ZORAN ĆIRIĆ: Srbija je na putu odumiranja i nestajanja, što je možda najbolji kraj koji smo mogli da poželimo
Zoran Ćirić Magični Ćira, Foto: Promo

ESPRESO INTERVJU NEDELJE

ZORAN ĆIRIĆ: Srbija je na putu odumiranja i nestajanja, što je možda najbolji kraj koji smo mogli da poželimo

Najveći živi domaći pisac napisao je "poslednji veliki srpski roman". Dovoljan povod da popričamo o knjigama, muzici, filmu i životu

Objavljeno: 18.08.2019. 14:00h
Saša M. Stajić
Saša M. Stajić
Glavni i odgovorni urednik
  • 390

Zoran Ćirić je potpuno apartna pojava čak i u sredini koja je iznedrila mnoge osobene autore koji za sobom nemaju epigone, jer je to prosto nemoguće.

Beskompromisan, provokativan, oštrog jezika i još oštrijeg pera, ovaj Nišlija koga mnogi znaju i kao Magičnog Ćiru, upravo je objavio novu, sjajnu knjigu, koja je povod za ovaj razgovor na mnoge teme - od književnosti, preko muzike i filma, do života samog.

Krenućemo od tvog poslednjeg romana "Lanac slobode", koga je nedavno izdala Dereta. Zašto ljudi treba da imaju svoj primerak "Lanca slobode"?

- Da bi bili slobodni da propadnu onako kako oni požele, što nije mala privilegija. A ovaj roman im pruža golem manevarski prostor, nadmašujući devet krugova danteovskog već ubuđalog i predvidljivog pakla. LANAC SLOBODE je starozavetni triler koji u antikatarzičnom finalu prosto oduva sve pouke i poente tog Starog Zaveta. To je južnjačka epopeja s elementima distopije koja od romana čini "političku krimi dramu", prizivajući zamršeni politički i ideološki kontekst - ali to je nešto s čim ovdašnja publika može da komunicira, jer je ovde politizacija svega i svačega poodavno ušla u metastazu, koja očigledno prija - dokazujući da smo mi mnogo veći grešnici i trgovci koji švercuju najsvetije demone kao ukrasne figurice, od vašara do vašara, od fronta do fronta.

foto: Youtube printscreen / Dereta

Glavni lik Jordan u sebi ima nešto od besmrtnih vestern junaka ukrštenih s Čendlerovim likovima, a kroz ceo roman provejava Filip K. Dikovska atmosfera.

- To je definicija "opačine koja hoda", neko ko je postao svestan da je besmisleno praviti razliku između vrline i običnog preživljavanja - a podjednako prezire i heroje i kukavice, i mozgovanju sklone vođe i pritupaste sledbenike. Igra koja se predstavlja kao fabula ovog romana, mnogo je složenija od zapleta ispunjenog izdajom, osvetom, oproštajem i nemogućnošću iskupljenja, i tek bukvalno na kraju, na poslednjoj stranici, čitalac otkriva da li je iko uspeo da tu igru "umreži" i kontroliše. I da li je uopšte on deo te igre ili je odbačen u samom startu, kao beskorisni rob koji ne ume da ubija bez predumišljaja.

Na šta se u srpskoj ili svetskoj književnosti naslanja "Lanac slobode"?

- Ne oslanja se ovaj roman ni na šta. Suviše je to samosvojna i stamena građevina. Još na početku moje karijere neki pronicljivi poznavaoci književnosti rekoše kako "Ćirić nema ni prethodnika, ni naslednika". Ali, ovo jeste noar odiseja koja ponajviše duguje Rejmondu Čendleru, a jasno su prisutni uticaji Filipa K. Dika, kao čendlerovskog pisca iz doba "kontrakulture" '50-ih i '60-ih, opsednutog manipulacijama sistema i buntom koji završava slavnim, ali nevidljivim porazom. E, tu, umesto nekave futurističke vizije kakve nudi "SF literarura" (a kojoj Filip K. Dik nije ni pripadao) - stupa na scenu Selinov humorni, uvrnuti, neočekivani, ali bezuslovni nihilizam i osećanje agonije koja je izazvana činjenicom da autor želi, ali naprosto ne ume da se preda. Ta agonija se pretvara u nastranu, rapsodičnu čaroliju, prepunu pesme i plesa i komičnih kalambura. Eto, vidite da je nemoguće opisati sopstveni roman. Ali, barem sam i ovako iskazao naklon trojici velikih pisaca.

Da li je realnost koju opisuješ u ovom romanu (Beograd se otcepio od ostatka Srbije, u Nišu haraju domaće i strane policije, kao i lokalni gangovi) ne baš tako daleka fikcija?

- Najpotresnije iskustvo prilikom ispisivanja ovog romana doživeo sam radeći četvrtu ili petu verziju, kad me je iznenada pukla spoznaja da se sva tzv. distopija, kao početna premisa, pretvorila u brutalni hiperrealizam. Dakle, gotovo sam se uplašio da mi roman pati od manjka fikcije i maštarskih zezanja, jer je srpska stvarnost odjednom isplivala iz središta teksta i dovela me u položaj otkačenog dokumentariste. Ali, to je pomoglo da se ostvari osećaj autentičnosti i čitaocima pruži mogućnost identifikacije, što je pojačalo dvosmislenost čitavog slučaja na kojem se bazira glavna priča u LANCU SLOBODE. Ne bih da se razbacujem izjavama tipa "ovo je proročanski roman", naprosto zaronite u njega - a šta ćete prepoznati i da li ćete videti sebe, to je isključivo čitalačko zadovoljstvo ili dostignuće.

Kojoj publici se obraćaš kroz "Lanac slobode"?

