NAMEĆU NAM DA SE OSEĆAMO BEZVREDNO I NEPRIVLAČNO:  RECEPT ZA SREĆU Mire Bobić Mojsilović, a RECITUJE i svoje PESME
Najseksi deo tela i muškarca i žene je mozak, Foto: Printscreen

espreso intervju

NAMEĆU NAM DA SE OSEĆAMO BEZVREDNO I NEPRIVLAČNO: RECEPT ZA SREĆU Mire Bobić Mojsilović, a RECITUJE i svoje PESME

Danas je novinarstvo u službi neidentifikovanih identiteta koji drže pare, a pare drže političku moć

Objavljeno: 10.11.2019. 14:34h
Dejan Katalina
Dejan Katalina
Pomoćnik glavnog i odgovornog urednika
  • 16

Mirjana Bobić Mojsilović je nekada bila veoma cenjena novinarka koju su upoređivali sa čuvenom Italijankom Orijanom Falači. Novinarsku karijeru je napustila pre dvadesetak godina posvetivši se slikanju i pisanju knjiga. Njeni romani postali su bestseleri, a pozorišne predstave rađene prema njenim tekstovima izuzetno popularne. 

Sada, sa punih 60 godina, i dalje u sjajnoj formi, Mirjana je pred čitaoce donela svoju prvu zbirku poezije "Obećao si mi", koju je ukrasila svojim crno-belim ilustracijama.

foto: Privatni arhiv, Espreso.rs

U razgovoru za Espreso.rs otkrila je zašto se nakon silnih romana odlučila da ukoriči i svoje pesme, zašto su one daleko intimnije od romana, ali istovremeno otkriva i zašto živimo u svetu u kojem se čovek oseća nezadovoljno i manje vredno od drugih...

Šta obećava vaša zbirka pesama "Obećao si mi"?

- Obećava dobru poeziju. To je prva stvar kojoj se uvek možemo vraćati. A dobra poezija je ona koja dotakne svakoga. Lično iskustvo pesnika je univerzalno i dotakne svakoga samo ako je dobro napisano. To je moć poezije. Pripadam generaciji koja je rasla uz poeziju. Nijednu devojku iz Prve beogradske nije mogao smuva nijedan dečko ako nije znao da recituje nešto. Barem Branu Petrovića ili Zupca ili Arsena Dedića ili Prevera. Ili to ili je morao da svira gitaru. Trećeg nije bilo. Pošto poezije ima mnogo i u mojim romanima i u pozorišnim komadima, pa i u mom životu, bilo je logično d ajednog dana napravim zbirku poezije. Ono što je kuriozitet jeste da sam sama napravila i crteže za moju zbirku...  I to je bilo vrlo zanimljivo s obzirom da ja slikam velika platna koja su vrištećih boja i koja imaju višeznačnu priču, bilo mi je zanimljivo i teško da sa tog formata pređem na potpuno drugi medij, a to je mali format i crno i belo. A da ipak liči na mene i da bude u službi ove priče.  

foto: Privatni arhiv, Espreso.rs

Da li je poezija ličnija od romana i zašto?

- Naravno, ličnija je. Zato što roman mora da ima priču koja ima početak, sredinu i kraj, mora da ima strukturu... Možete da izmišljate šta hoćete. Ja uvek kažem da je pisac stvaralac sveta. Pisac je kao neki mali bog, ali naravno mali sujetni bog, jer izbor naših tema i način na koji ih obrađujemo potiče iz naše autobiografije u najširem značenju tog pojma. U odnosu na sve što smo ikada videli, čuli, pomirisali, probali, pročitali... Naravno da izbor naših tema govori o nama, međutim poezija je, kako da kažem, totalno lična i onda ona radi...

foto: Pritnscreen

Da li su vaše pesme nastale iz jednog trzaja pa ste ih posle klesali, kojom taktikom ste ih pisali?

- Aha, sviđa mi se što ste upotrebili baš izraz trzaj, jer ja sam potpuno spontano, kad sam završila ovu zbirku i crteže, rekla da se na mojim crtežima vidi taj neki trzaj koji takođe postoji u mojoj poeziji, a verovatno i u mom životu. Zbirka je nešto čemu se vraćate, to je jedan konglomerat svega iz kojeg birate šta valja, a pesma uvek nastaje u cugu. Naravno njoj prethodi neko dugo vreme, neka priprema...

Psihološka priprema?

