TONI PALMER: Leonard Koen me nije naročito zanimao kao pevač, već pre svega kao osoba
Toni Palmer, Foto: Espreso.rs

espreso intervju

TONI PALMER: Leonard Koen me nije naročito zanimao kao pevač, već pre svega kao osoba

Ekskluzivni razgovor sa rediteljem filma o Leonardu Koenu "Bird on a wire", koji se prikazuje u nekoliko termina na aktuelnom Beldocs festivalu

Objavljeno: 13.05.2019. 12:42h
Nikola Marković
Nikola Marković
Novinar rubrike Kultura
  • 68

Priča o dokumentarnom filmu "Bird on a wire" koji prati Leonarda Koena na njegovoj turneji 1972. godine, u trenutku kada mu karijera zapada u krizu, već i sama po sebi je filmska. Naime, nakon što je slavni pesnik i kantautor bio nezadovoljan rediteljskom verzijom filma, sam se upustio u naknadnu montažu da bi na kraju bio još nezadovoljniji, te je ovaj film svojevremeno imao tek jedno bioskopsko i jedno televizijsko prikazivanje, da bi potom misteriozno nestao. Konačno, ove filme trake su se podjednako volšebno "pojavile" zapuštene u jednom holivudskom magacinu i nakon opsežne restauracije film je konačno ugledao svetlost dana. Nakon Koenove smrti, ovaj dokumentarac je započeo i bogat festivalski život, koji se nastavlja nizom projekcija u Beogradu (13. maj u Rodi, 14. maja u Art Bioskopu Kolarac i Centru za kulturu Vlada Divljan).

Reditelj filma je renomirani britanski dokumentarista Toni Palmer, veteran koji je još od kasnih šezdesetih snimao filmove o Bitlsima, Eriku Kleptonu, i brojnim drugim rok zvezdama, a u kasnijim fazama karijere i o zvezdama klasične muzike poput Marije Kalas. Nakon što je zakasnio simboličnih pet minuta na naš intervju, kao pravi uglađeni Britanac silno se izvinjavao, te sam mu objasnio da se u Srbiji to tretira kao "dozvoljeno" akademsko kašnjenje. Naime, pre nego što je stigao na intervju, bio je u organizovanoj šetnji po Beogradu, gde je prethodni put bio pre 35 godina kada je imao snimanja u Beogradskoj filharmoniji. Kako je uzbuđeno spomenuo, najviše ga je zaintrigirala predivna horska muzika koju je začuo na nekom crkvenom venčanju u centru Beograda. 

Premda sam se bojao da će prekaljenom veteranu biti možda dosadno da po hiljaditi put priča o detaljima filma, ispostavilo se da ga i dalje drži gotovo dečačko uzbuđenje dok priča o njegovom nastanku, druženju sa Koenom, svim bizarnim nedaćama koje su pratile postprodukcije, te konačnom spašavanju i emitovanju filma više od četrdeset godina nakon nastanka. 

Leonard Koen u filmu
Leonard Koen u filmu foto: Printscreen/youtube

 

Kako je sam film nastao i zašto baš tad?

 - Razlog za film je bio jednostavan. Leonard nije znao, ali menadžer jeste, da diskografska kuća neće da obnovi njegov ugovor. Menadžer je naravno, imao problem. Ako ima umetnika koji ne želi da ide na turneje, a nema ni ugovor za ploču, to je komercijalna katastrofa. Zbog toga ga je molio da snime film.

Leonarda sam upoznao u bekstejdžu na Isle of Wight festivalu 1970. i kasnije sam nekoliko puta pisao koliko je bio interesantan pesnik. Za potrebe filma zamolili su me da se nađem s njim u Njujorku. Nisam tačno znao o čemu se radi, rekli su samo da hoće da diskutuju o nekom projektu. Prvo što se desilo je da je menadžer rekao Leonardu da - izađe! Potom mi je objasnio u čemu je problem.