- Nikad nisam razmišljao o publici pišući bilo koje delo. Ruku na srce, ne volim komercijalnu književnost, a kamoli da povlađujem čitalačkim masama. Ne razumem se u trendove, niti u tzv. tržišna kretanja u književnosti, a još manje marim za sve te kalkulacije o kojima govore isključivo pisci koje režim izdržava i njihovu egzistenciju čini egzotičnom za srpske pojmove. Ima li nešto jadnije i smešnije od elitista u Srbijici, koji se hvale kako su prihvaćeni od strane publike? To su besplatni pisci koji skupo koštaju poreske obveznike.

Da li je ovaj roman tvoje odavanje počasti nekom i nečemu, i ako jeste, kome i čemu?

- LANAC SLOBODE ne bi nastao da nisu već spomenuti elitisti i paraziti iz establišmenta, kao i petokolonaši iz provladinih NVO, krenuli još krajem 2013. da bučno proglašavaju Gavrila Principa "ubicom", povodom stogodišnjice Sarajevskog atentata. Kad sam to doživeo, umesto da osnujem gerilski pokret i makar počistim ona najveća govna i smradove, smesta sam nastavio rad na romanu, i bez obzira na brojna zatamnjenja u njemu i nihilistički pir koji se pokazuje kao jedina konstanta u srpskom usudu, dovršio sam ovaj golem roman kao posvetu, naklon i zahvalnost najvećem srpskom mučeniku i svecu - besmrtnom Gavrilu Principu.

Kažeš da je "Lanac slobode" poslednji veliki srpski roman. Koja su prethodna tri?

- POSLE POTERE, ZAUSTAVNO VREME i NOĆ SVIH SVETIH.

Za ovaj roman se može reći da je žanrovska literatura u svom najčistijem i najboljem obliku. Da li ti je upravo takva književnost, žanrovska, bitna ili ti je savršeno svejedno u kom će se ključu iščitavati tvoja dela?

- Nikad nisam pisao čistu žanrovsku literaturu - samo sam se koristio njenim strategijama i pripovedačkim modelima. A naravno da mi je savršeno svejedno u kom će se "ključu" iščitavati moja dela. Pored toga, kad se rukopis oknjiži - pisac više nema prava da objašnjava ili, daleko bilo, "brani" svoje delo. Ono, u tom obliku "javnog dobra", pripada samo čitaocima.

Negde sam video da za "Lanac slobode" tvrdiš da je tvoj poslednji roman. Marketinški trik ili...? Ako je zaista poslednji, zašto je tako, zbog čega više nećeš pisati?

- Nije marketinški trik, bilo bi suviše patetično, a zna se da nema patetike u mom pisaniju. Da, ovo je moj poslednji roman - dok sam ga pisao (a započeo sam ga oktobra 2009!) u jednom trenutku sam osetio, radeći petu ili šestu ruku, da je ovo POSLEDNJI VELIKI SRPSKI ROMAN! Jednostavno, posle ovog se nema više gde. Što ne znači da se i sledeće godine neće pojaviti buljuk romana, ali to je stara patologija i nije na meni da određujem terapiju.

foto: Promo

Kad si shvatio da želiš da se baviš pisanjem?

- Pišem od ranog detinjstva, ali ne pamtim, niti mislim da postoji taj i takav trenutak kad sam poželeo da se bavim pisanjem profesionalno iliti na totalni način - da živim isključivo u svojim pričama.

Tvoju ranu fazu obeležila je poezija, a onda si se prebacio na romane i zbirke pripovedaka. Zbog čega nije bilo više poezije i šta generalno misliš o poeziji? Čini se da je ona oduvek bila žestoko potcenjena u očima ogromnog broja čitalaca.

- Poezija se i mimo mog slučaja odavno preselila u prozu ili u tekstove rokenrol pesama. Ne mislim da je današnja poezija "potcenjena" - kako možeš potceniti nešto što ne postoji izvan onaničarskog prostora samozvanog pesnika i njegovih najbližih, najzaludnijih sledbenika?

O čemu još nisi pisao, a voleo bi?

- Uvek se ima o čemu pisati, mada ja jesam književno oživeo i otelotvorio gotovo sve svoje opsesije. Jedini izazov koji mi je preostao više se tiče promene stila i koncepta - napisati neko ultra minimalističko štivo, a da funkcioniše kao roman. Nešto kao "Harms koji je izgurao 200 stranica, povezanih u jednu narativnu celinu"... I, da, možda napisati ono što neki zovu "ženski roman" - mada sam to već uradio, samo sam dao da ga potpiše jedna od mojih žena.

Koji tvoj roman je kritika najbolje prihvatila, koji publika, a koji je tebi najdraži?

- Meni su sva moja dela, prozna i poetska, podjednako draga. Za kritiku nikad nisam mario, a publika je u startu zavolela "legendu o Magičnom Ćiri", još u mojoj ranoj, pesničkoj fazi, i neumorno je širila famu o mom delu filujući to sopstvenim fantazijama. Svakako, zbog NIN-ove nagrade, roman "Hobo" je privukao najveću pažnju i to je vremenom preraslo u pravu histeriju. Što reče skoro jedan moj ne tako dragi kafanski poznanik: "I kad Srbi pomru ili nestanu, i kad oni preostali potpuno prestanu da čitaju - i dalje će se čitati samo dve knjige: "Kad su cvetale tikve" i "Hobo"... Iskreno, iako se radi o jednom od mojih žešćih negatora i kritičara, nije me mnogo zbunio, jer nije bio jedini koji je tako nešto izrekao kao da izriče sudsku presudu.

foto: Promo

Da je moguće, koji tvoj roman bi bio ekranizovan i ko bi ga režirao od holivudskih, a ko od srpskih reditelja?