- Da, zato što je to kao skok u vodu. Ne možete malo da skočite nego morate skroz da skočite. Tako da je svaka pesma pisana u cugu. 

foto: Privatni arhiv, Espreso.rs

Zanimljivo je da ste izabrali zbirku poezije nakon romana koji su bestseleri i imaju mnoštvo izdanja, a sada se kod novog izdavača ponovo reizdaju...

- Izvinjavam se, ali mislim da je to odličan potez Lagune da reizda moje romane, jer mnogi od mojih romana, kako se menjala situacija na tržištu, zapravo nisu ni stigli u knjižare. Nije ni čudo što sada imaju toliko izdanja u Laguni jer ih publika doživljava kao nove. A zašto zbirka poezije, zato što volim da pravim iznenađenja, volim da pomeram granice, volim da ako svi misle da ću da skrenem desno, ja skrenem levo, i verovatno su ljudi očekivali novi roman sad za Sajam, posle muške azbuke, međutim ja sam smatrala da je lepo da ponudim nešto drugačije, kad već to i radim. Zanimljivo je da u štampu ušlo već drugo izdanje ove knjige. Što je neeeeeeviđeni kuriozitet.

Jeste, poezija se štampa u malim tiražima, ali smo svedoci da se polako vraća. Mnoštvo je mladih pesnika, tu su sad i Marko Tomaš i Mehmed Begić...

- Znate li vi da je Marko Tomaš objavio svoju prvu priču u zbirci koju sam ja napravila...

Je l' to onaj "Antidepresiv"?

- Da. To je bio konkurs za kratku priču na koji sam jako ponosna. To je bila moja ideja, moj projekat, ja sam ga finansirala i objavila sam dve te zbirke - "Antidepresiv" i "Recepti za srećan život" i mogu da se pohvalim da je sigurno jedno dvadesetoro ljudi iz tih mojih zbirki do sada objavilo svoje prve knjige, da li romane, priče ili poeziju...   

U svakom slučaju poezija doživljava kambek u vremenu društvenih mreža, možda je to literarna forma koja je dovoljno svedena da je čovek brzo pročita i "kupi" neku emociju na brzaka?

foto: Privatni arhiv, Espreso.rs

- Jeste, i da joj se vraća. Poeziji se uvek vraćate. Dobra poezija vam stoji pored noćnog stočića. Nesrećni ste, pročitate poeziju i nekako vam ta vaša trenutna nesreća izgleda nekako milije. Nije više tako oštra. Drugo, poezija jako inspiriše na dobre stvari u životu. A kad sam videla da se nešto čudno dešava sa ovom užurbanom svakodnevnicom, ovom stvarnošću koja nas zaista melje u svakom pogledu i otima nam ono božansko u nama, bio je trenutak kad sam u emisiji kod Ivana Ivanovića pre tri godine odrecitovala moju pesmu o haljini. Tada je nastalo pravo ludilo na društvenim mrežama. U jednom danu je 45.000 ljudi skinulo tu moju pesmu! Za ovih nekoliko godina, verujte mi, gde god da odem, a mnogo putujem po Srbiji i Republici Srpskoj, prilaze mi mladi ljudi, gimnazijalci i studenti koji znaju tu i još neku moju pesmu napamet, i takmiče se ko je bolje recituje...

Vaše knjige teže tome da pošalju pozitivnu poruku iako se često bave kompleksnim temama, pa je red da vas pitam koji je to recept za sreću, šta bi to bilo?

- Mislim da je najvažniji recept za sreću, ako se uopšte to može nazvati receptom, da čovek prihvati sebe takvog kakav jeste i da učini sve da mu bude dobro u sopstvenoj koži. Problem sa ovom stvarnošću, sa potrošačkom civilizacijom, sa društvenim mrežama, sa globalizmom, ako hoćete, i Velikim Bratom je što nam direktno, a pogotovo indirektno, neprestano, svakog dana, šalje poruke o našoj vlastitoj nedovoljnosti. Nikad nećemo biti sve mlađi, jer to ne može niko, sve bogatiji ili prvaci sveta u bilo čemu... Niti izgledati kao Kardašijani... Moj stav je da nam jedino knjiga može poslati poruku da nismo bezvredni. Samo uz knjigu, bez obzira da li je u pitanju roman ili poezija ili eseistika ili istorija ili filozofija, dobijamo poruku da nismo sami i da nismo bezvredni. S druge strane, ono što uvek govorim na svojim književnim večerima, knjiga je sto posto najbolji, najdelotvorniji, najkreativniji i sigurno najjeftiniji način da popravimo vlastite živote - bez obzira da li ih samo čitamo ili ih i pišemo. Znači, knjiga nas inspiriše da zavolimo svoje živote i da nešto napravimo od njih.      

