MILENA TROBOZIĆ GARFILD: U Srbiji su umetnici pod zaštitom države, to je tekovina socijalizma
Foto: Snimak ekrana Youtube

intervju

MILENA TROBOZIĆ GARFILD: U Srbiji su umetnici pod zaštitom države, to je tekovina socijalizma

Umetnost i kultura su nepogrešivo ogledalo života. Autor intervjua: Suzana Sudar / Nova.rs

Objavljeno: 24.09.2020. 20:02h

U Americi je sve teže, svi su samostalni umetnici, nemaju stalne angažmane i nema pomoći države. U Srbiji je situacija sasvim drugačija jer država u potpunosti izdržava institucije kulture. To je tekovina socijalizma zahvaljujući kojoj su i naša kultura i naši stvaraoci trenutno u mnogo bezbednijoj situaciji, smatra Milena Trobozić Garfild.

Umetnost i kultura su nepogrešivo ogledalo života. Pošto se ceo svet “zakopčao”, zatvorene su granice, gradovi, mi u svojim kućama, tako se i kultura “zakatančila”. Mislim da će doći do izvesne lokalizacije, da ne kažem provincijalizacije i života i kulture. Većina međunarodnih manifestacija je otkazana, internacionalni događaji će se smanjiti i izgubiti na uzbuđenju i značaju. Poput nas pojedinaca, kulture će se povući u svoje atare i nacionalne okvire. I niko neće mnogo brinuti šta se dešava van njihovih granica, ističe u intervjuu za Nova.rs svestrana umetnica Milena Trobozić Garfild. Milena već dve decenije živi u Vašingtonu gde kao pozorišni i filmski producent, spisateljica, prevodilac, art menadžer, kreira projekte na polju kulture.

U svet umetnosti je zakoračila kao glumica, ali se pokazalo da joj je gluma bila tesna za sva njena interesovanja. Talentovana i inventivna, pomerala je granice. Predstava koja je nastala po Mileninoj ideji i u njenom prevodu “Gospođa Ajnštajn” je poslednji komad odigran u američkoj prestonici uoči proglašenja pandemije. Koproducent je filma “Šavovi”, koji je prošlog meseca dobio još jednu nagradu u Sofiji.

Sa Milenom razgovaramo dok je kod nas skoro jutro, a kod nje u Vašingtonu veče…

Kako ocenjujete sadašnji trenutak u svetu umetnosti?

– Zbog potrebe distanciranja, nemogućnosti putovanja ali i zbog ekonomske situacije, sve je manje publike. Biće i manje donacija za kulturu jer će prioritet biti zdravstvo ili pomoć materijalno ugroženima. Umetnost koja je okrenuta sama sebi i uskom krugu profesionalaca, a ne javnosti odumire. Bez pažnje publike, kultura će izgubiti na značaju.Već sad se suočavamo sa tom opasnošću. Ljudi su zaokupljeni egzistencijalnom strepnjom i ne haju mnogo da li se održavaju koncerti ili opera. Mnoge institucije kulture i u svetu i kod nas potpuno su nespremne da se prilagode novim uslovima koje zahtevaju socijalnu distancu. Tako dolazimo u onu najgoru od svih situacija kad je kultura u pitanju – staro je nestalo, a novo još nije stvoreno. Mislim da ćemo imati jedan dug period kulture u limbu, koja neće biti ni živa kao što je nekada bila, ni sasvim mrtva. Imaćemo kulturu koja će životariti.

Čini se da je američki način života prilagođeniji na ovu situaciju?

– Da, već odavno postoji kriza zbog usamljenosti. Način života je zasnovan na individulizmu i veoma labavim zajednicama. Mala kuća u preriji je najbolja metafora za Ameriku. U tom smislu verujem da im je izolacija prirodno stanje stvari. Njih više brine propadanje malih biznisa koji su u ovim uslovima neodrživi. U SAD se sreća meri kroz posedovanje. Ljudi strepe od teške materijalne posledice zbog gubitka poslova, jer kad kada se to desi, gubite kuću, kola, preko noći možete iz srednje klase da padnete na nivo beskućnika pošto su kreditori neumoljivi. Zato njih od izolacije više brine egzistencija. Mi smo u osnovi Mediteranci i nas definiše ta potreba za životom u komuni. Kod nas se ljudi druže van kuća, u kafanama, a u Americi idu u restoran da bi zajedno večerali, ne da bi sedeli i družili se satima. I možda su zato naši ljudi teže podnosili mere izolacije, dok mnogim Amerikancima ona nije promenila svakodnevni život. U Americi ljudi žive na distanci jedni od drugih a mnogi odavno rade od kuće, naručuju sve što im treba preko Amazona, gledaju Netflix umesto odlaska u bioskope. Amerika je zemlja izolacije.