- Moja proza je vrlo filmična, tako da su moje priče i pripovetke ne manje zgodne za ekranizaciju od romana. A ko bi to mogao da režira? Bogami, stekao sam iskustvo, vrlo lično i vrlo direktno, s domaćim filmadžijama i posle svega smatram da niko od njih nije u stanju da napravi film ili TV seriju po mojoj prozi. A od živih holivudskih majstora, tu je ekipa koju sam i inače imao na umu kad sam pisao, jer mnogo toga je urađeno po matricama iz njihovih filmova - Pol Šreder, Džon Milijus, Piter Bogdanovič, Volter Hil... Ali svi su oni već prestareli za bilo kakvu akciju... Možda bi Džon Dal ili braća Koen mogli da urade nešto što bi zadovoljilo i njihove i moje kriterijume... Ali, ovo su samo pusti snovi, a ja sam mator za takvu igru, i ne želim da svoj infantilizam trujem staračkim narcizmom.

Koje su najvažnije stvari kojih svaki dobar pisac mora da se pridržava?

- Nema pravila u umetnosti. Zašto? Zato što je talenat SVE ili da budem precizniji, 90-95% od onoga što čini jedno umetničko delo. Rad je strahovito precenjen, vrlo smišljeno, ali on ne znači ništa u procesu stvaranja. Sva vaša volja, vaš "unutrašnji terač" - sve su to samo simptomi dara koji dodeljuje Viša Sila i zato ne vredi o tome razglabati.

Šta čitaš ovih dana?

- "Priče sa Dona" Šolohova i Jingerove "Kavkaske zapise".

Šta su tendencije u modernoj svetskoj literaturi?

- Ne razumem, o kakvim tendencijama govorite, kad postoji samo jedna. Ovo je doba smrti umetnosti koja se uveliko odvija, jer primarni i glavni zadatak političke korektnosti, kao vladajuće religije našeg vremena, jeste satrti ljudskost - a to se može učiniti jedino ako se satre i zatre umetnost, na čemu se već četvrt veka sistematski radi i budući da su glavne poluge moći uključene u taj zadatak, nažalost, možemo samo konstatovati da je književnost, kao i bilo koja druga umetnička disciplina, na izdisaju. Gotovo je, igra je završena. Nema nazad, samo u herojski poraz - a na celom celcijatom svetu ostalo nas je jedva još desetak pisaca za taj poslednji juriš čiji je tragični ishod već svima poznat i neumoljivo jasan. Sve je to već izrežirao i snimio proročanski genije i najveći filmski majstor, Sem Pekinpo, u filmu našeg i vašeg života - "Divlja horda".

Pet najvažnijih dela svetske književnosti i pet najvažnijih dela jugoslovenske književnosti, ne računajući tvoje romane?

- Najpre, ne znam šta je to "jugoslovenska književnost". Što se tiče srpske književnosti, ako izuzmete dela Zorana Ćirića, to je toliko brutalna amputacija da i ono malo preostalih velikih dela ne može preživeti. To su mi poručili da prenesem vama i vašim čitaocima Bora Stanković, Isidora Sekulić, Miloš Crnjanski, Branislav Nušić, Rastko Petrović, Stanislav Vinaver, Ivo Andrić, Stanislav Krakov i ostali desperadosi iz naše jedine vesternerske prošlosti... A što se tiče svetske književnosti, surovo je i pretenciozno, ali i nemoguće svoditi je na samo 5 najvažnijih dela. Dugačak je put od Petronija do Gogolja, od Rablea do Babelja, od Svifta do Čehova, a gde tek denuti Bokača, Servantesa, Tolstoja, Flobera, Konrada, Hamsuna, Čendlera, Singera, Platonova, Selina, Hemingveja, Flena O' Brajena, Hrabala, Bulgakova, Fleneri O' Konor, Voju Despotova ili Rejmonda Karvera... Nije ovaj spisak beskonačan, ali nije ni kratak... Tako da biće najbolje da batalimo da se igramo pametovanja ili arbitriranja. Neprijatno mi je zbog svih onih imena koje nisam spomenuo...

Ko je najveći jugoslovenski pisac i zašto?

- Bora Stanković, i tu nikom ko je iole nešto čitao nije potrebno obrazloženje - a nikakvo suvislo tumačenje ionako nije moguće dati. Bora je stvorio sve u "Božjim ljudima" što se tiče srpske književnosti, ali njegova veličina prevazilazi svaki književni kosmos. On je jedini pisac u svetskim okvirima koji je "preveo" Gogolja iz 19. u 20. vek. A to je esencijalna definicija i začetak svakog tzv. "modernizma".

foto: Wikipedia

A ko je najprecenjeniji?

- Uh, to je dugačka lista - ne želim da spominjem sva ta imena jer me momentalno spopadne gađenje. A toliko ih ima da bih mogao da bljujem sve do sudnjeg dana. Svi oni gore u paklu, a neki će tek goreti - ipak su u pitanju ne samo prevaranti, već i istinski zločinci koji su umnogome zatrovali i ono malo duhovnosti koju poseduje ovaj jadan, prizeman, pogan, ali i ne samo svojom voljom izmučen i uništen narod.

Mislim da nikad nisam pročitao neku tvoju rečenicu o Danilu Kišu. kakvo je tvoje mišljenje o njegovom književnom opusu?

- Danilu Kišu sam posvetio priču "Doktor Franki i Mister Štajn" koja se nalazi u knjizi "Vulvaši" (prvo izdanje 1998.), a ta priča je ušla i u antologiju savremene srpske horor priče. Valjda to nešto govori. I, da, Teofil Pančič je sto puta citirao moju rečenicu: "Kiš je zajeban pisac". Ni to nije slučajno, zar ne?

Nedavno si na Fejsbuku o Ivi Andriću, kome se, kako kažeš, diviš, pisao kao o nezajažljivoj seks mašini. Odakle svi ti podaci ili tu ima i piščevog (tvog) učitavanja i fikcije?