Svedoci smo činjenice da smo neprestano pod medijskim terorom mladosti, žene sve teže prihvataju godine i starenje, pogotovo je lepim ženama teško da prihvate gubitak mladosti, pa mislim da ste vi najbolji primer osobe koja može da posavetuje kako se lakše i lepše stari bez straha od godina?

foto: Printscreen

- Da vam kažem, i muškarci su u velikom problemu o čemu sam pisala u "Muškoj azbuci". Od muškarca se očekuje da bude i Supermen i Bil Gejts i multimilijarder i neverovatan ljubavnik. Muškarac je danas, kaže moj junak u "Muškoj azbuci", mali razapeti Isus. I muškarcima je takođe naređeno ili poručeno da moraju da budu sve mlađi. Da imaju "radijatore" na stomaku... Što je sve smejurija. Znate, najseksi deo tela i muškarca i žene je mozak. To je prva stvar. A druga stvar, što se tiče godina, rekla sam, jeste biti zadovoljan u sopstvenoj koži. Šta to znači? Ja sam videla, verujte mi, srećnog taksistu. On je građevinski inženjer, dao je otkaz pre deset godina u firmi jer nije mogao da podnese sedenje u kancelariji i šefa, i eno ga - čovek je srećan. Toliko mudrosti sam čula i na pijaci i u taksiju, i toliko lepote ima u ljudima, ali nama je poručeno da smo mi i svi ti drugi ljudi -  bezvredni jer nismo milijarderi, pobednici, Mis sveta, dobitnici Oskara, Nobelove nagrade i tako dalje. Dakle, šta mogu da poručim bilo kome, pogotovo ženama... To je - ne budi lenj. Lenjost te čini starim. Kad te sve mrzi, kad izgubiš interesovanje za lepo, plemenito i uzvišeno. Onaj ko traga za tim nikad neće ostariti.        

Pitam vas to jer ste se vi u jednom trenutku života odrekli karijere u koju ste uložili mnogo i truda i godina, da bi napravili veliki rez i otišli u nešto nepoznato?

- Potpuno nepoznato. Malo je bilo silom prilika, a malo zbog moje zdrave pameti koju ima 99 odsto ljudi. Odluka je bila hrabra, ali imali ste priliku da biarte hoćete li da sedite negde a to vas više ne zanima, ili ćete da probate nešto novo. Pošto sam ja izuzetno skromna osoba  i izuzetno vredna, ja i dalje mislim da su najslađe pare one koje smo zaradili. Da nije nikakva sreća u tome da ti neko da pare. Da ti poklanja pare. Možda jeste jednom, ali samopoštovanje se stiče radom: nisam izgubio dan, bio je ovo lep dan, nešto sam uradio. Verujte mi, kad ne pišem ili kad ne slikam, ja sašijem postavu na bundi, umesim hleb, sadim cveće, hodam puno... Da se vratim na pitanje, da li je bilo teško? Pa, nije bilo teško, jer sam se ja zasitila toga i shvatila da za mene to više nije tema.          

Čega ste se najviše zasitili u novinarskom poslu?

foto: Privatni arhiv, Espreso.rs

- Novinarstvo je predivan posao za mladog čoveka. Ali novinarstvo se promenilo i nije više kao što je nekad bilo. Danas je novinarstvo u službi neidentifikovanih identiteta koji drže pare, a pare drže političku moć. Ja sam pre 20 godina to znala intuitivno, kad sam bila još klinka (smeh). Onda sam pomislila kako bi bilo fantastično da stvaram neke svoje svetove. I prošla sam, da vam kažem, i vrlo teške trenutke, ali sam naučila još jedan zanat. To je bio zanat - preživeti, ne predati se... Postojati svojim malim životom izvan ovih tokova. Gde god da odem svi pričaju o politici, a ja odmah promenim temu i uhvatim se za ljubav, humor, seks... Ja više ne mogu da podnesem to neprestano ponavljanje: iste sukobe, iste argumente... Jedina suštinska promena koju je moguće doneti u životu jeste ova unutrašnja.