Uključili ste se iz Vašingtona u javnu debatu “Kultura posle virusa” koja je održana krajem maja. Šta se za ova dva meseca promenilo u životu umetnika?  

– U Americi je sve teže, jer su svi samostalni umetnici, nemaju stalne angažmane i nema pomoći države. Sredstava za pomoć prikupljaju se preko umetničkih sindikalnih udruženja kroz dobrotvorne akcije i priloge. Pomoć od Kongresa u iznosu od 25 miliona dolara dobio je samo “Kenedi centar”, ali je ipak morao trajno da otpusti 250, a privremeno 1.100 ljudi. Zaposleni u Nacionalnoj filharmoniji su prestali da primaju plate 2. aprila. Metropoliten opera je sredinom aprila prestala da isplaćuje plate članovima orkestra iako zvanično nisu otpušteni. Slična je situacija i u Velikoj Britaniji. Iako je vlada odobrila ogroman budžet za pomoć institucijama kuture taj novac će služiti pre svega da pokrije troškove zakupa, kredita, održavanja zgrada, račune za struje i druge operativne troškove, i tek na kraju, i to samo delimično, za plate zaposlenima.

Uporedite to sa stanjem u Srbiji.  

– U Srbiji je situacija sasvim drugačija jer država u potpunosti izdržava institucije kulture. To je tekovina socijalizma zahvaljujući kojoj su i naša kultura i naši stvaraoci trenutno u mnogo bezbednijoj situaciji. Novca je možda malo, a koliko ja znam, niko nije otpušten niti su smanjivane plate čak su isplaćivani i honorari iako nije bilo izvođenja, recimo u pozorištima. U Srbiji su i samostalni umetnici van angažmana podržani od države i kroz doprinose, ali i kroz projekte koje opet finansira država putem javnih konkursa. To za umetnike u Americi izgleda kao zemlja utopija. Ja nisam zagovornik državne kulture, naprotiv, zalažem se za suprotan model preduztničke, samostalne kulture, ali u ovoj situaciji na zapadu se bore da dobiju bar delimičnu pomoć države da bi preživeli. Kod nas u Srbiji je ta pomoć zagarantovana i to je u ovom trenutku od neprocenjiva prednost za održanje kako institucija tako i samostalnih projekta.

Šta je sve u svetu preduzeto da se kulturni sadržaji održe? Ima li možda nekih novih modela?  

– Nema ih, u nekim zemljama Evrope zabranjene su i predstave na otvorenom. U Americi nije održan nijedan letnji festival. Niko još nije počeo izvođenja sa publikom. Neki su najavili početak sezone za jesen, kao milanska Skala. Ovde je nedavno otvorena Nacionalna galerija, ali za veoma ograničen broj posetilaca sa kartama koje se unapred rezervišu na internetu. Tejt je takođe počeo sa radom na sličan način. Metropoliten, koji neće biti otvoren do početka 2021, najavio je seriju solo nastupa najvećih zvezda poput Rene Fleming, na primer. Ti koncerti će se emitovati na internetu tokom sledećih šest meseci u određenim terminima po ceni od 20 dolara i služiće za prikupljanje sredstava, ali i motivaciju publike i donatora. Piter Gelb, upravnik Meropolitena, kritikovan je jer je uložio velika sredstva za visoko profesionalno snimanje ovih koncerata na raznim lokacijama po svetu i za honorare ovih umetnika, dok mu je orkestar na neplaćenom prinudnom odmoru. On je odgovorio da je to pokušaj očuvanja ove slavne kuće, jer u suprotnom orkestar neće imati gde da se vrati sledeće godine, te da je to pitanje strategije opstanka.

Mnogi rešenje vide u “virtuelnoj kulturi”?  

– Što se tiče digitalnog emitovanja predstava, one moraju biti snimljene u vrhunskim uslovima sa ogromnom profesionalnom ekipom. Prebacivanje u digitalni format kao što radi Metropoliten ili Nacionalni teatar podrazumeva veliki dodatni budžet. Mjuzikl “Hamilton” je sniman na tri predstave uz dodatna snimanja krupnih planova. Ako nemate nekoliko hiljada gledalaca na internetu ne možete imati nikavu zaradu. A nekoliko hiljada gledalaca možete imati ako su na repertoaru zvezde i ako ne morate da prikazujete predstave sa titlovima. Jasno je da do kraja godine nijedna institucija kulture u svetu neće moći da funkcioniše u punom kapacitetu i bez strogih mera predostrožnosti. Takođe je jasno da će to biti stvar procene uprava pojedinačnih institucija. Neke će biti otvorene, poput Skale i Tejta, druge, poput Mome i Metropolitena neće. Digitalno prikazivanje predstava u Srbiji je prema mom mišljenju bila privremena mera solidarnosti s publikom. Mišljenja sam da ne postoje uslovi da se tako nešto nastavi, jer je prava produkcija za digitalno prikazivanje kao novi medij previše skupa, a mi nemamo svetsku već samo lokalnu publiku. Srpska pozorišta ne zarađuju ni od živih izvođenja. Ne verujem da ima mnogo ljudi u Srbiji koji bi platili da iz kuhinje gledaju “Hamleta”, niti mnogo ljudi u svetu koji će gledati predstave sa titlovima.