- Pustite ta provincijska sablažnjavanja - jedina definicija književnosti koja je opstala glasi da je to "velika izmišljotina". A o Andriću kao bestijalnom, ogavnom, amoralnom satiru govorili su mi upravo njegove apologete, ugledni akademici i statusne mrsomudonje koje su Andrića prvi i poslednji put čitali kao školsku lektiru. Znate, sa izuzetkom Ćirića i još ponekog retkog, ali doista retkog autora - srpski pisci su odvratna sorta, definicija niskih duša i kompleksaša bez granica.

Ne samo kao Vranjanac i južnjak, delim tvoju fascinaciju Borom Stankovićem. Zašto je Bora nešto najbolje što je jug iznedrio, pa možda ikad?

- Bora Stanković je najveći pisac upravo zato što je najveća misterija u srpskoj književnosti - nešto slično onome što Gogolj predstavlja u ruskoj, a Selin u francuskoj književnosti. To je prosto neizrecivo!

Idemo na muziku. Šta tebi muzika znači u životu?

- Kao što kaže naslov jedne Arsenove pesme: "Sve bilo je muzika".

Često na Fejsbuku, kao ikonoklast, kakvim sebe predstavljaš, vodiš bitke s lažnim autoritetima. Ko su najprecenjeniji muzičari današnjice?

- Uvek sam napadao samo one istinski moćne, one na vrhu, najetabliranije, najizvikanije, najpoznatije, one koje većina "eksperata" odavno kanonizuje.... Danas nema nikakve muzike tako da svako koga zvanična kritika hvali spada u te hiperprecenjene. Rokenrol je odavno mrtav, kao i oni uvek najvitalniji i najkreativniji, tzv. crnački žanrovi - soul, fank, ritam i bluz. Gotovo je s tim. Postoji samo reciklaža reciklažine reciklaže, bekonačno istruleli klonovi.

Da predaješ muzikologiju na nekom univerzitetu, šta bi svojim studentima propovedao, koji su to albumi bez kojih nema života?

- Jebeš muzikologiju, to nema veze s bluzom, džezom, rokenrolom, soulom i fankom... Albumi bez kojih nema života - svi soul i ritam i bluz i pop albumi iz '50-ih, '60-ih i '70-ih godina prošlog veka. Naravno, drugačija su godišta za džezere i bluzere, tu se sve završava do sredine '60-ih godina prošlog veka.

Ko je najveći autor u britanskoj, a ko u američkoj muzici?

- Najveći britanski autor popularne i bilo koje druge muzike 20. veka jeste Pol Makartni, uz pratnju Reja Dejvisa i Džona Lenona. Što se američke muzike tiče, tu su Smoki Robinson, Kertis Mejfild, Slaj Stoun, Vili Dikson, Čak Beri, kao i četvorica "ukletih belih genija" (Džin Klark, Tauns Van Zant, Edi Hinton i Voren Zivon). Naravno da u ovaj panteon spadaju likovi poput Dilana, Henka Vilijamsa, Marvina Geja, Otisa Redinga, Artura Aleksandera, Brajena Vilsona, Dena Pena, Arete Frenklin, Marka Linkousa, Pola Vesterberga, Lusinde Vilijams, Rajena Adamsa... Ali, kao što reče Smoki Robinson: "Kad je Bog jednom poželeo da bude darežljiv prema ljudima, stvorio je MOTOWN". Tamla Motown je nešto najveće što se ikad desilo u muzici čovečanstva.

Isto pitanje, samo o bendovima?

- Bitlsi su iznad svih kategorija. Posle njih u Britaniji najveći bend su Kinksi, u pratnji Stonsa, Fejsisa i grupe Slejd.... A što se Amerike tiče, oni dosta kubure s velikim bendovima, u smislu kontinuiteta kvaliteta opusa, tako da se obično to svede na Bič Bojse, Birdse, Bend i Kridense... Ja veoma volim neke novije benodove iz faze "amerikane", ali oni su ipak ostali na margini, samo za znalce i sladokusce.

A šta je s kultnim albumima jugoslovenskog rokenrola? Šta je izdržalo probu vremena, a šta nikad, po tvom mišljenju, nije ni zasluživalo kultni status?

- Sve sam to zaboravio i nemam neko naročito mišljenje o tome. Mnogo više volim i cenim ono što se zove "domaća zabavna muzika". Ali preživelo je ponešto od domaćih rokerskih ostvarenja - prvi albumi grupa Buldožer, Film, Azra, Haustor, Idoli, nešto od Discipline kičme i Partibrejkersa...

Nedavno si na Fejsbuku biranim rečima pisao o Vladi Divljanu. Da li je on najvažniji pop autor koga je ovo podneblje dalo?

- O, Vlada Divljan je bio gospodin majstor koji je znao da je Darko Kraljić veći od kompletnog domaćeg rokenrola. Poznavali smo se, voleo sam njegov rad, ali nas je ljubav prema tim starim domaćim šlagerima posebno zbližila. On i Koja su bili moje najlepše "živo" iskustvo od svih domaćih rokera koje sam upoznao.

Tvoj kolega Zvonko Karanović, takođe pisac, takođe Nišlija, niške bendove vrednovao je po sledećem redosledu: Fleke, Novembar, Dobri Isak, Arnold Layne & Alhemija i Trivalia. Kako bi ti to uradio? Takođe, u poslednje vreme u Nišu deluje nekoliko izuzetno zanimljivih bendova, pomenuću samo Bohemiju, Igralom i Eyot. Koliko ti je bliska njihova muzika i da li bi mogao da preporučiš neki novi nišvilski bend? I koliko te uopšte zanima ovo što se danas zove muzičkom scenom u srbiji? Šta je tu, po tvom mišljenju, kvalitetno?

- Ne znam ništa ni o niškoj, ni o srpskoj savremenoj rok sceni, niti me to
uopšte interesuje. Ipak sam ja odrtavela džukela koja pokušava da ostari na
koliko-toliko dostojanstven način.

