ANDRIJANA STOJKOVIĆ: Nije važno ni koje ste boje kože, ni koji jezik govorite, ni kojim se bogovima molite
Andrijana Stojković, Foto: FCS promo

espreso intervju

ANDRIJANA STOJKOVIĆ: Nije važno ni koje ste boje kože, ni koji jezik govorite, ni kojim se bogovima molite

"Shvatila sam da je na kraju krajeva samo bitno da čovek poštuje druge i da oseća solidarnost i empatiju prema nevoljama drugih ljudi. I hrabrost da o tome govori bez straha"

Objavljeno: 03.05.2019. 14:15h
Nikola Marković
Nikola Marković
Novinar rubrike Kultura
  • 14

Rediteljka Andrijana Stojković poslednjih godinu dana je aktuelna ponajviše zahvaljujući svom dokumentarnom filmu "Wongar" neobičnoj priči o australijskom piscu srpskog porekla koji živi povučeno u predgrađu Melburna brinući se o svojih šest pasa rase dingo, za koje veruje da nose duhove njegove tragično izgubljene aboridžinske porodice. Nakon premijere na prošlogodišnjem izdanju Martovskog festivala u Beogradu i bogatog inostranog festivalskog života, "Wongar" će se naći i na prestižnom festivalu IDFA u Amsterdamu.

U međuvremenu, ova rediteljka je snimila i dokumentarac "To sam što jesam - Gipsy mafia", koji će premijerno biti prikazan na predstojećem izdanju Beldocs festivala. Ovaj film se, kroz praćenje rada grupe "Gipsy mafia" bavi pitanjima granica u svim njihovom obličjima. O tome na koji način se teme ova dva filma prepliću, te koje su njihove osobenosti, društveni domet i značaj, Andrijana Stojković govori u intervjuu za naš portal.

Priča o Vongaru je toliko egzotična i nesvakidašnja da je već zanimljiva i sama po sebi. Na koji način se u takvoj situaciji "snalazite" kao rediteljka dokumentarnog filma - u kojoj meri ste medijum između "subjekta" i gledalaca, a u kojoj ste pokušali i uspeli da imate odgovarajući autorski upliv, kako se pravi takav balans sa ovako atraktivnom polazišnom temom?

Kao reditelj morate da se “umešate” u priču tj. da smislite kako ćete tu priču ispričati. Fantastične filmske priče i filmični junaci nisu jednostavni za “obradu”. Za početak imate jednu veliko i značajno ograničenje – imate okvir kadra – i on već u trenutku kad uključite kameru isključuje veći deo sveta. Šta ćete staviti u taj okvir kadra a šta izostaviti je glavno pitanje koje sebi postavlja reditelj. Dakle, ja moram da izaberem šta će se videti u mom filmu, šta će junak – čak i kad je prava, realna osoba u pitanju – raditi u nekom kadru, koliko dugo ću “držati” neki sliku ili prizor, kojim ću redom publici saopštavati informacije itd. Tako da ja preoblikujem stvarnost, tumačim je, da bih je “ispričala” gledaocu a da uz to budem istinita prema svom junaku i da njegova priča ima svoju punu snagu.

Kako je sam Božić/Vongar doživeo film i njegov festivalski put? Koliko je učestvovao u samom stvaranju, u smislu nekih eventualnih sugestija i ideja šta bi moglo/trebalo istaknuti u prvi plan?

Tokom samog snimanja filma, posle ustvari nekoliko dana od početka snimanja, Vongar mi je rekao: “A ti praviš jedan umetnički film. Ne onaj za televiziju.” On je pažljivo analizirao i brzo razumeo da snimamo situacije a ne objašnjenja situacija, da želim da pokažem a ne da se ispriča. To mu se dopalo a i već je imao iskustva snimanja reportaža i portreta za TV, pa je mogao da razume razliku.

Dok sam pre snimanja bila u Australiji u istraživanju za film, proveli smo mnogo vremena u razgovorima, prelistavanju knjiga i fotografija tako da sam ja već razumela kakav je on čovek, kako mu izgledaju dani, šta mu je važno o svetu i samom sebi. Tako da nekih direktnih sugestija nije bilo. Ali sigurna sam da bi se pobunio da je pomislio da nešto treba da bude drugačije. Vongar je film video tek kad je bio u potpunosti završen na jednoj projekciji u Melburnu u januaru 2019. Pre nego što je film prvi put javno prikazan na 65. martovskom festivalu prošle godine, ja sam ga zamolila da ga pogleda i “odobri”. On mi je samo rekao da je siguran da je sve u redu sa filmom. Nažalost, nije sa mnom išao na festivale, ali nadam se da ćemo se ove godine sresti ponovo na festivalu u Melburnu.