Kakve konkretno promene očekujete?  

– Mora da se razmišlja na nov način, i formalno i tematski. Ne možete raditi iste stvari, jer svet više nije isti, ili barem dugo neće biti isti. Mislim da će se težiti manjim formama kad su izvođačke umetnosti u pitanju, kamernim izvođenjima jer ne možete imati predstavu od 20 učesnika za 100 gledalaca u publici. To je neodrživo i neprimereno. Sadržaji će morati da budu drugačiji jer će publika tražiti otklon od realnosti. Kad je realnost neizvesna, ljudi će želeti od nje da pobegnu makar na dva sata. Eskapizam će zavladati i formom.

Da li se to negde već događa?  

– Imamo najsvežiji primer Salzburškog festivala koji slavi svoj jubilej ovog meseca u mnogo manjem obimu. Umesto sedam biće izvedene dve opere, a “Boris Godunov”, teška, ozbiljna, ruska opera puna recitativa, zamenjena je Mocartovom “Cosi fan Tutte” , komičnom operom koja se reklamira sloganom “Škola za ljubavnike”. Dakle verujem da će biti potrebe za više komedije a manje drame, više klasike a manje avangarde. A ako govorimo o temama, i one će morati da se preispitaju i mislim da će one lične nadvladati takozvane političke i društvene sadržaje. Ljudi će se više okrenuti čitanju, možda čak i poeziji, svemu što je intimno ili što je moguće podeliti sa malim brojem istomišljenika. Nekako mi se čini da će svet kulture, za izvestan period, biti nešto tiši i svedeniji.

Važite za izuzetno kreativnu i preduzimljivu osobu. Koji je vaš odgovor na izazov koji nam je nametnula pandemija?  

– To je projekat RED, novo pozorište koje bi trebalo da bude realno – dakle ostvarivo, ekonomično – znači isplativo, i distributivno odnosno mobilno. RED predstave će imati svoja stroga, gotovo dogmatska pravila i u tome šta će producirati i na kojim način, u kom prostoru, na kolikoj sceni, s kojim brojem glumaca. Jedna nova Dogma, da tako kažem, ali ovoga puta ne na filmu nego u pozorištu. Nastanak predstava, kojih će biti pet, pratiće radionice i master klasovi za umetnike i art menadžere pod nazivom “Samoodrživa kultura” kroz koje će se razmatrati novi način produkcije u novom vremenu. U ovaj projekat će biti uključeno pet partnera iz pet država. Prijavili smo se na konkurs Kreativne Evrope i ukoliko dobijemo podršku projekat će početi da se priprema već u ovoj godini.

Gde ste još aktivni?  

– Sada me najviše zaokupljaju saradnja sa magazinom “Art i Biznis” u kom sam neka vrsta dopisnog urednika, kolumniste i savetnika. To će, nadam se, biti platforma kroz koju će moći da se ispitaju novi načini saradnje sponzora, donatora i umetnika. Kod nas u Srbiji je to potpuno nerazvijena praksa jer jedni druge ne razumeju i ne vide jasno kako bi mogli da sarađuju na obostranu korist. Tako da me to veoma inspiriše jer može biti prava mala laboratorija za razvoj novih oblika funkcionisanja, finansiranja, produkcije i distribucije umetnosti.

Objavili ste svojevremeno knjigu “Mali saveti za bolji život”, autentični, lični, praktični vodič kroz životne i kulturološke srpsko-američke fenomene. Koje biste male savete danas dali?

– Ne lepota već nega i zdravlje. Ne pločnici nego proplanci. Ne buka saobraćaja već zujanje pčela. Ne blještavilo već svetlost. Ne prezentacija nego priča. Ne postovi nego poezija. Ne politika nego filozofija. Ne obožavaoci nego ljubitelji. Ne produkcija nego stvaralaštvo. Ne udaljavanje nego prepoznavanje. Ne zgrade nego parkovi.

Bonus video:

espreso.rs/nova.rs


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media