Nikad nisam bila očajnik ni kukavica: Branka Veselinović sedi u bašti i čita
Foto: P. Milošević

intervju

Nikad nisam bila očajnik ni kukavica: Branka Veselinović sedi u bašti i čita

Glumica Branka Veselinović, vedro i odvažno, podnosi dane izolacije: Uvek nešto radim ili šetam po bašti. Zasada ne mora niko da mi dođe, imam sve. Piše: Vukica Strugar / Večernje novosti

Objavljeno: 03.04.2020. 10:36h

Najstarija srpska glumica, Branka Veselinović, ne predaje se ni u 102. godini: stoički podnosi dane samoće i izolacije prelistavajući u mislima uspomene iz svog bogatog i plemenitog života.

Poslednja iz redova osnivača Jugoslovenskog dramskog pozorišta, stupila je prvi put na scenu davne 1938. godine - u predstavi "Karlova tetka" Narodnog pozorišta Dunavske banovine u Novom Sadu. U njenoj biografiji ostalo je zabeleženo da je bila i ambasador Unicefa, vatrogasni oficir, nosilac plakete "Najplemenitiji podvig godine" našeg lista. Sa suprugom Mlađom osnovala je Fond za pomoć invalidnoj deci, od njihovog novca već godinama nagrađuje se i najbolji glumac u sezoni JDP. Svojevremeno je napisala "Knjigu o dobroti". Tako bi se i ceo njen život mogao nazvati: već po završetku Drugog svetskog rata hitala je u bolnice da poseti tuberkulozne, zabavljala napuštenu decu, obilazila staračke domove, invalide, ranjenike iz devedesetih - sve one zaboravljene, skrajnute, nesrećne, kojima je bila potrebna topla reč... S osmehom i lutkom Sarmikom, uveseljavala je najmlađe unoseći zrak sunca u njihovo detinjstvo, dok je godinama na Beogradskom sajmu prikupljala novac za svoje humanitarne akcije.

Kako provodi ove teške dane, da li je i za nju ostalo nečije dobrote?

- Hrabra sam ja, znate. Pišem, malo slikam. Juče sam se sunčala u bašti, bilo je toplo. Danas nisam htela, nije vrućina. Obučem moj kostimić, sednem i sunčam se. Šta da vam kažem, zdrava sam, a to je najvažnije - kao i uvek skromna je i zadovoljna Branka Veselinović. - Sad sam razgovarala sa jednom rođakom telefonom, pošto ni ona ne može da izlazi. Ovih dana doneli su mi neki paketić iz opštine. Beograd je toliko fer prema starima, eto, nose i hranu po kućama. I to sam doživela.

Iako je sama, kaže da se dobro oseća jer uspeva da duge dane ispuni različitim aktivnostima:

- Lepo otvorim televizor, nešto čitam. Pronađem smisao života. Takva sam oduvek bila, nisam kukavica. Uvek nešto radim ili šetam po bašti. Zasada ne mora niko da mi dođe, imam sve. Uostalom, ako je ovakva situacija, šta će oni koji nemaju ni ovo što ima Branka? Ja imam uvek mleka, neki slatkiš ako zatreba. Provodim vreme u kuhinji više slikajući nego kuvajući. Nisam gladna, malo jedem. Negujem cveće na prozoru, radujem se proleću. Zadovoljna sam, pomalo i vežbam svaki dan. To mora! Bez vežbe nema jutra. 

U svakom kutku Brankine kuće i dalje lebdi sećanje na njenog Mlađu, šest decenija braka ispunjenog dobrotom i razumevanjem, zajedničkom ljubavlju za pozorišnu scenu i, još više, za ljude kojima su priskakali u pomoć kad god je trebalo:

- Teško mi je što Mlađe nema. Ali, neko mora da ode prvi. On je, nažalost otišao, ipak, nisam očajna. Slušam radio, najčešće muziku. Žao mi je starijih ljudi kojima je teško što ne mogu da odu do crkve ili groblja. Nije ni lako da im se to objasni. Ja se borim na svoj način: naglas recitujem stihove i slikam ruže. Znate, svojevremeno sam te svoje radove, knjige pogotovo, poklanjala za sirotu decu. Volela bih da to činim ponovo, kad sve ovo prođe.
 

Na pitanje da li su vedrina i dobrota, mir sa sobom i drugima, "urođeni dar", Branka kaže:

- Nešto sam naučila, ali je važnije ono što sam nasledila od roditelja. Da nikad, ni u jednoj situaciji, ne smem da budem očajnik! Toliko je bilo ratova koje smo preživeli, kriza, svega i svačega. Danas mi je dovoljno da budem zadovoljna što mogu da izađem na vazduh i prošetam oko kuće. Ali, ni oni koji su sami u stanovima ili žive u staračkim domovima ne smeju da klonu duhom. Verujem da sam doživela duboku starost i zato što sam uvek imala ideje kako da pomognem drugima, a potom ih i ostvarivala. To je velika stvar. Učila sam se plemenitosti i od mojih prijatelja, Desanke Maksimović, Dese Dugalić, Marije Crnobori. Godinama sam "visila" na Sajmu prikupljajući pomoć potrebitim. Onda neko dođe i kaže: "Vi ste velika glumica?". Ma koja velika? Nema tu velikih, veliki su samo humani ljudi. Znala sam i Desanki na Sajmu da kažem "stani ovde", da se više napuni kasa. Ni danas mi ne manjka ideja, zato sam valjda živa u 102. godini.

Bonus video:

espreso.rs/novosti.rs


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media