Leonard se vratio i prvo što je rekao bilo je da ne želi da snima film. Srećom, poneo sam zbirku njegovih pesama i pokazao sam mu je (smeh). On se obradovao što znam da je on pesnik, što je verovatno probilo led. Potom je rekao da ima tri veoma bitna uslova. Prvo - nije želeo da snimam klasičan film o turneji. Drugo, da ne bude portretisan u filmu kao neko ko je samo pevač sentimentalnih ljubavnih pesama kao što su "Marianne" i "Suzanne".. I treće: insistirao je na tome da je njegova poezija u suštini veoma politična. Veoma mu je bilo važno da to prikažem u filmu. Rekao sam mu da je to sve u redu.

Ja sam imao samo jedan uslov: šta god da se dogodi, da nikad ne zatvori vrata za sobom, jer ćemo biti tamo sve vreme. Slagali smo se odlično. Održao je svoju reč u celosti. Šta god da se desilo, mi smo to snimali. Bila je jedna neverovatna scena, u kojoj je sedeo i plakao. On je bio tamo, kamera je bila tamo, i ja sam bio odmah iza kamere. Nije uopšte primetio da smo tu.

Nije se žalio?

Ne. Uopšte. Nijednu reč nije rekao.

Vrlo brzo nakon toga sam montirao film. Leonard ga je pogledao i bio je veoma tih na kraju. Samo je rekao da je film previše "konfrontirajući". Sve vreme je koristio tu reč. Nikad nisam skapirao šta je mislio pod tim.

Ali sigurno ste imali makar neku predstavu?

Nisam! Jednostavno nisam razumeo šta je hteo da kaže. Sad kad gledam retrospektivno, tada sam uradio veoma glupu stvar. To sam uradio zato što sam ga jako voleo i divio mu se, i zato što smo postali prijatelji. Rekao sam "Leonarde, evo ga materijal, odnesi ga, i vidi ako možeš da napraviš da bude manje konfrontirajući", i dalje ne shvatajući šta je tačno mislio.

Dve godine kasnije, nakon što je potrošio 295.000 dolara sopstvenog novca, pojavio se sa drugom verzijom koju je mrzeo. To mi je i sam rekao! Pitao sam ga zašto je onda to uopšte uradio, na šta nije imao odgovor.

Nije imao baš nikakvo objašnjenje?

Ne. Kao posledica svega, rekao je da ne zna gde je film. Sada mislim da je znao gde je bio, ali da nije hteo da prizna. Od leta 1974. do početka 2009. film je bio izgubljen i samo su kružili veoma loši butleg snimci sa nemačke televizije.

 

Da li ste probali da nađete film tokom svih tih godina?

Nisam. Viđao sam Leonarda tokom tog perioda. Svaki put kada bi imao koncert u Londonu, dolazio sam da ga vidim i uvek je bio veoma prijateljski nastrojen i srdačan. I uvek mu je prva rečenica bila: "Gde je film?" Na šta bih mu ja rekao: "Leonarde, to ti reci meni!", na šta bi on odgovorio da ne zna. Mislio sam da je to šteta jer film nije bio loš, ali sam prestao time da se zamaram.

Godinama kasnije, polako sam počeo da shvatam šta je mislio izrazom "konfrontirajući", mada to nije bila dobra reč niti baš najprecizniji opis. To sam shvatio razgovarajući sa Ričardom Bartonom. On nikad nije sebe gledao na velikom ekranu. Mrzeo je da gleda sebe na ekranu, i u tom trenutku sam shvatio da neki glumci zapravo ne žele da znaju kako izgledaju na filmu. Prihvataju da su javne ličnosti, da su veoma uspešni, ali ne žele to da gledaju jer se uplaše. 

