SONJA ĐEKIĆ: Dokumentarni film je poslednja avantura na svetu
Sonja Đekić, Foto: Marko Đekić

ESPRESO INTERVJU

SONJA ĐEKIĆ: Dokumentarni film je poslednja avantura na svetu

Razgovarali smo sa novom umetničkom direktorkom Martovskog festivala posvećenog dokumentarnom i kratkometražnom filmu, koji će se održati od 27. do 31. marta ove godine

Objavljeno: 13.03.2019. 12:37h
Nikola Marković
Nikola Marković
Novinar rubrike Kultura
  • 63

Nova umetnička direktorka Martovskog festivala je rediteljka Sonja Ðekić, koja već više od decenije posvećeno radi na svojim dokumentarnim projektima, u višestrukim ulogama („Moj drug Srbija“ 2008, „KOSMA“ 2013, „Speleonaut/Pod kamenim nebom“ 2018). Ovi filmovi učestvovali su na preko 70 festivala i osvojili 15 nagrada. Diplomirala je na katedri za filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a do sada je bila uključena i u rad dva filmska festivala, gotovo od njihovih osnivanja – „7 Veličanstvenih“ u Beogradu i „Grafest“ u Gračanici.

Martovski festival je, pak, manifestacija sa dugom i veoma bogatom tradicijom, o čemu slikovito svedoči činjenica se ove godine održava njegovo čak 66. izdanje, te da je za takmičarsku selekciju prijavljeno blizu 4.000 domaćih i inostranih filmova. Među gostima ovogodišnjeg izdanja će biti i legendarni reditelj Lordan Zafranović...Utoliko je velika i čast i odgovornost stupiti na ovu odgovornu funkciju.

 

Sonja Đekić
Sonja Đekić foto: Marko Đekić

 

Kada govorimo o aspektu programa koji se odnosi na dokumentarni film, šta je to po čemu biste Martovski festival izdvojili u odnosu na druge domaće festivale posvećene ovom formatu?

Martovski festival jedino je mesto kod nas, pa i u regionu, gde pored dugometražnih, ravnopravno učestvuju i kratkometražni i srednjemetražni dokumentarci, kao i televizijski dokumentarni film.

To je takođe jedini festival koji nema stroge zahteve o premijeri. U vremenu tržišnih vrednosti i stalne konkurencije, ovakva festivalska klima postaje sve ređa i dragocenija i podseća da je festival najpre slavlje i susret, a tek onda takmičenje.

 

Poslednjih godina je dokumentarni film u svetu, pa i u Srbiji, u ekspanziji koja delimično podseća i na uspon TV serija u odnosu na filmsku produkciju. Da li je publika zasićena igranim filmom ili je dokumentarni film uspeo da se "regeneriše" na stilskom nivou?

Još od početka XXI veka dokumentarni film doživljava veliku popularnost, prelazeći sve više iz okvira televizijskih ekrana na bioskopska platna, pokazujući se u punoj raskoši i razigranim formama pred sve brojnijom i raznovrsnijom festivalskom publikom. Izvesno su i nove tehnologije tome doprinele: mogućnost da neku temu pratite dugi niz godina i beležite nebrojene sate materijala otvorila je nove horizonte. Tako je ovaj filmski rod postao privlačan i za širi krug stvaralaca pa i onih van-filmskih, kao i za publiku koja ima prilike da doživljava svet(ove) kroz višegodišnja posvećena istraživanja pasioniranih dokumentarista. Dokumentarni film je poslednja avantura na svetu - da parafraziram počivšeg Glavogera.

 

 

Gde je srpski dokumentarni film u odnosu na evropski i svetski? Budući da - iz perspektive laika - deluje da su ovde budžeti znatno manji u odnosu na igrani film, da li to znači da je lakše premostiti jaz koji na polju igranog filma nameće budžetska inferiornost u odnosu na velike svetske produkcije?

Gledajući evropsku scenu - deluje da se srpski dokumentarni film danas nalazi na dobrom mestu. Tome su svakako doprineli uspesi na brojnim prestižnim festivalima, ali i samo interesovanje naših autora za dokumentarni film, uz nezanemarljivu podršku i sluh Filmskog centra Srbije. Budžeti za igrane filmove su po pravilu desetostruko veći od onih za dokumentarne, i kod nas i u svetu - to jednostavno proističe iz produkcionih zahteva. Drugim rečima: ukoliko imate samo kameru i ideju, lakše je snimiti dobar dokumentarni nego dobar igrani film.

Ali, i zahtevi dokumentarnog tržišta postaju sve veći i strožiji: dokumentarci se rade dugi niz godina, sve češće su koprodukcije - to sve poskupljuje proces proizvodnje. Radionice i programi u okviru kojih se razvijaju dokumentarni projekti postali su imperativ; to pruža šansu za povezivanje i inspiraciju, ali i prebacuje fokus sa tajne stvaranja na proizvodne korake. S druge strane, gotovo jedini izvor finansiranja za domaće stvaraoce je filmski konkurs dva puta godišnje. Dokumentaristi su stavljeni pred nezavidan izbor. Možda neki nov model ili pravac?

 

Sonja Đekić
Sonja Đekić foto: Marko Đekić

 

 

Sa druge strane, bavljenje kratkometražnim filmom se, barem u Srbiji, najčešće smatra prelaznim formatom do realizacije dugometražnog filma, i svojevrsna odskočna daska za mlade autore. Koliko je na svetskoj sceni slična ili različita situacija, i koji su vodeći globalni trendovi na polju kratkometražnog filma?