Da si na mestu Dragana Ambrozića, Ivana Lončarevića ili Aleksandra Delibašića, koje bi strane muzičare doveo u Srbiju? Oko Pola Vesterberga ćemo se, pretpostavljam, složiti.

- Nikad ne bih voleo da budem na njihovom mestu, niti je to čak i hipotetički moguće. A od muzičara - svakako bih doveo Rajena Adamsa, Lusindu Vilijams, Dejva Alvina, Alehandra Eskoveda, Lajla Loveta, a dao bih pola budžeta grada Beograda da dovedem Pola Vesterberga, najvećeg živog singer-songwritera i čoveka koji je prevazišao Dilana i Kita Ričardsa tako što ih je spojio na jedinstveni način. A od staraca mislim da još mogu dobro uživo da zvuče Van Morison i Al Grin.

Da li si nekad bio na Exitu i šta bi moglo da te natera da odeš tamo?

- Nikada nisam bio niti poželeo da odem na Exit. Napisao sam za "Nedeljni ekspres" još pre godinu dana tekst o tom mračnom, duboko kriminalnom i ekstremno ispolitizovanom fenomenu - uskoro ću ga pustiti na moje fezbuk poljanče.

Koji je poslednji dobar koncert koji si gledao?

- Ne idem često na koncerte, jer ne volim to što nude. Ono što pamtim od novijih bili su koncerti Solomona Barka i Leonarda Koena. Naravno, uvek ću pamtiti koncert Boa Didlija iz 1984. u hali Pionir, kao i koncert Džejmsa Brauna 1986. u Tivoliju, u Ljubljani. Neopisivo!

Moram da te pitam i za mišljenje o strimovanju muzike i opštoj hiperprodukciji, posebno komercijalne muzike. Ljudima muzika više ne znači kao nekad, mnogo je površnije slušaju i banalnije percipiraju. Nema više važnih radio stanica, sve je manje časopisa i uticajnih portala, sve se svelo na podkaste i slične stvari. Kako ti gledaš na sadašnji momenat u pravljenju i konzumiranju muzike?

- Tehnologija je poprilično uništila muzika, devalvirala je - kad je učiniš svima dostupnom, i to besplatnom, razbucao si svu mitologiju na kojoj ta muzika počiva. Ali to je završena priča, ne vredi kukati i kritikovati, ljudi vole jeftine i instant stvari i zato su im životi nalik abortiranom govnetu.

Nedavno sam gledao dokumentarac o Majklu Džeksonu "Leaving Neverland" koji ga predstavlja u skroz drugačijem, pedofilskom svetlu. Znam da si ljubitelj crne muzike. Da li posle takvih otkrića publika treba da se odrekne autora i da prestane da sluša njegovu muziku, čita njegove knjige ili gleda njegove filmove? Meni je, recimo, taj dokumentarac prilično ogadio sve što ima veze s Majklom Džeksonom.

- Batalite te prljave medijske igrarije - Majkl Džekson će sve to preživeti, kao i njegova muzika. Ipak je on ponikao u MOTOWN produkciji, "Džekson Fajv" su bili vrlo solidna grupa u svoje vreme. A i Majklovi solo radovi pokazuju visoku klasu, u svom žanru.

Kad se jednom bude pisala istorija muzike na ovim prostorima, kakvo će mesto zauzeti Ceca, kakvo Karleuša, a kakvo recimo Šaban Bajramović, Arsen Dedić, Goran Bregović, Džoni Štulić, Koja...?

- Jebe mi se za to! Morate njih pitati - ako je uopšte neko od njih još živ.

Film. Kojih je tvojih pet omiljenih filmova? Držim da preporuke nekog tako svestranog mogu da znače svakom ko čita ovaj intervju, otud i dosta tzv. leksikonskih pitanja.

- 1. Divlja horda (Sem Pekinpo) 2. Čovek koji je ubio Liberti Valansa (Džon Ford) 3. Silom dadilja (Hauard Hoks) 4. Džezabel (Vilijam Vajler) 5. Imitacija života (Daglas Sirk). Bonus filmovi: Donesite mi glavu Alfreda Garsije (Sem Pekinpo), Zbogom lepojko (Dik Ričards), Dilindžer (Džon Milijus).

Ima tu još mnogo velikih filmova, ali ne mogu sad da se bakćem s tim. Mislim da se pokazalo da je film ipak "industrijska umetnost", zavisna od tehnologije na preteran način tako da sam odavno počeo da gubim veru čak i u mnoge stare filmove koje sam nekad smatrao klasicima.

Šta je od jugoslovenske i srpske kinematografije odolelo zubu vremena?

- Samo dvojicu domaćih režisera smatram režiserima - Žiku Mitrovića i Žiku Pavlovića. Šijan je samog sebe raskrinkao, i uspeo na koliko idiotski toliko i neverovatan način da uništi i ono dobro što je uradio - ali to uopšte nije retka pojava u umetnosti. A domaćih 5 filmova neka ide ovim redom: 1. Ljubav i moda (Ljubomir Radičević) 2. Zajednički stan (Marijan Vajda) 3. Poltron (Svetislav Prelić) 4. Tesna koža - prvi film iz serijala (Mića Milošević) 5. Sok od šljiva (Branko Baletić), odnosno Šećerna vodica, kao prva alternativa (Svetislav Prelić).

Koja ti je anegdota omiljena iz onog što obuhvata istoriju filma na ovim prostorima?

- Ono kad je Orson Vels na snimanju "Neretve" rekao Bulajiću i ostalim
govnarima: "Sad imam dovoljno vojske da srušim Titov režim".

Kao mitomanu moram da priznam da jedva čekam da napišeš nešto o Ratku Draževiću. Može li sad bar nešto o toj, po svemu što znamo o njemu, važnoj figuri jugoslovenskog filma i njegovom uticaju na pojedine karijere i tokove u kinematografiji bivše nam države?