Mislim da se sa Leonardom dogodilo to da on - pre filma - nikad nije video sebe na velikom ekranu. To je za njega verovatno bio ogroman šok. Verovatno je razmišljao - "Da li stvarno izgledam tako? Da li zaista tako zvučim? Da li tako reagujem na publiku?". Mislim da se uspaničio. Da je to mislio kad je rekao "konfrontirajući". Zato je film stopiran i potom nestao.

Mrzeo je svoj glas. To je sam rekao. Mislim da je jedna od boljih stvari u filmu to što je on zaista umeo dobro da peva, i imao je zaista lep glas. Naravno, on nije Plasido Domingo, ali je imao veoma specifičan glas. On to nije umeo da vidi.

Kada sam konačno 2009. otvorio kutije sa izgubljenim trakama, shvatio sam da tu uopšte nije bio film, već materijali koje nismo iskoristili. U tom trenutku još nisam rekao Leonardu ništa. Dok sam pomerao kutije iz jedne je ispala velika rolna sa zvukom i mojim beleškama, i shvatio sam da je to moj originalni miks zvuka za film. Na nesreću, kao što znate, filmu je uz zvuk potrebna i slika. Tako da sam se vratio kutijama i pažljivo smo ih pregledali. Onda bih video poneki snimak, pa bih se setio gde je išao. To su bili isti ili veoma slični kadrovi. Na taj način se nova montaža otegla na sedam meseci. 

Nakon što smo sve to uradili pisao sam Leonardu, na šta je on rekao da je to "veoma interesantno". Sledeće što se desilo je da mi je organizator okupljanja  Intergalactic Leonard Cohen fan kluba u Krakovu 2010. pisao, sa saznanjem da je rekonstruisao film i molbom da ga prikažu. Pitao sam ih da li Leonard zna, na šta sam dobio potvrdan odgovor. Eto zašto je Leonard bio pametan - kada je dao dozvolu njima - a ne meni - to je bio mudar način da sazna kako će se fanovi osećati kada vide film.

Film je bio veoma emotivan, i mnogi od njih su plakali na projekciji. I zaista su mu pisali. Nakon toga sam ga zamolio da pogleda film. Poslao sam mu primerak i on mi je odgovorio predivnim pismom. Nije rekao da li mu se film svideo ili ne. Rekao je kako se nada da naše prijateljstvo nije pokvareno. To mu je bilo bitno. Mislio da je pokvario prijateljstvo svojom verzijom filma. Pismo je zaključio rečima da mu je laknulo što je problem otklonjen. On je to video kao problem.

Toni Palmer u razgovoru za Espreso
Toni Palmer u razgovoru za Espreso foto: Espreso.rs

Koja je zapravo bila razlika između te dve verzije filma, vaše i njegove?

Prvo, da razjasnimo. Moja originalna verzija filma više ne postoji. Nikad nismo našli negativ. Aktuelna verzija, koju sada prikazujemo, sastavljena iz mog sećanja, najbliže što je moguće originalu. Verovatno je tačna oko 90%. Na primer, veoma rano u filmu, on peva "Suzanne". Koja ima tri verzije. Nikada nismo pronašli kompletnu izvedbu pesme. Ono što vidite u filmu je sa tri različita koncerta. Teoretski tu nema problema, sem činjenice da Koen nijednom nije pevao identične stihove, nijednom nije izveo pesmu u istom tempu, nije čak ni pevao u istom tonalitetu! To je bio monumentalan posao, da to sve montiramo kao jednu pesmu, što niko nije shvatio gledajući.

U to vreme namerno nisam gledao drugu verziju. Kada sam je ipak odgledao, shvatio sam zašto mu se nije svidela. Prvo - isekli su sve recitovane pesme koje nije izvodio na koncertu.

Jako je čudno da je on sam to uradio, ako je već insistirao na tome da mu mu je poezija bitna.

