RIHARD ŠUBERT: Ako se borite za emancipaciju, morate da budete feminista bez obzira na pol i rod
Rihard Šubert, Foto: Privatna arhiva

AUSTRIJSKI PISAC ZA ESPRESO

RIHARD ŠUBERT: Ako se borite za emancipaciju, morate da budete feminista bez obzira na pol i rod

Jedan od učesnika ovogodišnje književne manifestacije Majski dani knjige govori za naš portal

Objavljeno: 25.05.2019. 14:26h
  • 10

Rihard Šubert je austrijski pisac koji se u svojim delima bavi nacionalizmom, anti-esencijalizmom i feminizmom. Trostruki je lauerat prestižne nagrade za scenario Karl Majer. Napisao je knjigu o Karlu Krausu, a na različite načine je bio povezan sa Balkanom i Jugoslavijom, premda je smatran za oštrog kritičara balkanofilije i tzv. egzotizacije bilo koje vrste. Objavio je romane Hronika vesele zavjere (2017) i Narcizam i konformizam (2018), kao i dramu Petak u Sarajevu (2004). Osam godina bio je umetnički direktor muzičkog festivala Balkanska groznica (Balkan Fever).

Karl-Markus Gaus o njemu piše: "Kao esejista, kritičar i polemičar, Šubert nedvosmisleno odbija intelektualni konformizam, koji propoveda poznata mišljenja o poznatim stvarima. Povrh toga, on kada ima nešto da kaže, to formuliše elegantno i oštro začinjeno."

Rihard Šubert biće učesnik ovogodišnje književne manifestacije Majski dani knjige u Pančevu, koja će biti posvećena austrijskoj književnosti. Tim povodom, razgovaramo sa njim o njegovoj vezi sa Balkanom, sponi austrijske i srpske književnosti i kulture, o njegovim pogledima na teme koje obrađuje u svojim delima, i o biserima austrijske i srpske književnosti.

 

 

Pored toga što ste pisac, vi ste i di-džej, strip – autor, glumac, karikaturista, reditelj i kompozitor. Koja od ovih profesija vam je najdraža i kako one međusobno utiču na vašu kreativnost i stvaralaštvo?

Pa, pošto starim i gubim energiju moram da se fokusiram na glavnu stvar. To je pisanje. Volim da crtam karikature s vremena na vreme, a snimanje filmova je još uvek moj san. Odustao sam od profesije di-džeja iako je bilo zabavno, ali se pokazalo prilično nezdravim. S vremena na vreme pišem pesme i melodije. Voleo bih da budem aktivan na svim ovim poljima, čak i više od toga, ali je to, baš kao što sam rekao, pitanje vremena, energije i novca. Mislim da sam u svim navedenim profesijama pokušao da sledim svoj filozofski i kritički program, da se suprotstavim svetu, mislima i statusu kvo, što je pogrešno i zavarava ljude. Nekada se služim satiričnim alatima. U pesmi, performansu, pisanju, razmišljanju...

Živite i radite u Beču. Takođe ste autor nekoliko knjiga koje se bave istorijom i razvojem na Balkanu. Koja je vaša veza sa Balkanom i šta vas inspiriše kada je ovaj region u pitanju?

Vrlo različiti izvori koji vode do ogromnog toka. Pokušaću da skratim. Najpre sam bio zainteresovan za muziku: oduvek sam voleo etno muziku iz regiona. S druge strane, kao kritičar ideologije, veoma sam oštar kritičar etnifikacije i kulturalizma, takođe i onih multikulturalista koji obožavaju narodnu kulturu. Komplikovano je. Kao student, mnogo sam se bavio teorijom nacionalizma. Tokom ratova postao sam veoma zainteresovan za ovaj region, pa sam tako napisao moje prve drame „Frajtag u Sarajevu“. Sve dublje i dublje sam se uvlačio u vrtlog istorije, književnosti, politike, kulture itd. Dragocena prijateljstva su se pojavila iz moje, da kažem, Jugoslovenske životne faze. Moje najjače istorijsko interesovanje leži na južnom Balkanu. Ako bi trebalo da izaberem zemlju za život u ovom regionu, to bi bila Makedonija za koju me vežu lepe uspomene. U stvari, trenutno pišem knjigu o grčkom ratu za nezavisnost. Napisao sam i roman o tome, ali još uvek nije objavljen.

Rihard Šubert
Rihard Šubert foto: Privatna arhiva

U vašem radu se, izmešu ostalog bavite i feminizmom. Na koji način propagiranje feminizma od strane muškarca doprinosi feminizmu?

Pa, bez obzira na pol ili rod kom pripadate, ako se borite za ljudsku emancipaciju, morate biti feminista. Ne možete reći „Ja sam za potpunu jednakost obojenih ljudi ili za egalitarno društvo, ali smatram da žene treba držati podalje, ili ih držati u inferiornom položaju". Svesnost muškaraca i njihovo razmišljanje o feminističkim pitanjima je veoma važno, ali s druge strane postoji opasnost: da muškarci ponovo zauzmu diskurs. Feminizam nije privatno vlasništvo žena, ali ipak to jeste njihova tema, ako posmatramo njihovu žrtvu i borbu. Sve u svemu, muška solidarnost takođe znači i napuštanje muških privilegija i nepreuzimanje feminističkih pozicija govornika.

