Ken Louč: Ako ne razumemo klasnu borbu, ne razumemo ništa
Foto: Printscreen

intervju

Ken Louč: Ako ne razumemo klasnu borbu, ne razumemo ništa

Njegovi se filmovi često bave društveno-političkim problemima - Loučov opus obuhvata Španski građanski rat (Land and Freedom), štrajk domara u Los Anđelesu (Bread and Roses), okupaciju Iraka (Route Irish), irski rat za nezavisnost (Vetar koji njiše ječam), nasilnu stranu socijalne države (Ja, Danijel Blejk)

Objavljeno: 12.11.2019. 11:20h

Razgovor vodio Lorenco Marzili

Britanski filmski reditelj Ken Louč jedan je od najpoznatijih filmskih glasova današnjice. U pitanju je krajnje angažovani umetnik i jedan od nekolicine reditelja koji su dva puta nagrađivani Zlatnom palmom. Njegovi se filmovi često bave društveno-političkim problemima. Loučov opus obuhvata Španski građanski rat (Land and Freedom), štrajk domara u Los Anđelesu (Bread and Roses), okupaciju Iraka (Route Irish), irski rat za nezavisnost (Vetar koji njiše ječam), nasilnu stranu socijalne države (Ja, Danijel Blejk). Dok je takozvana opšte narodna pobuna izazvala veliku raspravu o značaju ekonomske nejednakosti i društvene margine, Ken Louč se pokazao kao jedan od najznačajnijih pripovedača svesti radničke klase i njenog preobražaja pod neoliberalizmom.

U ovom razgovoru sa italijanskim piscem i političkim aktivistom Lorencom Marzilijem, Louč analizira ulogu umetnosti u trenucima politčkih promena, evoluciju radničke klase, smisao klasne borbe danas i neuspeh levice da nadahne radikalne promene.

LM: Dugo već traje rasprava o ulozi umetnosti u političkim promenama. Evidentno je da danas prolazimo kroz trenutak velike geopolitičke transformacije i globalne dezorijentacije. Kakav je vaš pogled na ulogu koju stvaralaštvo može da odigra u ovakvom trenutku?

KL: Generalno smatram da putem umetnosti možete da prenesete istinu. Bilo koja rečenica koja počinje sa ‘’Umetnost bi trebalo…’’ je pogrešna zato što se oslanja na maštu ili opažanje ljudi koji pišu ili slikaju ili opisuju različite uloge koje umetnost može da ima. Mi moramo da utvrdimo fundamentalne principe na osnovu kojih bi ljudi živeli u zajedništvu. Za pisce, intelektualce, umetnike ovi bi principi trebalo da budu srž svega. Radi se o dalekosežnoj istoriji, borbi u kojoj je, čak i kad morate taktički da se povučete, važno shvatiti da je u pitanju samo povlačenje i da je ta srž ono što uvek moramo da imamo na umu. To je ono što mogu da urade ljudi koji nisu osuđeni na preživljavanje od danas do sutra.

LM: U vašem delu ljudski element nije prosta ilustracija teorije, on zapravo otelovljuje političko i postaje političko. Da li biste se složili da umetnost ima moć da pokaže da su, u konačnici, iza velikih ekonomskih i politčkih procesa smešteni ljudi?

KL: Apsolutno. Politika živi u ljudima, ideje žive u ljudima, one žive u konkretnim borbama koje ljudi vode. Politika takođe određuje i izbore koje pravimo – a izbori koje pravimo na kraju određuju kakvi ljudi postajemo. Ono kako se ljudi u porodici odnose jedni prema drugima nije neki apstraktni koncept majke, sina, oca, ćerke; on je zavisan od ekonomskih okolnosti, od posla koji oni obavljaju, od vremena koje provode jedni sa drugima. Ekonomija i politika su prožeti kontekstom u kom ljudi žive svoje živote. S druge strane, detalji iz tih života su krajnje ljudski, često veoma smešni ili veoma tužni ali su uopšteno složeni i ispnjeni kontradiktornostima. Za mene i za scenariste sa kojima sam sarađivao uvek je bio jako važan odnos između lične komedije svakodnevnog života i ekonomskog konteksta u kom se život odvija.

LM: Dakle postoji dijalektički odnos između načina na koji ekonomska promena transformiše ponašanje ljudi i na koji ljudsko ponašanje, naročito kroz zajedničko delovanje, transformiše ekonomske odnose.