Ne pitaj me ništa, nemam pojma! Neke od tih pesama su bile veoma politički angažovane. Nisu imale nikakve veze sa ljubavlju i romantikom. Samo su isečene. Bilo je i nekih šala, gde je izgledalo kao da ima LSD na stolu, koji liže. Tačno se sećam tog trenutka i konteksta, to je apsolutno bila šala i to je jasno. Samo se zabavljao. Namigivao je kameri i šegačio se. I to su isekli, valjda da ne bi izgledao kao narkoman. Ali bilo je jasno da on ima neverovatan smisao za humor, stalno se šalio na svoj račun. Izbacili su sve što je bilo zabavno.

Takođe, držao je u Berlinu koncert u istoj dvorani gde je Gebels 1943. održao govor, u kome se okupljenima obratio rečima "želite li totalni rat". Leonard je znao kontekst govora i rekao je da će to reći pred publikom. Ne zaboravite da je tada Berlinski zid još uvek postojao. Ja sam rekao Leonardu da je to veoma hrabro, ali da ću to prevesti i objasniti kontekst u filmu. I on je to zaista rekao i publika je shvatila aluziju. U drugoj verziji to je isečeno.

Postoji i još jedna sekvenca koja je ispala. Išli smo u Istočni Berlin. Kada smo stigli tamo, dobili smo vodiča iz Štazija. Lutali smo gradom i on je hteo da vidi Berliner Ensemble pozorište, za koje sam dobio dozvolu. To je bila veza sa Bertoldom Brehtom, to mu je bilo bitno. Veoma blizu bio je neki kafić u koji smo ušli, i tu je bila prelepa crnkinja koja je sedela sama. Odmah je seo do nje, pogledao me je i tražio da snimim. Ona nije imala pojma ko je on, pa sam joj objasnio da je on slavni pesnik koji hoće da joj pročita pesmu. On joj čita pesmu, i to je prva stvar u filmu. To je bila jedna politička pesma, veoma angažovana. Srećom, lik iz Štazija nije govorio engleski pa me je pitao da mu prevedem, a ja sam slagao da su stihovi o zelenim poljima, pašnjacima, tako tim stvarima. To je isto ispalo iz druge verzije. To je bilo potpuno idiotski!

 

Snimili ste nekoliko muzičkih dokumentaraca. Da li je bilo lakše ili teže raditi sa Leonardom Koenom nego sa nekim drugim velikanima svetske muzike? 

Ne možete to porediti. Svi su različiti. Ali svi su laki za saradnju. Mislim da je greška pretpostavljati suprotno. Mekartni je recimo, bio najjednostavnija osoba za saradnju na svetu. Još uvek je.

Pravi geniji nisu poput nas. Izgledaju kao mi, ali su različiti. Morate to da razumete i poštujete. Erik Klepton mi je nedavno rekao kako je uvek cenio činjenicu da sam sa njima (Cream, op.a) govorio kao sa običnim, normalnim osobama, iako sam bio svestan njihove instrumentalne veličine. Ako ih tretiraš sa poštovanjem, i oni će da uzvrate. Tako se stvara veza i to je važno. Svi rok zvezde su takve.

Kleptona sam upoznao još dok je bio u Yardbirds, a snimao sam ga nekoliko puta. Oni su shvatali da sam na njihovoj strani. Da me ne zanimaju "seks, droge i rokenrol", već oni kao muzičari, a bio sam i jako zainteresovan za njih kao osobe. Napravio sam dosta filmova o njima kao o osobama.

Leonard me nije naročito zanimao kao pevač. Naravno, to nije moglo da vam promakne. Ali me je pre svega zanimao on. Kako je ovaj kanadski dasa, kome je otac umro kada je imao devet godina, napisao ovu poeziju. Dolazeći iz više srednje klase Montreala. Kako je došao do toga što vidimo na bini. Naravno da to uključuje i muziku ali na kraju, zaključak filma je da je on pre svega izuzetna osoba.

 

BONUS VIDEO: ANA ĆURČIN: Živimo u vremenu gde se ljudi osećaju sami (VIDEO)

(Espreso.rs / Nikola Marković)

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media