Umetnost se u kriznim vremenima budi iz „dogmatskog dremeža”
Foto: Printscreen

intervju

Umetnost se u kriznim vremenima budi iz „dogmatskog dremeža”

Tada se pokreću značajna pitanja ljudskog postojanja, i to na dubinskom, a ne na trivijalnom i komercijalnom nivou. Takva umetnost ne stvara se da bi se plasirala na tržištu, već da bi podržala sam život. Autor intervjua: Gordana Popović / Politika

Objavljeno: 27.03.2020. 11:38h
  • 1

Kad je reč o globalnoj kampanji „stay home”, a i o svim drugim za masovnu potrošnju, mogu da odgovorim samo načelno: pristalica sam zrelog i odgovornog ponašanja u svakoj prilici, kao i moralnih odluka donesenih na temelju razuma, te poštovanja sebe i drugih, kaže Divna Vuksanović, redovni profesor estetike, teorije kulture i filozofije medija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. U tom smislu, dodaje, ne krije se iza kampanje već se trudi da bude samosvestan i koristan član zajednice koliko joj to okolnosti dopuštaju.

U melodramatičnom svetu, društvena stvarnost, zasnovana na kapitalu, a ne ljudima, u načelu je ravnodušna prema smrti pojedinca

Za 26. mart bila je zakazana promocija njene nove knjige „Vetar sa zvezdane planine”, objavljene u izdanju „Čigoje” i u saradnji sa ilustratorom Draganom Ćalovićem, koja je u novim okolnostima naravno otkazana. U međuvremenu, njeni prijatelji iz NVO „Mladi grašak” tragali su za onlajn rešenjem, računajući, ironično rečeno, na pedesetak okupljenih ljudi na odgovarajućoj platformi, ali Divnu Vuksanović takve promocije ne zanimaju „pošto tehnologija ni na koji način ne može da zameni dijalog, odnosno neposredno izgovorenu ljudsku reč”.

– Jer, tako je, još od Heraklita naovamo, definisan logos – kao reč, smisao, poredak, um. A u odnosu na logos, tehne je puka veština. Prema mom mišljenju, promocije knjiga treba da služe kao povod za zajedničko razmišljanje kroz dijalog. Ukoliko toga nema, svako komuniciranje s tržištem i tehnologijom, a ne s ljudima, za mene je besmisleno. U uslovima gde je sloboda delimično ograničena (sloboda okupljanja, kretanja, izražavanja), dijalog nije moguć. Solilokviji na mrežama to potvrđuju... – kaže ona.

Neko je primetio da su se zbog otkazivanja događaja iz kulture više zabrinuli organizatori nego publika, aludirajući na ograničen broj onih koji mogu sebi da priušte kvalitetne sadržaje. Ko u stvari danas najviše profitira u kulturi?

Otkazivanje događaja u oblasti kulture (kvota sto, a potom 50), bila je jedna od prvih restriktivnih mera Vlade RS, delujuće u kriznoj situaciji. Ona je pogodila, procentualno gledano, malobrojne ljubitelje kulture i umetnosti u Srbiji i jedan broj konzumenata (ograničenja u oblasti bioskopske delatnosti i estrade, kako se isprva pokazalo, bila su daleko manja). Prevashodno se, pri tom, ciljalo na umetničku publiku, kao i na kolektivno stvaralaštvo; kako institucionalno, tako i vaninstitucionalno. Ta odluka bitno je uticala na kvalitet života koji kultura – i umetnost, kao njen, prema rečima Milana Rankovića, „najvitalniji deo” – čine. Moglo bi se reći da su u ovoj „podeli karata”, kreativne industrije, prema očekivanju, daleko bolje prošle, i to iz dva razloga: prvi je – digitalizacija, a drugi profit. Muzika je i dalje prisutna na radiju, televiziji, društvenim mrežama i digitalnim platformama. Slično važi i za kinematografiju. Odnedavno su i festivali počeli svoju virtuelnu egzistenciju, dobar primer je FIST, kao i pojedina pozorišta, muzeji i galerije.