KL: Uzmite jednog radnika ili radnicu, na primer. Njegova ili njena porodica funkcioniše ili pokušava da funkcioniše, ali pojedinačno oni nemaju snagu zato što nemaju moć. Oni su prosto proizvodi takve situacije. Pa ipak ja smatram da je osećanje koletkivne snage nešto izuzetno važno. Tu se stvari komplikuju. Nije lako ispričati priču gde je kolektivna snaga neposredno uočljiva. S druge strane, često je banalno i budalasto svaki film završiti sa pesnicom u vazduhu i militantnim pozivom na akciju. To je stalna dilema: kako ispričati priču o radničkoj porodici koju su uništile ekonomske i političke okolnosti, a ne ostaviti gledaoce u očaju.

LM: Čak i u turobnom filmu kao što je Ja, Danijel Blejk ja pronalazim tračak nade. Tu imamo nasilni državni aparat ali imamo i otpor koji se okuplja oko jasne solidarnosti među ljudima: siromašni ispomažu jedni druge, ljudi zastaju i pozdravljaju gorak sadržaj grafita koji je ispisao Danijel Blejk na zidu biroa za zapošljavanje. To mi govori da nismo potpuno pretvoreni u homo ekonomikuse, da i dalje ima otpora prema komodifikaciji svega u životu.

Kadar iz filma Ja, Danijel Blejk (2016)
Kadar iz filma Ja, Danijel Blejk (2016)foto: Printscreen

KL: Da, postoji nešto što srednjoklasni komentatori ne kapiraju. Radnici se zajebavaju čak i kada trpe. Gorkog smeha ima i u rovovima, i tu možemo videti da otpor postoji čak i na najmračnijim mestima. Konkretno, svedoci smo porasta narodnih kuhinja, mesta gde se hrana deli najsiromašnijima. Tu se pokazuju dva javna lica našeg društva. U filmu Ja, Danijel Blejk, kada žena dodaje porciju hrane ženi koja nema ništa, ona ne kaže ,,Izvolite svoju besplatnu porciju hrane’’; umesto toga ona joj kaže, ‘’Kako vam mogu pomoći u kupovini?’’ Na jednoj strani imate velikodušnost, na drugoj strani državu, koja se ponaša okrutno na najsvesniji mogući način, znajući da to ljude dovodi do gladi. Kapitalističko društvo je upleteno u jednu šizofrenu situaciju i na nama je da se okupimo oko solidarnosti.

LM: Često se čini da je tradicionalna ekonomska otuđenost postepeno prešla u otuđenost od države. Da li smatrate da je to u središtu fenomena kao što su jačanje nacionalizma, ksenofobije, ili čak Bregzita? Pored svaljivanja krivice na migrante, postoji možda i taj osećaj ‘’da nema nikoga ko bi me zaštitio.’’

KL: Da, zaista smatram da je raspoloženje koje pokazuje desničarski populizam posledica neuspeha levice… u sličnom maniru kao dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Desničarske partije pronalaze svoj put koristeći vrlo jednostavan odgovor: tvoj komšija je problem, on je drugačije boje kože, tvoj komšija sprema hranu koja miriše drugačije, tvoj komšija ti otima posao, tvoj komšija je u tvojoj kući. Opasnost leži u tome što je ovakav govor podržan u masovnim medijima, tolerisan i prikazivan na programima radio-televizijskih kuća kao što je BBC, koji je, na primer, Najdželu Faražu i toj ekipi pružio svo vreme koje su želeli za emitovanje.

LM: U središtu vašeg rada oduvek je bila solidarnost radničke klase. Živeli ste u vremenu tranzicije od posleratnog društvenog kapitalizma do dolaska neoliberalizma. Kako vidite transformaciju klasne solidarnosti tokom ovog perioda?

KL: Najznačajnija je bilo opadanje moći sindikata. Pedesetih i šezdesetih sindikati su postali snažni zato što su ljudi radili u društvenim organizacijama kao što su fabrike, rudnici ili luke i u tom smislu je bilo lakše organizovati sindikate. Ali te stare industrije su izumrle. Danas ljudi rade u znatno fragmentarnijim uslovima. Najjači smo kad možemo da zaustavimo proizvodnju, ali ako nismo organizovani na mestu proizvodnje, definitivno smo slabiji. Problem je u tome što je proizvodnja sada u velikoj meri fragmentizovana. Globalizacija je našu radničku klasu sada izmestila na Daleki Istok ili u Latinsku Ameriku.