Kratki metar (uglavnom) nigde nema svoje bioskopske i televizijske termine. On ostaje specifičan festivalski format, koji baš u tome nalazi slobodu, i predstavlja mogućnost za alternativno delovanje. Budućnost Martovskog festivala, koji je oduvek baštinio kratki metar ali i autorski izraz, vidim baš u posvećenom bavljenju ovim nestandardnim filmskim trajanjima. Pažnja današnjeg gledaoca usmerena je ionako ka dužini jednog klipa, tokom čekanja u redu, vožnje u prevozu ili pauze na poslu. Na iznenađenje mnogih - nedavno je jedan naš tržni centar morao da se evakuiše zbog gužve i tinejdžerske pometnje nastale usled pojave mlade zvezde, jutjubera. Sigurno je da će ove nove tendencije uticati i na kulturu kratkog filma, ali nadajmo se da će se on razvijati u pravcu neke smislene kontra-teže.

 

Selektorka ste i festivala Grafest u Gračanici. U Srbiji se o Kosovu uglavnom priča iz perspektive dnevnopolitičkih zbivanja, dok su "običan" život građanja i kultura u zapećku. Postoje li ljudi koji se bave filmom u toj sredini i na koji način, kakva su vaša iskustva u razgovoru sa filmskim radnicima sa te teritorije?

Festival Grafest osnovan je 2011. godine sa željom da (medijski) stvaraoci sa Kosova i Metohije progovore sami o sebi, osećajući koliko je važno da zabeleže svoj život onako kako ga sami vide i osećaju - ono što bi inače ostalo nevidljivo, nečujno, nepostojeće. Glavni program ovog festivala sastoji se od radova lokalnih produkcija. U pitanju su mahom televizijski formati koje realizuju novinari, i tu postoji potreba za dodatnim obrazovanjem, ali i veliki potencijal za rast. Ovo je specifična regija koja vrvi od kontrasta, problema, zanimljivih likova - a sve je to dobra filmska građa, videla sam neke neverovatno zanimljive priče. Značaj ovog festivala nalazim u podsticaju autorima, ali i svaku godišnju selekciju vidim kao dragocenu istorijsku dokumentaciju.

 

Vladan Radovanović u filmu
Vladan Radovanović u filmu foto: Nemanja Jovanov

 

Radite na novom dokumentarnom filmu "Snovi Vladana Radovanovića", o vrlo specifičnoj ličnosti naše umetnosti. Kako ste se zainteresovali za njegovo delo i koliki vam je izazov bio da prenesete "prosečnom gledaocu" njegovo veoma apstraktno i avangardno stvaralaštvo? Kako su na vas lično uticali razgovori s njim?

Želela sam da radim film o snovima, iz više razloga. Osim sopstvenih veoma intenzivnih iskustva sanjanja, privlačila me je ideja da se dokumentuje ono što je praktično nemoguće zabeležiti i preneti nekom drugom. Došla sam do sledećeg: budući da su sami snovi veoma lični i konfuzni - moram se ograničiti (npr. na snove jednog čoveka); snovi me ne zanimaju u psihoanalitičkom smislu, već kao način življenja, kao gotova građa. Ove premise dovele su me do našeg velikog umetnika, i svakako najznačajnijeg sa kojim sam bila u ličnom kontaktu - Vladana Radovanovića. Njegovo stvaralaštvo je beskrajno uzbudljivo i raznoliko, od muzike koja ne podseća ni na šta što sam ranije slušala - preko sintetske (vokovizuelne) umetnosti - do samih fascinantnih snova, savesno crtanih i zapisivanih tokom gotovo sedam decenija.

Film je u fazi razvoja, i dalje osmišljavam načine da priđem veoma odgovornom zadatku - uobličenju životnog dela ovog jedinstvenog umetnika. Njegova autentična i beskompromisna ličnost na mene deluje jako, vraća me istinskom pozivu umetnika. Pokušavam da što dublje doživim njegove snove, da tu „građu“ preslikam u film, kao i svoju ličnu, složenu impresiju o samom čoveku. Toplina i prijateljstvo koje se među nama stvorilo dodaju posebnu dimenziju u razumevanju nesvakidašnjeg opusa.

 

 

Da li se vaše ambicije kreću i ka realizovanju "klasičnog" dugometražnog filma i koliko vas taj format zanima? Kako vidite trenutno stanje u srpskoj kinematografiji, kako sa autorske tako i organizaciono-infrastrukturne strane?

Film na kom trenutno radim je moj četvrti profesionalni rad, i prethodni moji dokumentarci bili su srednji/dugi metar. To su dužine u kojima ja razmišljam, mada imam nekoliko ideja i za kraće forme, dečiji igrani film, a uzbudljiva mi je i dokufikcija, rad sa naturščicima, a ponajviše granica eksperimenta i dokumenta.

Čini mi se da je naša filmska scena u ovom trenutku dosta raznolika i zanimljiva, da ulazimo u jedan uzbudljiviji period za domaću kinematografiju. Već sam spomenula Filmski centar Srbije koji je uveo redovni konkursni kalendar, portal na kom oglašava sve važnije vesti, ta mogućnost planiranja je važna stvar. Trenutno postoji i puno udruženja, čini se da su filmski autori sve svesniji sebe i da se povezuju. Nažalost, ovakav rast prati i sindrom „male bare“, mi i oni, ali to je naša stara boljka o kojoj je već mnogo dobrih filmova snimljeno...

 

BONUS VIDEO: PAVLE POPOV: Možeš da me staviš u simfonijski orkestar, ili u avangardni ili džez bend, uvek ću se snaći (VIDEO)

 

 

 

 


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.rs


Adria media