Neprofitne i tehnički neadaptibilne delatnosti u oblasti kulture i umetnosti, u ovom trenutku najviše gube. Time se, istovremeno, potvrđuje stara benjaminska ideja o nestajanju „aure” umetničkog dela, pa i sveta kulture, to jest njihove ovde-i-sada egzistencije. S tim u vezi, treba dalje razmišljati na temu kako duh, um i ukupno ljudsko stvaralaštvo pretvoriti u globalni softver, citiram Manoviča, a da se u tom procesu transformisanja ne izgubi ono bitno – dakle: sve pomenuto.

Koliko nedostatak društvenog života utiče na čoveka, na njegovu misao i na formiranje kritičke svesti? S druge strane, ukoliko se izolacija recimo upotrebi za preispitivanje, čitanje i rad na sebi, koliko ona može da pomogne toj istoj svesti?

Ako poverujemo Aristotelu, prvom filozofu politike, čovek je „društveno/političko biće”. Dakle, zajedništvo nas čini ljudima u istoj meri, koliko i posebnost (individualnost). U krajnjoj liniji, „drugi”, to jest onaj preko puta nas i potvrđuje individualnost, što je početak kako društvenosti, tako i individualnosti. Odnos „ti–ja” neophodan je da bi čovek bio čovek. Društvena smrt čoveka je istovremeno i smrt ljudske individualnosti. Stari Grci poznavali su instituciju ostrakizma, progonstva iz države (kaznena mera) među tuđine i zveri. Primer Sokratove smrti u poznim godinama potvrđuje da je bolja i fizička smrt od izbeglištva, to jest obitavanja među divljim životinjama i „varvarima”. Dodala bih, i stvarima, misleći na vladajući potrošački mentalitet. A posebno onda, kada izolacija nije dobrovoljna.

Neko se našalio na društvenim mrežama rekavši da su od virusa korona sada najbolje zaštićeni učesnici rijaliti programa koji su i inače u svojevrsnoj izolaciji, da će oni preživeti i stvoriti novi svet, a da možda i bez virusa idemo u tom pravcu?

Nisam takozvani mentalni rasista, svaki pojedinačni ljudski život je vredan. Važno je da se pametno i ravnomerno rasporede preostali resursi ove doslovno uništene planete. Još postoje šanse za pravičnu (pre)raspodelu njenih darova. Kada ekonomska kriza dostigne vrhunac, ukazaće se, verovatno, mogućnost za radikalnije promene. Tome se iskreno nadam.

A kakva je uloga umetnosti u kriznim vremenima?

Čak i laici to znaju – umetnost se uglavnom budi „iz dogmatskog dremeža” i razvija u kriznim vremenima. To naglo buđenje ne može da se zaustavi, jer se upravo tada, posredstvom umetnosti, ali i filozofije, te duha uopšte, pokreću značajna pitanja ljudskog postojanja. I to na dubinskom, a ne na trivijalnom i komercijalnom nivou. Jer, takva umetnost ne stvara se da bi se plasirala na tržištu, već da bi potpomogla razumevanje čovekovog življenja, a pokatkad i da bi doslovno podržala sam život. I to ne samo kao terapija ili anestezija za jednokratnu upotrebu, nego kao život u slobodi, koji iz nje pulsira. Ovu tezu dokazuje umetničko stvaralaštvo u ekstremnim uslovima, kao što su gulazi, na primer, o kojima sam davno objavila feljton u „Politici”. Dakle, kakva god nam bila stvarnost, umetnost će postojati uprkos svemu. Dok je čoveka…

Ovog proleća treba da bude emitovana i vaša radio-drama koja predstavlja implicitnu kritiku odnosa društva i TV novela. Kako biste u najkraćem opisali taj odnos?

Tekst radio-drame „Holter” bavi se odnosom pojedinca i sistema u koji su uključeni porodica, socijalne službe, zdravstveni sistem i mediji. Sladunjavi melodramatični zaplet sapunice u isto vreme predstavlja kritički komentar stvarnosti. Kritika je ovde sistemska, sprovedena je kroz humorističke filtere, propraćena je otkucajima srca, a završava se smrću nedužne osobe. Završnica je, dakle, zamišljena u duhu stradanja bez (znanja) i krivice. Za razliku od antičkih tragedija, na primer, ovde je katarza nemoguća. U melodramatičnom svetu (srca bez srca) društvena stvarnost, zasnovana na kapitalu, a ne ljudima, u načelu je ravnodušna prema smrti pojedinca.

Bonus video:


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media