 

Vongar / Božić
Vongar / Božić foto: FCS promo

 

Vongar je tokom nekoliko decenija bio i "trn u oku" australijskim vlastima zbog svojih prikaza života Aboridžina, dok je sa druge strane bio priznat i cenjen od strane literarne/kulturne zajednice u svojoj današnjoj zemlji. Kakva je njegova današnja pozicija u australijskom društvu, da li je zaboravljen budući da živi u nekoj vrsti dobrovoljne izolacije?

Danas se odnos prema njemu i njegovom radu u Australiji promenio na bolje. Mnogo je više poštovan njegov rad nego pre nekoliko decenija. Izložbu fotografija koje je Vongar napravio dok je živeo na Severnoj teritoriji su 1973. godine u Galeriji skupštine Australije otkazali sat vremena pre otvaranja. Te iste fotografije prošle godine je otkupila Nacionalna biblioteka Autralije. Čini mi se da australijska javnost sve više prepoznaje značaj Vongarovog dela.

Njegov nesvakidašnji odnos prema aboridžinskoj kulturi otvara univerzalna pitanja o multikulturalnosti, razumevanju među narodima i toleranciji. Šta bi bila vaša poenta - da li je moguće iskonsko, suštinsko razumevanje među tako kontrastnim kulturama poput sprske i aboridžinske, ili je možda i dovoljan cilj uspostaviti tolerantan suživot bez konflikta? Šta nam govori Božićev život na tu temu, a šta vaša priča?

U Vongarovim romanima i pričama postoji vrlo specifičan ugao iz koga se opisuju događaji, koji ukazuju da je posmatrač zaista imao priliku da živi sa Aboridžinima i da uroni duboko u njihovu kosmologiju i način života. To mora da je razumevanje. Vongar je celokupno svoje stvaralaštvo, pa i životni vek, posvetio da pisanju o sudbini australijskih Aboridžina. On je svedočio o posledicama nuklearne tragedije koju se preživela plemena. Morao je, video je kolika je nepravda počinjena od strane evropske civilicazije kojoj je sam pripadao.

Kakav je Vongarov današnji odnos prema "matici", tj. Srbiji kao delu Jugoslavije u kojoj je odrastao i iz koje je izbegao? Koliko je vama bilo  bitno da prikažete i taj odnos?

Ono što je zanimljivo kod Vongara je to da on govori rečnikom kojim se govorilo u Jugoslaviji krajem 50-ih godina XX veka. Mi tako više ne govorimo, ne koristimo takve izraze i to je baš kao da je došao iz drugog vremena. Ne znam kako bi Vongaru izgledala današnja Srbija kad bi je posetio, ali je svakako upoznat sa važnim događajima. Film se najviše bavi Vongarom u sadašnjem trenutku i u njemu sam pokušala sam da “uhvatim” šta ga povezuje sa Aboridžinima i kako se to vidi u njegovom svakodnevnom životu.

 

Dokumentarni film "I am what I am" u neku ruku otvara sličnu temu viševekovnog "sudara kultura". Iako na prvi pogled Aboridžini žive izolovano, a Romi prostorno integrisano u zapadnjačku zajednicu, njihova pozicija je najčešće u getima urbanih sredina. Da li je i kako moguće pomiriti poriv Roma za slobodom i odnos države - bilo Nemačke, Srbije, ili neke treće - prema njima, u smislu poštovanja više od pukog pružanja elementarnih građanskih prava (ako i toliko?). Kakav odgovor vaš film pruža na ovo pitanje?

Da, u oba filma se dotičem pitanja o pripadnosti – da li je pitanje pripadnosti vezano za neku geografiju, tradiciju, kulturu, ili je to pitanje potpuno anahrono i bespredmetno. I u oba filma se sve završi na ljudima, i da u stvari nije važno ni koje ste boje kože, ni koji jezik govorite, ni kojim se bogovima molite. Čak da ove stvari često stoje na putu da se čovek dobro oseća. Snimajući film o Gipsy Mafiji i razgovarajući sa njima dvojicom – Skilom i Badijem – shvatila sam da je na kraju krajeva samo bitno da čovek poštuje druge i da oseća solidarnost i empatiju prema nevoljama drugih ljudi. I hrabrost da o tome govori bez straha.

Oportunizam nas je i doveo do ovih podela, do iscrtavanja granica i krvavih sukoba oko teritorija. Država je uvek opresivan sistem i ona uvek pokušava da zna ko je ko, šta je šta, i gde je ko, a to “sigurno stanje” je u suprotnosti sa ljudskom prirodom. A Romi to znaju i svesni su da treba da sačuvaju tu karakteristiku.