- Ratko Dražević je prisutan u čitavoj mojoj romanesknoj trilogiji iz ove decenije, čudi me da to niste primetili. Ima ga i u LANCU SLOBODE, i u POSLE POTERE, i u ZAUSTAVNOM VREMENU.

Kad smo već kod filma, opšte je mesto da je bioskop umro i da se kreativnost preselila u format TV serija. Da li ih pratiš i da li bi eventualno nešto izdvojio?

- Postoje "Sopranovi" i postoji ostalo koje se sve u svemu ipak svodi na kvaziumetničko smeće za jednokratnu konzumaciju.

Ajmo koju i o sportu. Kako kao navijač Rome gledaš na način na koji su Toti i De Rosi napustili voljeni klub?

- Davno sam bio navijač Rome, kao i navijač Mančester Junajteda, oba kluba su totalno propala, pisao sam o tome, kao i propasti fudbala - ništa tu više nije ostalo, dosadna i megalomanska laž, lišena bilo čega zbog čega sam nekad voleo fudbal.

Da li te zanima ono što rade Partizan ili Zvezda? Koji ti je klub od ta dva draži?

- Potičem iz zvezdaške porodice, ali kad su "Delije" zamenile "Cigane" - za
mene taj klub više ne postoji. Doduše, on i ovako ne postoji u bilo kakvoj
fudbalskoj hijerarhiji ovog veka. Valjda će se neko jednom usuditi da ugasi i
Zvezdu i Partizan - simbole sramote koju smo sami sebi priredili u proteklih
30 godina.

Pratiš li još neki sport? Ima li tu heroja koje vredi pomenuti?

- Pratim boks, ali ne pamtim imena, međutim, ima dobrih tuča u lakšim kategorijama - oduvek su Latinosi bili srčani i vešti borci.

Za kraj ovog sportskog dela, dotiče li te ono što Novak Đoković radi u sportu generalno? Čovek je verovatno najveći sportista koga je iznedrilo ovo podneblje, srpski Džordan, Vejn Grecki, Muhamed Ali ili Tom Brejdi.

- Novak Đoković je nešto što je snašlo Srbijicu - onakvo čudo nikad se nije borilo pod srpskom zastavom, kad je sport u pitanju. Vitez, i maher, i vaspitani mladi čovek, i rođeni šampion.

Hoćemo li o politici? Imam čitav set pitanja o tome.

- Dovoljno sam u životu propatio zbog moje iskrenosti tako da ne želim da govorim o politici, ne zato što se bojim već zato što sam "veseli Apokaliptičar" - svi su političari isti i ne želim da trošim nijednu reč na njih, naročito u svetlu mog verovanja da je "srpski slučaj" definitivno završen i da smo na putu neumitnog odumiranja, nestajanja i brisanja, što je možda i najbolji kraj koji smo mogli da poželimo, posle svih golgota, suludih žrtvovanja, tragičnih poraza i još tragičnijih pokušaja da se "neštro uradi". Znate, srpska politika pobija metafiziku - ipak je nešto večno i obara sve zakone prolaznosti, a to je srpski lopovluk!

Šta ti u ovoj i ovakvoj Srbiji najviše ide na nerve?

- Ništa. Trudim se da ne živim u ovoj stvarnosti. To nije lako, ali dajem sve od sebe.

A šta je i dalje fenomenalno u Srbiji?

- To što u ovakvoj, nepostojećoj Srbijici postoji tako veliki pisac kakav je Zoran Ćirić! Najveće svetsko čudo u 21. veku!

Zašto i dalje živiš u Nišu?

- Zato što nemam izbora.

foto: Promo

Da li si nekad razmišljao da napustiš zemlju i sreću okušaš negde drugde?

- Ne.

Koja je najbolja niška kafana?

- Ima ih još uvek pristojnih, ne bih da se nikome zameram, ipak sam bio ili sam još uvek tu i tamo njihov gost.

Šta je Niš tvoje mladosti? Ima li nečega od toga i danas?

- Ne sećam se ili ne želim da se sećam.

Po čemu pamtiš svoje detinjstvo?

- Rođen sam na Ledenoj Steni, bukvalno na ivici grada. bilo je to ljuto i divlje predgrađe gde se rano sazrevalo. Tih 13 godina koje sam tamo proveo jesu najlepši deo mog života. Bio sam voljeno, maženo i paženo dete - kao nijedno na ovom svetu! A opet, iako jedinac, bio sam drilovan ko da sam se rodio u Bileći, u onoj vojnoj školi za rezervne oficire. To je samo dokaz koliko su mudri i dobri ljudi bili moji roditelji, najmoćniji duhovi i najveći umetnici koje sam ikad upoznao! E, sad, ne možete ni zamisliti kakav sam harambaša bio! S jedne strane, još od prvog razreda me tretirali kao "đaka generacije", s druge strane, moji seksualni ispadi od 5. razreda učinili su da je direktor škole čak dva puta hteo da me isključi iz nastave iliti izbaci iz škole! Da, sve moguće klinačke igre sam upražnjavao, od sankanja noću do igranja pokera u kokavce, da ne govorim o fudbalu i klikerima, i naravno, fote su bile uvod u ono pravo. Najuzbudljivije je bilo gubljenje nevinosti s Cigančicama kojih je bilo u Starom koritu Nišave. Te divne duše, zgodne od neuhranjenosti, naučile su me kako se rade "one stvari". A pošto sam bio glavna zvezda u čitavom kraju drndao sam i "belkinje" - tu sam par puta uhvaćen u šteti, pa me je matori Ćirić lešio od batina. Međutim, matori Ćirić mi je i pomagao na drugi način: budući da je bio glavna faca ne samo na Ledenoj Steni, trubač koji je na turnejama po zemljama Varšavskog pakta pratio sve one pevače i pevačice, od Đorđa Marjanovića i Zlatka Golubovića do Lole Novaković i Radmile Karaklajić, ledenostenski mangaši su ga obožavali i brinuli se o "čika Ćirinom sinu". Tako sam ja od ranih nogu imao bodigardove, što je značilo da sam mogao slobodno da se potučem, pa ako postane gusto, ovi iz protivničkih ulica ne smeju da me zgaze jer znaju da će ih pojesti pomrčina. A, pazite, još sam mnoge od tih bandita odškolovao - radio im pismene iz srpskog i istorije, iako su bili stariji od mene. Uh, šta ću kad sam bio ekstremno napredno i ludo dete, a samo su me interesovale "zabranjene stvari". Tek mnogo godina kasnije, kad sam saznao da je većina tih iskusnih frajera završila na robiji ili pod zemljom ili su nestali negde u inostranstvu - shvatio sam kakvu sam privilegiju imao. I mislim da sam je maksimalno iskoristio.