Kakvo je stanje feminizma u Austriji i kakav je stav žena prema feminizmu na tim prostorima?

Mnoge stvari su se poboljšale. Baš kao u drugim društvima, mnoge žene se povlače iz feminizma dok profitiraju od napretka koji im je omogućio feminizam. Mnogo površnih i glupih steteotipa koji dolaze od radikala koji mrze ljude i dalje vlada javnim mnjenjem. Drugi problem je što konzervativne desničarske stranke usvajaju rodnu ravnopravnost kao vrstu kulturnog DNK-a protiv ne baš toliko emancipovanih migranata. Oni tu ravnopravnost instrumentalizuju za rasističke potrebe, i u našem društvu se jednom borilo protiv njihove vrste. Sada oni to koriste kao vrstu folklora i dokaza kulturne superiornosti. Emancipacija je stalan proces. Nikada nećete biti zadovoljni onim što je postignuto.

Koje podneblje je inspirativnije za pisanje – Austrija ili Srbija?

Ne razmišljam unutar nacionalnih okvira. Ni Austrija ni Srbija nisu homogena društva, oba su izdeljena na više nivoa. Postoje divna mesta koja me inspirišu, priroda u Austriji ili pogled sa Kalemegdana na ušće Save u Dunav. Volim Dunav, gde god da teče. Postoji mnogo divnih ljudi koji me inspirišu, i tamo i ovde. Volim i Beč i Beograd. Oba dele neki tipični urbani duh, koji je u Austriji malo više ironičan, a u Srbiji malo više sarkastičan. Imam krasnu porodicu u Vojvodini. Postoji dosta stereotipnih Srba, posebno Beograđana punih samopouzdanja, a postoji i neka vrsta bečke nesigurnosti. Oba slučaja mogu biti veoma simpatična, ali i odvratna. Ovaj drugi slučaj može dovesti do kukavičluka ili sumnje, a prvi do džentlmenstva ili ženskaroša.

 

U kojoj tački se susreću austrijska i srpska književnost i kultura?

Velika većina gastarbajtera su bili Srbi koji su imali veliki uticaj na Beč, kao što su češki radnici imali uticaj na isti taj grad pre njih. Neki od njihove dece i unučadi postali su sjajni kritički intelektualci jer poznaju marginalizaciju i austrijsku aroganciju iz prve ruke. Mnogi jugoslovenski i austrijski radnici su veoma slični. I jedni i drugi mnogo vole fudbal, roštilj i rakiju, i mnogi od njih su apolitični jer su dobili socijalizam odozgo. Jugosloveni najviše glasaju za socijaldemokrate u Austriji. Kao i druga izgubljena deca austrijskih radnika, mnogi iz druge i treće generacije Srba padaju na Štrahea i desničarsku Slobodarsku partiju (FPO). Tužno, ali istinito.

Što se književnosti tiče, Beč je bio centar slovenskog intelektualnog života. Vuk Karadžić je postao Bečlija. Dositej Obradović je imao snažne veze sa Bečom. Sada pisci poput Maše Dabić, Gorana Novakovića i Barbi Marković doprinose austrijskom književnom životu, mnogo dobrih novinara u Austriji su srpskog i jugoslovenskog porekla, i još interesantnijih muzičara kao što je moja voljena Jelena Popržan, Nenad Vasilić, Vesna Petković, Nataša Mirković, Irina Karamarković, Matilda Leko pored mnogih drugih.

Šta biste iz austrijske književnosti preporučili našim čitaocima, a koje srpske pisce najviše cenite?

Meni dragi su Johan Nestroj, Karl Kraus, Robert Musil, neki raniji radovi Elfride Jelinek, poštujem Juru Sojfera, volim Eden fon Horvata, i bez imalo laskanja takođe preporučujem moje drage koleginice Elenu Mesner i Barbi Marković. Obe su veoma kvalitetne. Što se tiče srpskih pisaca, veliko iznenađenje za mene je bio Aleksandar Tišma, koji je savremeni Flober. Obožavam njegove romane. Dopada mi se i Danilo Kiš. Stanislav Vinaver je takođe zanimljiv. Bio sam veoma zainteresovan za Njegoša, koga nikada ne bih mogao da nazovem srpskim piscem. Ako možemo Ivu Andrića, jednog od najvećih istoričara svetske književnosti, nazvati Srbinom, to je upitno i već pomenuto. Da li su oni tipični Srbi? Oni su bili Jugosloveni, ili Vojvođani. Nažalost, nisam čitao Miloša Crnjanskog, Davida Albaharija, Vuleta Žurića i Svetislava Basaru još uvek.

Jedan ste od učesnika ovogodišnje manifestacije Majski dani knjige u Pančevu. Šta posetioci mogu očekivati od vašeg učešća?

Nadam se dobre utiske, možda poneke kritičke udarce, i dobroćudna ćaskanja tokom i nakon događaja.

 

BONUS VIDEO: ANA ĆURČIN: Živimo u vremenu gde se ljudi osećaju sami (VIDEO)

(Espreso.rs / Tamara Markić)
 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media