiš. Ostavi devojku i pozovi me. Obećavam ti da ću biti tvoja i da nikad nećeš zažaliti zbog svog izbora. Ako se ne javiš za tri dana, računaću da ti je stalo da sačuvaš vezu i više se nećemo ni čuti ni videti, a ako te sretnem slučajno, praviću se da te ne znam.'“

„Au, čoveče!“

„E, batice, to sam i ja rekao. Auu, šta mi je rekla!“

„Šta si uradio?“

„Šta da uradim? Nisam ništa uradio. Verovao sam da ne misli ozbiljno. Navlači me, razumeš? Kulirao sam pet dana, šest, i nazvao je. Nije se javila. Pitao sam Gorančeta šta se dešava, ali ni on nije imao pojma. Ni njemu nije htela ništa da kaže. Slao sam joj poruke, ali nije odgovarala na njih.“

„Znači, bila je ozbiljna. Je l' ti žao što nisi rizikovao?“

„Nemam pojma, batice, da ti pošteno kažem. Znaš kako sam ja to shvatio?“

„Kako?“

„Kao živi dokaz da prava ljubav više ne postoji. Niko više nema herca za pravu ljubav. Nema herca da rizikuje na tom planu. Kapiraš? Ona mi je pokazala kakva sam u stvari jajara. Ali, znaš šta je najgore?“

„Šta?“

„Što mi to nimalo ne smeta. Mislim da sam sazreo. Jednom mi je jedna riba citirala nekog pametnjakovića: 'Ako odolite izazovu, pitanje je da li ćete opet biti u prilici da budete izazvani.' Ej, vreme se ubrzalo. Taj što je to izvalio čekao je dvadeset godina da mu se nešto desi. Danas, svakih petnaest minuta ti uleti neki izazov.“

Kucnuli smo se kriglama u to ime.

Zgodna devojka u uskoj haljini prošla je pored nas na putu do toaleta.

Feđa se odmah podigao sa stolice i uz osmeh mi dobacio: „Moram da ispraznim bešiku. Lepo ti kažem, batice, izazov!

 

* Dejan Katalina je rođen 1971. godine u Beogradu. Objavio je devet knjiga proze, među kojima su najzapaženije zbirke priča Varikina i Kako izbeći ljubav na svakom ćošku, kao i romani Teranje, Pesak u klompama, Košmarenje i Precrtani. Sarađivao je na sastavljanju Leksikona YU mitologije. Više od dvadeset godina bavi se novinarstvom, trenutno radi kao pomoćnik glavnog urednika na Espreso.rs. 

BONUS VIDEO:

IZUM ZA NOBELA- MAŠINA KOJA SAMA PRAVI PAPIRNATE AVIONČIĆE! Savršeng oblika (VIDEO)

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media