Da li žališ za nečim?

- Da li žalim za nečim? To pitanje ne prestajem da postavljam sebi. Žalim što nisam bio hrabriji, ali i mudriji u nekim graničnim situacijama, odaniji u ljubavničkim vezama, strpljiviji u nekim sad već propalim prijateljstvima. Žao mi je što ponekad nisam umeo da zaćutim u odsudnim trenucima, ili što sam terao inat i upropastio gomilu poslovnih prilika. Ali, to sam što sam. Ne kajem se ni zbog čega. Nema većeg poraza od kajanja.

Na šta u svom životu nisi ponosan, ima li stvari zbog kojih se stidiš?

- Ne bih o tome nešto detaljnije, ipak je to suviše intimno, ali i te kako postoje stvari zbog kojih ću se zauvek stideti. Zapravo, moja umetnička energija je u velikoj posledica pokušaja da se iskupim zbog nekih rđavih, sramotnih stvari koje sam učinio, odnosno naneo bol osobama koje su mi bile vrlo bliske i koje to nikako nisu zaslužile. Ali, jebi ga, živčan sam od malena, to mi je od oca i od majke. Nikako nisam uspevao da se nosim s tim napadima besa i onda učinim neku gadnu glupost.

A na šta si najponosniji?

- Najponosniji sam na svoje pisanje - održao sam roditeljski zavet koji je glasio: šta god da radiš, čime god da odlučiš da se baviš, daj sve od sebe i budi najbolji u tome!

Šta bi poručio onima koji misle da si težak?

- Dragi moji, morao sam da držim taj gard, inače bi me razneli i pojeli svi ti "faktori" oko mene! Pored toga, ja sam po prirodi vrlo stidljiva i totalno neprilagođena osoba. Da nisam valjano odigrao tu "pozu mračnjaka", recite mi, kad bih stigao da napišem ovoliko - LANAC SLOBODE je moja 32 objavljena knjiga, a ima toga još u fiokama, plus sam napisao i objavio preko 400 eseja i tekstova, od Nina do Plejboja, od Politike do Danasa... Ne bih to uspeo da sam boemisao i bio druželjubiva faca ili poltron "tamo gde treba". Naporan je rad uvlačiti se u guzicu vladajućim ekipama ili se družiti u kafanama s uticajnim biznismenima. Ja sam svoj izbor načinio i ispoštovao ga do kraja.

Znam neke koji te u startu otpisuju rečima: "ah, onaj egomanični ludak". Kako reaguješ na to da te određeni broj ljudi doživljava kao čudaka?

- Dugo sam i predano radio na svojoj "ozloglašenosti" i drago mi je da sam u tome uspeo. Kao rođeni marginalac i autsajder - mejnstrim i svaki establišment sam oduvek tretirao kao smrtnog neprijatelja. Moje pisanje je najveći spomenik, ali i najveća pobeda pravoverne i ljudske umetnosti nad akademizmom i intelektualnim nasiljem koje dežurni komesari vrše pokušavajući da pripitome i upodobe umetnost. Avaj, mnogi su se predali, upali u kompromise, izdali sebe i svoj negdanji rad - ali ne i Zoran Ćirić. To je opštepoznata činjenica, jedina oko koje postoji puni konsenzus na našoj sklepanoj tzv. književnoj sceni.

Kako si uopšte dobio nadimak Magični Ćira?

- Taj nadimak su mi nadenuli vremenom mediji, iako sam se grdno bunio i objašnjavao da je Magični Ćira moj književni junak, moj izmišljeni super-alter ego, dakle čista fikcija. Ali, ono najvažnije - baš kao i "Nišvil", i "Magični" je postao MIT! Obratite pažnju, svi vi što me smatrate "umišljenom veličinom" i "bolesnim egomanijakom" - Ćirić je jedini srpski pisac koji je stvorio čak DVA MITA, koji, evo, odavno funkcionišu i mimo mene, kao "urbane legende". A koliko se sećam, osnovni zadatak umetnosti jeste upravo "rušenje starih i stvaranje nivih mitova". I, ko je od srpskih pisaca, u eri posle Crnjanskog, uspeo u tome - osim tog kontroverznog i vazda nepodobnog i slabo uračunljivog Ćirića? Molim? Nema odgovora, zato i možete samo kiselo da ćutite.

Ko ti je najbolji prijatelj u životu?

- Očuvao sam neka divna prijateljstva, veća od života, ali ipak, kad me ovako pitate, mislim da je jedini odgovor ono što nazivam "Ibzenovim zakonom", a koji glasi: "Čovek je najjači kada je sam".

Kojih 10 ljudi iz istorije bi pozvao na večeru i zašto?

foto: giphy

- Staljin je uvek broj jedan. A dalje, na toj večeri bi bili Ho Ši Min, Pol Pot, Adolf Hitler, Benito Musolini, Laki Lučiano, Pablo Eskobar, Henri Kisindžer, Džingis Kan i Napoleon. Zašto baš njih pozvati? Pa, da bih saznao što efikasnije recepte za istrebljenje ljudi svih rasa, klasa, struka i muka... Mislim da od njih mogu doznati tajnu Velikog Pročišćenja.