Kad se osvrnete iza sebe, kako vidite političku scenu i ovih pola veka zezanja sa politikom?

- To su stvarno godine koje su pojeli skakavci. Ili da kažem markesovski - sto godina samoće...

Je l' moglo drugačije?

- Pa, nije. Mi, deca iz šezdesetih godina imali smo do sredine osamdesetih veoma srećan život. Poslednji tango pred fajront se odigrao pred sam rat i onda je počeo haos, i to svetski haos. Srbija je samo njegova žrtva. Zato ja sada ponovo učim sve. Ja smatram da više ništa ne znam. Razlučiti politiku danas, zaista, znači pratiti globalnu politiku. bez toga ne možemo znati ni šta nam se desilo, ni šta nam se dešava, ni šta će nam se desiti. Želim to da znam zato što je to jako zabavno. Ja sam neki mali intelektualni Šerlok Holms i, pazite, sve je povezano. I politika i medicina i Holivud i zabava i muzika i istorija, naravno - ma, šta god hoćete. Sve što znamo je nepovezano sa tim nečim nedokučivim, što nas čini nesrećnim. A za sreću je potrebno... Uvek kažem, kad idem da plaćam račune. Nekako sam radosno, prvo zbog toga što imam pare da ih platim, a drugo zato što znam d aću kad ih platim biti rasterećena. Ne volim da dugujem. Suština je da mi ne možemo da promenimo svet. Jedino što nas može sačuvati jeste lepo, plemenito i uzvišeno. Ono božansko u nama.  

foto: Damir Dervišagić

Živimo u svetu koji postaje sterilan, zabranjuje se pušenje, ukida opijanje...

- Ne može pušenje ali može pedofilija! Ne znam da li pratite ovo sa Epstajnom. Decenijama pedofili u Velikoj Britaniji nisu osuđeni nizašta. Žrtve su proglašene krivima i tako dalje. 

Pretpostavljam da je vama draži neki svet koji je proklamovao pokojni Leonard Koen?

- Da, želim taj svet i boriću se za to, iako to deluje nemoguće pod ovakvom medijskom stihijom i strašnim imputiranjem svega što je kontra ljudskoj prirordi. Međutim, ljudi se sve više osvešćuju. Pošto pratim svetske medije, vidim koliko je mladih japijevaca, direktora uspešnih firmi nodlučilo da im to više ne treba. Ne treba im gajba od sedamsto miliona kvadrata na Menhetnu i da mogu da žive srećno u Vajomingu. Mnogi dolaze čak i u Srbiju, a ja verujem da Srbija, sa svim svojim srećama i nesrećama, ima nešto posebno.   

Da se vratimo opet malo na knjige. Ljudi kažu, izdvojio bih vreme da napišem knjigu, ali ne znam da li je to isplativo. Je l' isplativo?

foto: Privatni arhiv, Espreso.rs

- Ako neko piše knjigu iz tog razloga bolje da je ne piše. Podržavam svakoga ko piše knjige, ko hoće da ispriča svoju priču i da je objavi, jer je prostor duha neograničen. E, sad, da li će to biti milionski tiraži ili ne zavisi od mnogo faktora. Kad bi svi ljudi sedeli jedan sat dnevno i umesto da gledaju rijalitije ili da se bave glupostima (vređaju, mrze i ogovaraju druge) i za to vreme nešto stvarali, svet bi bio bolji. Nije isplativo ako morate sami da odštampate knjigu koju niko neće da kupi, izgubili ste pare i nemate čak ni pozitivan fidbek i osećate se nesrećno. Međutim, isplativo je sa ove najvažnije tačke, tačke duha. Sa tačke samopoštovanja, sa tačke nade; ja kad sam napravila ta dva konkursa pozvala sam ljude kojima niko, nikad nije dao šansu da napišu priče. Oni su bili srećni zbog poziva i zbog radosti stvaranja... Društvo u kojem više ljudi želi da postane uspešan pisac nego direktor banke ima čemu da se nada.

Kako je Mirjana Bobić Mojsilović odrecitovala jednu svoju pesmu možete pogledati OVDE.

BONUS VIDEO:

Espreso intervju: HANDKE JE SRBIN, MOMO KAPOR KLASIK, RASTA I JALA NESLUŠLJIVI: S Neletom Karajlićem smo pričali ispred Kuće cveća

(Espreso.rs)

 

       

 

   

           


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media