Pozicija Roma je bolja u Nemačkoj iako i tamo ima netrpeljivosti. Srbija kao zemlja koja vrlo loše ili maltene socijalno ne funkcioniše ima loš odnos prema Romima. To je stara boljka i jedino se obrazovanjem može izlečiti. Obrazovanjem obe strane. U Nemačkoj Skil i Badi imaju probleme radnih dozvola i statusa emigranata, što je isto jedna pozicija zbog koje neko može da doživi deskriminaciju. Moj film ustvari konstatuje ta dva iskustva – srpsko i nemačko – mojih junaka i govori o tome gde su njihovi prostori slobode. U slučaju Skila i Badija taj prostor je muzika koju prave i borba koju vode.

Ako je dobar deo publike koja posećuje festivale dokumentarnog filma u određenoj meri već senzibilisana za rasna pitanja, kako doći do onih koji su očigledno i direktno negativno nastrojeni spram manjina i "drugačijeg/drugačijih"?

Verujem da umetnost može doprineti brisanju granica ali umetnost u modernom vremenu zaista dopire gotovo isključivo do istomišljenika. Pop kultura bi mogla da bude upotrebljena za “razgovor” sa neistomišljenicima, ali pop kultura je biznis i u rukama “velikog novca” koji ne voli neodređenosti i slobode, jer onda nema sigurnog profita. Skil i Badi kroz hip-hop, koji je deo pop kulture, prenose svoju poruku i govore o stvarima o kojima se ćuti. Mislim da je zbog toga, njihov način bolji za ovo vreme, ovo doba medija. Neslobodnih medija.

 

Sam bend Gypsy Mafia je u svom umetničkom izrazu veoma angažovan ne samo na direktnom nivou tzv. "romskog pitanja", već i u kontekstu kritike savremenog neoliberalizma. Koliko su ova dva neuralgična društvena pitanja, po vašem mišljenju, eventualno povezana?

Neoliberalizam i društvo nejednakih koje stvara imaju mnogo veze sa rasizmom. I rasizam jeste jedno od oružja za odbranu neoliberalizma. Nepoverenje koje se gaji prema drugima i različitima od nas jer “su oni mora da su tu da bi oteli naša dobra a mi ne možemo znati šta im je zapravo namera jer oni govore jezik koji ne razumemo i ponašaju se kako se mi ne ponašamo.” Pa mi imamo odličan idiom za to: Zavadi pa vladaj.

Muzika i naročito hip-hop odavno su deo pop industrije. U odnosu na neka ranija vremena, utisak je da je kontrakulturno-kritička oštrica popularne muzike barem delimično otupela i utopila se upravo u neoliberalnu tržišno-medijsku matricu. Premda članovi benda insistiraju na samostalnosti u vođenju karijere, u kojoj meri mislite da uspevaju da iznesu angažovane teme u prvi plan ispred puke koncertne i slušalačke zabave?

Velika je kontrola koju muzička i medijska industrija ima nad sadržajima koje proizvodi i koje ljudi konzumiraju. Nema tu mnogo mesta za pravi otpor, možda s vremena na vreme na neku kratku subverziju. Zato Skil i Badi insistiraju na čuvanju sopstvene slobode izražavanja. Muzički izdavači bi verovatno uticali na “otupljivanje” njihove oštrice. Oni to znaju i zbog toga žele da sve drže u svojim rukama. A muzika zaista može da ima veliku snagu ako je dobra. Oni mene tako podsećaju, kao da imaju neko oralno predanje da prenesu na druge ljude pa idu strpljivo, polako i prenose ga malim grupama. Grupa po grupa. Van kontrole velikog sistema. Ispod radara, kako je kažem.

Kadar iz filma Wongar
Kadar iz filma Wongar foto: FCS promo

I "Vongar" i "I am what I am" govore u susretu različitih kultura u savremenoj civilizaciji, arhaičnog i modernog. Koja bi bila sledeća tema koja vas u tom smislu interesuje? Pruža li nesrećna imigrantska kriza motiva da se možda i njom bavite na neki način i kako vidite njeno razrešenje u narednim godinama?

Nedavno sam shvatila da se u svim svojim filmovima, dugim i kratkim, dokumentarnim i igranim bavim izbeglicama, raseljenima, emigrantima, odlascima i pronalaženju doma. Još od svog prvog kratkog dokumentarca iz 1996. godine “Kuća”, gde govorim o životu ljudi izbeglih iz Hrvatske, moji filmovi se “vrte” oko ovih tema. Igrani film “Kutija” govori o trojici mladića koji 1992. hoće da izađu iz Jugoslavije. Meni je interesantno kako na primer taj kratki film iz 1996. i dalje ima život i prikazuje se u svetu. Verovatno zato što je pitanje izbeglica permanentno pitanje.

Sledeći film će, nadam se, biti moj drugi dugometražni igrani film. Vreme je da se vratim fikciji jer mi je za neke priče potrebna baš ta forma. U tom scenariju se bavim temom izobilja i otupelosti koju život izobilja stvara. O tome da kad imamo mnogo izbora, gubimo sposobnost izbora. O današnjem trenutku, u biti.

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media