LM: Privremeni radnici Deliveroo-a i Foodora-e koji rade dostave na biciklu, sebe čak možda ni ne smatraju radnicima.

KL: Da, ili imaju franšize, ili su takozvani ‘’samostalno zaposleni’’. To je ogromno pitanje. Za radničku klasu to je pitanje organizacije.

LM: Da li mislite da ideja o klasi i dalje ima smisla? Mnogi ljudi ne smatraju sebe radničkom klasom, čak i ako su siromašni i ponekad se osećaju očajno.

KL: Ja smatram da je klasa osnova svega. Ona samo menja oblike kako se menjaju zahtevi kapitala za drugačijom vrstom radne snage. Ali to je i dalje radna snaga. I ona je i dalje eksploatisana i još uvek proizvodi višak vrednosti, čak intenzivnije nego pre. Što je još važnije, ako ne razumemo klasnu borbu, ne razumemo ništa.

Red ispred ”narodne kuhinje” – kadar iz filma Ja, Danijel Blejk (2016)
Red ispred ”narodne kuhinje” – kadar iz filma Ja, Danijel Blejk (2016)foto: Printscreen

LM: Jedan od najvećih izazova danas je iznova inspirsati ljude za borbu, i pored toga što su izdeljeni i ne vide sebe kao deo grupe.

KL: Pre svega je to teško razumeti. Nedavno mi se desilo nešto zanimljivo. Imao sam priliku da razgovaram sa veoma dragim ljudima u Japanu, pisali su članak o meni. Insistirao sam na nužnosti razumevanja klase i sukoba. Jedna izuzetno ljubazna žena mi je rekla: ‘’Prikazaćemo vaš film zvaničnicima japanske vlade’’, na šta sam ja odgovorio, ‘’Dobro, a zašto?’’. Ona mi je rekla: ‘’Pa, da bismo ih naterali da promene svoje stavove’’. Na to sam odgvorio: ‘’Ali to je upravo ono na šta ja ukazujem. Oni neće promeniti svoje stavove, oni su posvećeni odbrani interesa vladajuće klase i ne treba ih ubeđivati, treba ih ukloniti!’’

Veoma je teško razumeti smisao toga kad je ideja da se sistem može učniti funkcionalnim toliko duboko usađena u ljude. To je jedno od užasnih nasleđa socijal-demokratije protiv koga moramo da se borimo.

LM: To je veoma ubedljiv oblik društvene kontrole, kad vaši podanici veruju da mogu da razgovaraju sa vama i da ćete uzeti njihove probleme u obzir.

KL: Iz tog razloga moramo da oživimo ideju prelaznih zahteva. Moramo da osmislimo zahteve koju su apsolutno razumni i utemeljeni u interesima radničke klase.

LM: Želeo sam da ovaj razgovor privedemo kraju, ali sam se setio da ste jednom prilikom kandidovali za Evropski Parlament.

KL: To sam prepustio zaboravu.

LM: Zanimljivo je kako se o Evopi nikada nije zapravo raspravljalo ovde u Velikoj Britaniji. Nakon Bregzita odjednom svi pričaju o EU. To je uz fudbal postala tema o kojoj se najviše raspreda. Da li mislite da i dalje postoji nada o uspostavljanju prelazne demokratije, ili je naprosto prekasno za to?

KL: Zaista ne znam šta bih odgovorio na to, iako smatram da je internacionalna solidarnost očevidno veoma važna. Može li se ona organizovati unutar Evrope? Ne bih znao. Struktura EU je izuzetno složena, teško je dokučiti kako možemo uvesti promenu, a da se ceo projekat ne započne iznova. Očigledno je da svaku promenu mora da podrži svaka vlada, a svi znamo kako je zamršena praktična strana tog procesa. Definitivno nam je potrebna drugačija Evropa utemeljena na drugačijim principima: Evropa zajedničkog vlasništva, planiranja, ujednačenih ekonomija, održivosti, i uopšteno rad na uspostavljanju jednakosti.

No to je prosto nemoguće izvesti dok korporacije imaju prioritet, dok profit ima prioritet, i dok pravni sistem na prvo mesto stavlja zaradu. Uticaj na ovakve promene prevazilazi mogućnosti posla kojim se ja bavim. Janis Varufakis me uverava da je to moguće učiniti. Siguran sam da je u pravu. Verujem mu, samo ne znam kako.

preveo sa engleskog Marko Bogunović

izvor: The Nation / Rizom.rs


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media