Tvoje mišljenje o društvenim mrežama i okruženju u kome su lajk i klik postali najbitniji? Šta nam to govori o svetu u kome živimo?

- Društvene mreže su totalna realnost i ono što stoji iza njih jeste uvek prisutni džinovski strah od samoće. To vam je tehnološki unapređena "džada" ili "korzo" ili deo diskoteke gde se ne pleše već se romori u cilju muvanja i odvajanja muških i ženskih posetilaca.

Imaš li omiljeni period u istoriji ljudske civilizacije?

- Stari Rim je najljudskija tvorevina u istoriji inače neljudskog čovečanstva.

Da li si letnji ili zimski čovek? Gde obično letuješ? Daj nam neku preporuku.

- Ne volim zimu, ne volim leto - ja sam hronični meteoropata. To je valjda alergijska reakcija na moju mizantropiju.

foto: Wikipedia / Magic Tijuana

Najdraže putovanje u životu?

- Od fotelje do gramofona. I, ponekad, od kreveta do kupatila, kad baš bude znojno i sočno...

Da li su ti materijalne stvari uopšte važne u životu?

- Mislite na pare? Pare postoje da bi se potrošile i drugu svrhu nemaju. A stalo mi je do mojih ploča, ali ostadoše mi kod prve žene. Ipak, tu je moja vrlo popunjena kolekcija diskova i probranih knjiga... Ma, slušajte, sve to dođe i ode, kao i još mnogo toga za šta čovek novce i živce troši, ali ima jedna supermaterijalistička supstanca koja jebe i sami duh - dobra pičetina je najdragocenija materijalna stvar koju nikad ne možeš posedovati duže od 15 minuta!

Kako uopšte izgleda jedan dan u životu Zorana Ćirića?

- Obično, praznjikavo, dosadno, i dobro je dok je tako. Umoran sam od drama i akcionih obrta!

Kao novinar, moram da pitam da li ima novinara kojima si se divio i čije si tekstove voleo da čitaš? Tirke i Tijanić mu tu dođu kao opšta mesta, ali ima li još nekog čiji su te tekstovi impresionirali?

- Tirke je moj heroj i učitelj još od gimnazijskih dana. Najveći srpski pisac svoga vremena. I možete misliti kako sam se osećao kada me je taj, za mene mitski Tirke, proglasio 2003. za "najvećeg živog srpskog pisca", a negde pri kraju života napisao u NIN-u da je Magični "posle bureka, drugi najveći simbol srpske južnjačke kulture". I to nije sve! Govorio je na promociji drugog izdanja "Prisluškivanja", u zimu 2000, i to vrlo biranim rečima. A i pisao je o meni i u "Dnevnom telegrafu", u "Politici", u "Profilu" i u NIN-u - uvek pohvalno i lepo i argumentovano. Šta mogu veće od toga da poželim? Plus me je i Tijanić, naš najveći politički novinar, vrlo gotivio, ne samo što je bio moj čitač, nego mi je, kao direktor RTS-a davao najveće honorare za radio-drame izvedene po mojim pričama, honorisao i moja gostovanja, sve me moleći da nikom ne kažem jer će ga elita razapeti... A evo, pre neko veče, na Nišvil festivalu, Peca Popović mi se predstavio kao moj dugogodišnji čitalac i obožavalac, i tom prilikom mi kaže da sam ja jedini koji je uveo rokenrol u srpsku književnost do kraja, i da sam učinio ono što nije uspeo njegov prijatelj Mika Oklop, kao ni David Albahari, i još neki koji su pokušavali.

foto: Youtube printscreen

Da li gledaš TV? Ako gledaš, šta gledaš?

- Na TV-u gledam samo fudbal i ponekad boks. Premijer liga, španska liga i Liga šampiona - ali to je samo pusta loša navika, jer ne pamtim koja me je utakmica u skorije vreme uzbudila. Sad sam skoncentrisan na Lids Junajted zbog Marsela Bijelse, naravno. On je jedini genije u današnjem fudbalu, ostalo su najamni radnici, politikantski nadničari, mešetari i dileri ljudskim mesom, lažni nastavnici fizičkog vaspitanja, kao i kursisti iz najnižeg ešalona UEFA i FIFA.

Kako bi nazvao sadašnju srpsku medijsku scenu?

- Nema te reči kojom bi se ta zagrobna orgija opisala.

Pretposlednje pitanje: ko su poslednji srpski desperadosi?

- Ah, to je tajna koju niko ko drži do sebe ne bi odao. Malo nas je, ali znamo da za sve postoji vreme, čak i za citiranje Dobre Knjige u trenucima dokolice. Postoje stvari koje se prosto ne pričaju. Jer, ovde govorimo o ljudima koji su čisto delanje. Kad kucne čas niko neće moći da odloži izlaženje na crtu, makar ona bila iscrtana na sredini njegovog kreveta. Jasno?

I zaista za sam kraj, po čemu bi voleo da te ljudi pamte?

- Po mojim knjigama - jedino se u njima nalazi onaj pravi, stvarni i čitalački izmišljeni Zoran Ćirić, onaj koji vas je zabavljao, iritirao, zasmejavao, zaplašivao, rastuživao i terao da se zamislite nad sopstvenom sudbinom. I, da, onaj koji vas je naterao da pređete zamišljenu granicu koja postoji samo u vašim glavama. A nikad vas nije odao niti tražio ništa zauzvrat. Setite se toga kad me budete psovali dok iznova čitate moje priče ne znajući ni sami zašto. Ne brinite, saznaćete kada na vas dođe red da budete ono što nikada pre niste bili. Sve je to već zapisano - vi znate gde, zar ne?

BONUS VIDEO:

DANIEL KOVAČ: Ko ima zanat, taj ima čemu da se nada (VIDEO)

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media